Romske priče

Spomenik romskim borcima
Iskreno priznanje ili novo poniženje
BH Telecom podigao antenski stub usred romskog naselja
Stanovništvo u panici zbog opasnog zračenja
Nema mnogo razloga za slavlje
Potrošeno pola Dekade, a pomaci su minimalni
DISKRIMINACIJA: Zašto zapošljavati Rome kad imamo "svoje"
HUMANA SELIDBA U KAKNJU: Došli su da sravne Rome sa zemljom
ULICA ILI SPAS: Gdje će završiti romske djevojčice deportovane iz Francuske u BiH
MALE TAJNE VELIKIH PIROMANA: Kako zapaliti romsku kuću, a da vas ne otkriju Živiničko romsko naselje Stara Pruga, postalo je opasno mesto za život. Organizovana grupa, ili pojedinac, prvo opljačka, a zatim zapali kuću, baš kao na filmu. Samo dva dana je bilo dovoljno da Ajša Rustić iz ovog naselja ne boravi u svojoj kući i da ona bude spaljena do temelja. Nesretna Ajša sada je prinuđena da živi u “kući” od kartonskih kutija i limenih ploča

Crni zidovi, u potpunosti spaljen krov i izgorjeli ostaci šporeta jedino je što se može videti na mestu gde je nekada živela Ajša. Kuća od nekih tridesetak kvadrata je potpuno izgorela. Na podu prekrivenom gareži, leže krovne grede i popucalo staklo sa prozora. Ajšu nismo pronašli u naselju. Često odlazi do Doboja. Tamo radi, a kada nema posla, jedino što joj preostaje je prošnja. U naselju Stara Pruga je poznaju kao dobru osobu.

U blizini mesta gde je nekada bila Ajšina kuća, živi njen sin, Mehmed Rustić. S razlogom je bio besan, ali je ipak razgovarao sa nama. Ljut je jer, kako kaže, ovo nije prvi put da u ovom naselju bude zapaljena kuća. Serija velikih požara, o čemu je i pisala redakcija Žurnala, dešavala se negde na proleće ove godine.

- Šta da vam kažem, vidite i sami. Tu su nekada živjeli moja majka i očuh. Ne znamo ko to radi. I kako neko može da govori da Romi sami sebi pale kuće?! Pa zar bi moja majka htjela da živi u ovoj kartonskoj kutiji- govori Mehmed.

VATROGASCI DOLAZE PREKASNO

Živiničko romsko naselje Stara Pruga, postalo je opasno mesto za život. Organizovana grupa, ili pojedinac, prvo opljačka, a zatim zapali kuću, baš kao na filmu. Samo dva dana je bilo dovoljno da Ajša Rustić iz ovog naselja ne boravi u svojoj kući... Njen skromni dom je zapaljen i sada je prinuđena da živi u “kući” od kartonskih kutija i limenih ploča.

Požar se desio kasno iza ponoći. Počinioci su prvo izvukli nameštaj koji se mogao izvući, a zatim su zapalili kuću.

- Bilo je stvari unutra. To je sve moja majka kupila. Da li je neko odavde to uradio, da li neko dolazi iz drugih mjesta...Ne znamo - govori Mehmed.

Čim su komšije primetile požar, pozvale su policiju. Patrola je došla, ali vatrogasna ekipa nije. Bolje rečeno, nisu stigli na vreme, jer kuća je već potpuno izgorela kada su vatrogasci došli da “intervenišu”.

Požar je prvi primetio Edin Asanović. Odmah je pozvao policiju.

- Oko pola tri sam čuo da ker laje... Izašao sam i video ogroman plamen. Pozvao sam policiju i vatrogasnu. Policija je došla. Vatrogasce smo čekali više od sat vremena. Došli su kada je već sve izgorelo - govori Edin.

Mehmed nam je takođe kazao da nije postojala nikakva šansa da se u kući desi neki električni spoj i da se sama zapali, jer električne energije uopšte nema u kući. O nepažnji s vatrom da i ne govorimo, jer u kući niko nije boravio dva dana pre požara.

