Pravda

Da li je Biljana Plavšić prerano oslobođena

Rachel Irwin

Težište ovosedmične konferencije ticalo se pravnog uticaja Tribunala. Kao institucija koja je osnovana 1993. godine, Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) je bio prvi sud te vrste koji je osnovan nakon Nirnberškog i Tokijskog tribunala, koji su bili ustanovljeni potkraj Drugog Svetskog rata.

On je uspostavio veliki broj krupnih presedana, i reč je o prvom međunarodnom krivičnom sudu koji je uveo osude za mučenje i seksualno porobljavanje kao zločin protiv čovečnosti.

„Dok su tribunali u Nirnbergu i Tokiju silovanje i seksualnu eksploataciju tretirali kao neizbežan i unekoliko zanemarljiv sporedni efekat rata, MKSJ i MKSR (Međunarodni krivični sud za Ruandu) su priznali važnost tih zločina i pomogli da se više pažnje pokloni ženskom iskustvu rata“, kazala je Navi Pilej (Navi Pillay), visoka komesarka Ujedinjenih nacija za ljudska prava, koja je predsedavala panel-diskusijom na konferenciji.

Pilejeva je kao „značajno postignuće“ Tribunala navela to što su uhapšeni svi begunci za kojima se tragalo.
„Čak ni (Ratko) Mladić i (Radovan) Karadžić nisu umakli dugoj ruci međunarodne pravde“, rekla je ona.

Kao ratni predsednik bosanskih Srba, Karadžić je uhapšen 2008., nakon što je 13 godina proveo u bekstvu. Mladić je u ratu komandovao vojskom bosanskih Srba, a uhapšen je u maju 2011., posle 16 godina skrivanja. kara

Poslednji begunac za kojim je tragao MKSJ – politički lider hrvatskih Srba, Goran Hadžić – uhapšen je u julu ove godine.

„Ne sećam se da se ikada na nekom spisku našao 161 predmet, i da su svi osumnjičeni sa tog spiska privedeni pravdi“ – kazao je Stiven Rap (Stephen Rapp), bivši američki tužilac i aktuelni ambasador Sjedinjenih Država za pitanja ratnih zločina.

„Uvek su postojali oni koji su uspeli da pobegnu i umaknu. Za ovu instituciju je veoma značajno da je to postigla, a postići takvo nešto na međunarodnom nivou, kada je za hapšenja neophodna saradnja država, predstavlja značajan doprinos i šalje snažan signal čitavom svetu“, nastavio je on.

Međutim, nije baš sve bilo za pohvalu.

Budući da je bila i sutkinja Tribunala za Ruandu, Pilejeva je priznala da je MKSJ u prvi mah propustio da uspostavi efikasne terenske programe na području Balkana.

„Iz svog vlastitog iskustva, mogu reći da smo predugo oklevali da načinimo sistematski iskorak i objasnimo svoj rad, pri čemu su se na terenu lokalne percepcije postepeno kristalizovale u čvrsta uverenja“, kazala je ona.

Osim toga, ona se osvrnula i na nezadovoljstvo nekih žrtava i preživelih koji su dugo smatrali da su izrečene kazne prekratke i da često podrazumevaju prevremeno oslobađanje.

„MKSJ je izazvao mnoštvo negativnih reakcija udruženja žrtava, koja su smatrala da [osuđene osobe] poput Biljane Plavšić bivaju prerano oslobađane, pogotovo pošto je MKSR odbio da prihvati prevremeno oslobađanje bilo kog osuđenika“, kazala je Pilejeva.

Kao nekadašnja članica ratnog predsedništva bosanskih Srba, Plavšićeva je 2002. priznala krivicu za progone. Osuđena je na 11 godina zatvora, ali ju je predsednik Tribunala oslobodio pre isteka kazne, u oktobru 2009.

Ostali su eksperti ukazali na to da MKSJ nije ostvario onu vrstu „transformativnog uticaja“ kojem su se mnogi od samog početka nadali.

Pa ipak, Dajan Orentliher (Diane Orentlicher), kao zamenica šefa Kancelarije za pitanja ratnih zločina američkog Stejt Departmenta, kaže da je to što Tribunal nije popularan imalo i neke neočekivane sporedne efekte.

„Nacionalisti koji su se protivili MKSJ-u smatrali su da bi bilo bolje da se ratni zločini procesuiraju u lokalnim sudovima nego u kritikovanom i omraženom Hagu“, kazala je Orentliherova, koja je sačinila studiju o uticaju Tribunala u regionu.

„Ironično, izgleda da je anti-haško osećanje pomoglo boljoj prihvaćenosti procesa za ratne zločine u samoj Srbiji, što se inače ne bi desilo.“ ratko

Po rečima Orentliherove, žrtve u Bosni i Hercegovini još uvek imaju veliki broj prigovora, koji se pogotovo odnose na dužinu kazni i prevremena oslobađanja.

„Ali ono što su mi doslovce svi koje sam u Bosni intervjuisala rekli, svejedno da li spontano ili nakon što sam zatražila da mi kažu šta misle o MKSJ-u, jeste da je najvažnija stvar koju je MKSJ učinio bilo to da je obezbedio pravdu, a to je ono što im je najviše bilo potrebno“, kazala je ona.

Nekoliko učesnika iz publike je ukazalo na to da se ni na jednoj od ekspertskih panel-diskusija održanih na konferenciji nije čuo neki glas iz regiona. Predsednik Tribunala, sudija Patrik Robinson (Patrick Robinson), primetio je da je prethodna konferencija o nasleđu Tribunala, koja je održana 2010. godine, bila u potpunosti posvećena regionalnim pitanjima.

Uprkos tome, Šajrin Fišer (Shireen Fisher) se – kao žalbena sutkinja Specijalnog suda za Sijera Leone – iz publike obratila učesnicima panela kako bi izrazila vlastitu zabrinutost.

„Ovde vam je prisutno nekoliko sudija i nekoliko tužilaca suda [za ratne zločine] u [Bosni i Hercegovini], koji hvale nasleđe MKSJ-a“, kazala je ona. „Predlažem vam da te ljude iskoristite da biste čuli glas regiona, jer moram da se složim sa time da taj glas treba da se čuje, ne samo jednom, nego svaki put kada se raspravlja o nasleđu MKSJ-a.“

(Rachel Irwin izveštava za IWPR iz Haga)