Misterija paljenja i pljačkanja kuća u ovom romskom naselju nije rešena. Mehmed očekuje da opština Živinice reaguje, ali i mnogobrojni romski lideri. Provesti zimu u improvizovanoj kući za Ajšu će biti nemoguća misija.

- Da su neki Romi koji se predstavljaju kao predsjednici dobri, oni bi nam pomogli. Svakoj sirotinji treba pomoći, ako ima nešto, ako ne ništa...- govori Mehmed.

Po svemu sudeći privremenog smeštaja za Ajšu nema. Postoje samo obećanja.

Sehim Osmanović je predsednik Veća Roma Federacije BiH. On je detaljno upoznat sa dešavanjima u naselju Stara Pruga, ali, kako on kaže, za sada ne postoji nikakvo rešenje za ovaj slučaj.

- Trenutno nemamo rješenje za ovaj slučaj. Razgovarao sam sa Salihom Đuderijom iz Ministarstva za ljudska prava i izbjeglice i upoznao je sa situacijom. Imaćemo sastanak koji će se održati trećeg novembra. Tek tada mogu govoriti o nekim konkretnim stvarima- kazao je Osmanović.

NOĆNE STRAŽE

Ukoliko se na tom sastanku ne reši ništa, Ajša će definitivno zimu provesti na otvorenom, ali to nikoga od zvaničnika ne brine. Jedini konkretan korak je preuzeo Muradif Biberović iz udruženja Romano Drom Živinice.

- Treba izvršiti pritisak. Razgovarao sam sa ljudima iz opštine. Za sada ne vidim neki pomak, ali se nadam da ćemo naći neko rešenje za Ajšu. Zapravo, ovo i treba riješiti na nivou institucije, odnosno opštine- kazao je Muradif.

I on je ogorčen na informacije koje su se pojavile i kruže po Živinicama. Nedaleko od Ajšine, postoji još jedna kuća koja je zapaljena u prethodnom talasu požara. Muradif je pokazao na nju i kazao- zar je moguće da neko zapali sopstvenu muku?

Kuća na koju je pokazao zaista je ogromna. Na njoj se vide ostaci lepe fasade. Moderno izgleda, bar ono što je ostalo od nje. Malo dalje od ove kuće, stoje ostaci skromne prizemne kuće, koja je takođe zapaljena u istom talasu požara. Nema sumnje da nije bilo namere zastrašivanja. Prošlo je 6-7 meseci od tada. Romi se nisu dovoljno oporavili, a novi talas straha je ponovo zavladao.

U martu ove godine u ovom naselju je zapaljeno devet kuća. Jedna starica je čak i stradala. Policija ništa nije preduzela, a počinioci nikada nisu pronađeni. Ponovo je zavlado strah. Romi ponovo ne spavaju noću, čuvaju stražu. Pitaju se, da li je njihova kuća sledeća?

U zavisnosti od toga da li će policija i opština Živinice reagovati na ovaj slučaj, Romima će se u ovom naselju vratiti život u normalu, a Ajša Rustić neće brinuti što dolazi zima.

Sve do tada, u naselju će se redovno smenjivati noćne straže, a Ajša će živeti u kartonskoj kutiji.

 

 

(zurnal.info)

 

 

PROBLEMI BOSANSKI, RJEŠENJE FRANCUSKO: U Požarikama nema mjesta za Rome Mještani gradačačkog naselja Požarike potpisali su peticiju da se isele Romi koji tu žive preko pedeset godina. Vlasti se pretvaraju kako ih to ne interesuje, iako su već zabilježeni fizički nasrtaji na Rome, uz ozbiljne prijetnje kako će to “na svoj način srediti”

Ima mesta u Bosni i Hercegovini koja su po nekim parametrima već u Evropskoj uniji. Takvo jedno je i gradačačko naselje Požarike. Čini se čak da je većina Požaričana, po svom odnosu prema modernoj evropskoj tradiciji, najdalje odmaklo, skoro do Francuske. Ne ogleda se to u njihovom standardu i uslovima življenja nego u fašističkom odnosu prema nacionalnim manjinama, Romima posebno. U Požarikama nema mesta za njih. Tako misli većina neromskog stanovništva u ovom gradačačkom naselju. Potpisali su peticiju da Romi isele iz naselja u koje su oni došli pre svih.

KRIVI ZA SVE

Naselje Požarike nije karakteristično romsko naselje. Okruženo je kućama sa većinskim bošnjačkim stanovništvom, kojima očigledno smetaju komšije Romi.

Kada Ferhatović kaže nam da su Romi pre svih došli u ovo naselje i da su oni prodavali zemlju Bošnjacima koji su se kasnije naselili. Kada pogledate naselje, bukvalno je podeljeno na dva dela. I sa jedne i sa druge strane Bošnjaci, u sredini Romi.

- Ako se nešto ukrade, mi smo krivi. Ako postoji problem, ponovo smo mi krivi. Pa dokle više. Mi samo želimo normalno da živimo. Nikog ne diramo, ne želimo niko da nas dira - kaže Almir Ahmetović, jedan od “nepoželjnih” iz naselja Požarike.

Prve kuće u Požarikama, opština Gradačac, izgrađene su pre nekih pedesetak godina. U ovom romskom naselju, danas postoji dvadesetak kuća i tu živi treća generacija Roma. Niko od njih nema posao i svi se bave “čišćenjem životne sredine”, odnosno sakupljanjem sekundarnih sirovina. Da bi zaradili desetak maraka, pređu po nekoliko desetina kilometara, zagledaju u svako smetlište i tako svaki dan.

Da bi bilo isplativo to što prodaju, Romi otpad sakupljaju po nekoliko dana i skladište ga ispred svojih kuća, jer u dvorištima nema mesta. Ovo je nekome od većinskog stanovništva zasmetalo. Bio je to povod da odbornik u MZ Požarike, Mustafa Doborac, organizuje peticiju za iseljavanje Roma, ali i da se fizički obračuna sa njima.

LAŽNI SVEDOK

Tahir i Elmir su braća. Kao i većina sunarodnika, svakodnevno obilaze otpade i smetlišta u potrazi za komadima starog gvožđa, koji kasnije pretoče u desetak maraka.

Pre nekoliko dana, Tahir je bio žrtva fizičkog napada, samo zato što je otpad koji sakuplja, ostavio ispred dvorišta, koje pri tom nikome nije smetalo.

Kada Ferhatović, majka dvojice braće, govori da je to bio najgori dan u njenom životu.

-Došao je ispred naše kuće. Nije hteo da razgovara s nama. Počeo je odmah da viče i psuje. Moj mlađi sin je pokušao da ga smiri. Mustafa ga je uhvatio za vrat i počeo da ga davi - govori Kada.

Trajalo je to čitavih desetak minuta. Kako nam je Kada opisala, Mustafa je u jednom momentu zgrabio lopatu koju je našao u dvorištu i počeo nasumice da udara njome.

- Kada je uzeo lopatu, moj drugi sin je skočio. Skočila sam i ja. Probali smo da odbranimo Tahira I nekako smo ga izvukli-kaže Kada.

Na svu sreću, Tahir je prošao sa lakšim povredama, ali vozilo sa kojim sakuplja gvožđe sa svojim bratom nije. Napadač, koji je još uvek držao lopatu, svom silinom je udarao po vetrobranskom staklu i haubi. Razlupao je stakla I poprilično oštetio vozilo. Nastao je haos.

- Tahir i Elmir su ga jurili. On se negde spotakao i povredio. Zatim su oni njemu razlupali auto, vratili su mu. On njima kombi, oni njemu golfa “dvojku”- rekla je Kada.

Policija je nešto kasnije intervenisala. Napravljen je zapisnik, svedoci su dali iskaze. Njihov službeni posao je bio završen, a da nisu ni svesni da je izjavu dao lažni svedok.

Prva komšinica porodice Ferhatović tvrdi da jedan od svedoka koji je da iskaz u korist Mustafe, uopšte tog dana nije bio ni blizu dešavanja.

-Kunem se da taj čovek nije bio tu. Spremna sam i da svedočim ako treba. Ne znam kako mu je pravo ime, ali ga svi u naselju zovu Muhibija – govori ona.

RJEŠENJE “NA SVOJ NAČIN”

Ovaj sukob nije najgore što se dešava Romima u ovom naselju. Isti “lažni svedok”, koga u naselju svi znaju pod nadimkom Muhibija, krenuo je mnogo ranije da se na svoj način obračuna sa Romima. On je sakupljao potpise po naselju u cilju prisilnog iseljavanja Roma mnogo pre ovog sukoba. Niko od Roma ne zna gde je taj papir i šta će se dalje dešavati.

Almir Ahmetović kaže da je za ovaj podatak saznao na dan Opštih izbora u BiH.

- Nismo znali da se ovo dešava. Ima ljudi koji su protiv ovoga, ne mrze nas svi u naselju. Od tih ljudi kojima ne smetamo, od njih sam saznao da nam se nešto sprema - govori Almir.

Almir nam je rekao da je Muhibija išao čak i u džamiju da sakuplja potpise. Neki ljudi su se protivili tome što radi, ali veliki broj ljudi je pristao, te su dali svoj potpis.

Za one poput Muhibije i Mustafe, Romima nije mesto u Požarikama. Odbojnost i velika doza mržnje očigledno postoje. Sporadični incidenti, ničim izazvani, vrlo lako se mogu pretvoriti u sistematski ciljane napade i zastrašivanje. U ovom momentu, takva situacija već postoji.

Kada i drugi žitelji ovog naselja govore da se plaše, jer ne znaju šta im se sledeće može desiti. Možda će već sutra neko od njih proći kao Tahir, koga odbornik MZ, umalo nije golim rukama zadavio.

- Čim padne mrak, ulazimo u kuću. U granap idemo samo po danu. Tahir i Elmir nisu išli ovih dana da sakupljaju gvožđe. Plaše se, sede kući dok se malo ne smiri ova situacija – gvori Kada.

Hteli mi to sebi da priznamo, ili ne, na indirektan način smo odgovorni za ovu i mnoge druge situacije. I danas se deca plaše “ciganima”, govori se o “ciganluku”. Za neke ljude Romi jedino znaju da “lažu i kradu”. Negativna slika o Romima koja se decenijama promoviše, u jednim momentu je morala da uzme svoje žrtve. Sa druge strane, BiH je država koja i ne mari toliko za Rome, jer ima “prioritetnijih pitanja”. Zahvaljujući ovim uslovima, pojedincima je dozvoljeno da uvoze moderna evropska, demokratska rješenja, po uzoru na Sarkozya.

Vjerujući kako će nestankom Roma iz Požarika, prestati svi ostali problemi, Mustafa Doborac, odbornik u MZ Požerike, nakon sukoba sa porodicom Ferhatović, prema rečima Kade Ferhatvović poručio je sledeće:

- Ukoliko sud i policija ne reše ovo kako treba, ja znam kako ću to na svoj način srediti.


(zurnal.info)

MUHAREM SE VRAĆA NA STAZU: Trka je ponovo počela

Muharem Stanojlović bio je najbolji atletičar u osnovnoj školi kojem su mnogi predviđali uspešnu sportsku karijeru. S prelaskom u srednju školu više nije imao uslova za treniranje. I taman kada su svi pomislili da smo izgubili izuzetan sportski talent, čini se da je trka ponovo počela

Muharem Stanojlović, učenik srednje ugostiteljske škole u slobodno vreme radi kao konobar u jednom sarajevskom kafiću. Do pre samo nekoliko meseci, dok je pohađao osnovnu školu “Hasan Kikić” na Gorici, Muharem je bio najtrofejniji atletičar u školi. Stvari su se promenile, Muharem više ne trenira, a njegov talenat za atletiku polako gubi svaki smisao.

Kako je počelo

Almir Pleh je nastavnik fizičke kulture u OŠ “Hasan Kikić”. Izuzetan pedagog i posvećen poslu. Još na samom početku, otkrio je da Muharem ima veliki potencijal za atletiku.

- Uočio sam da ima sklonosti ka atletici. Na nekim testovima koje radimo u školi otkrio sam da ima potencijal za trčanje na srednjim prugama - priseća se Almir.

Muharem je počeo redovno da trenira. Vrlo brzo, trud se isplatio, usledile su i medalje na raznim takmičenjima.

- Nastavnik je vidio da ja to mogu. Počeo sam da treniram. Prvi put sam trčao na Jesenjem krosu i osvojio treće mjesto. Vidio sam da mogu i počeo redovno da treniram - govori Muharem.

Saradnja između Muharema i njegovog nastavnika na početku se temeljila na odnosu učenik - nastavnik, a kasnije je prerasla u odnos trener - sportista. Bio je omiljen u društvu, imao je veliku podršku. Naravno, on je to umeo da ceni i gotovo se uvek vraćao sa nekom medaljom sa nekog takmičenja.

- Evo i danas, kada Muharem nije više moj učenik, naš odnos više nije toliko zvaničan. Mogu reći da smo prijatelji - govori nastavnik Almir.

Kroz čitavo osnovno školovanje, Muharem je učestvovao na gotovo svakom atletskom takmičenju koje se organizovalo u gradu ili na kantonu. Uvek je postizao zapažene rezultate. Jedan od posebnih rezultata kojima se ponose Almir i Muharem je onaj postignut na uličnoj utrci koja se odigrava u tridesetak gradova u isto vreme.

- Na toj trci je bio dva puta prvi, jednom drugi. Pobjeđivao je na Kantonalnim krosevima osnovnih škola. Na Sarajevskom polumaratonu bio je drugi, a na školskim takmičenjima je bio neprikosnoven - govori Almir.

Ogromna podrška

Zahvaljujući svom upornom radu, svesrdnoj pomoći nastavnika i velikoj podršci roditelja Muharemu se smešila jedna lepa sportska karijera.

- Roditelji su mi uvijek govorili da idem na trening. Bilo im je drago kada sam se vraćao sa medaljom. Neki put se dešavalo da zaboravim na trening, ali su me oni podsjećali - govori Muharem.

Bez obzira na to što Muharem više nije u osnovnoj školi, on i dalje ima veliku podršku svog bivšeg nastavnika. Prelaskom u srednju školu, ostalo je gotovo sve isto. Muharem je primeran učenik, marljiv u školi podjednako kao i kući. Nedostaje jedno. Odsustvo mentora i nepostojanje atletske sekcije u školi koju danas pohađa, učinilo je svoje.

- Nadam se da je prelaskom u srednju školu sazrio i da će shvatiti da je njegova velika budućnost u sportu. Ako bude nastavio da se aktivno bavi sportom, sigurno će imati veliku podršku i lokalne zajednice, roditelja, a i svih sportskih radnika - rekao je Almir.

Dok smo vodili ovaj razgovor na stadionu Koševo, Muharemu su prilazili vršnjaci i pozdravljali ga. Pitali su ga zašto više ne trenira? Smeškao se, ali nije imao odgovor. Kao da je bio postiđen.

Nakon nekih sat vremena, završili sam razgovor i pozdravili se sa Almirom i Muharemom. Dok smo išli prema trolejbuskoj stanici, sustigao nas je Muharem. Zadihan i vidno uzbuđen, rekao je da je definitivno vreme da se vrati atletici. Kazao je da će uskoro početi sa treninzima i da se informisao o terminima sa Almirom.

Trka je izgleda ponovo počela. Muharem se vraća na atletsku stazu.

(zurnal.info)

IZBORI U ROMSKOM NASELJU POLJICE: Trideset maraka za glas Glavna odlika modernih demokratskih društava jeste da svaki čovek ima pravo da učestvuje u kreiranju politike države u kojoj živi. Putem glasanja na izborima, ili pak kroz aktivan politički angažman, ljudi inkorporiraju sopstvene i potrebe drugih ljudi. Reklo bi se prosto a savršeno