Lamija Begagić: VIŠI NIVO SAMOĆE

lamija begagić

Sve će stvari jednom leći na svoje mjesto. Treba znati sa strpljenjem.

- Nemaš jastuk?

- Otkud mi.

- Ni peškir?

- Imam, al u drugoj torbi.

- Na šta da naslonim glavu?

- Na mene.

Treći dan pokušavamo poletjeti za Zagreb. Treći smo dan u kovitlacima sarajevske magle, udišemo smog, izdišemo prezir prema gradu iz kojeg odlazimo u onaj koji nam čak ni prezira nije vrijedan.

Sarajevo Airport. Najljepši mali aerodrom u Evropi. Male čekaonice, mali ljudi, veliki koferi. Nova je godina tek počela. Ljudi se vraćaju kućama, mada ih odbijaju tako zvati. Govore kako idu od kuće, a znaju da već odavno tu ne žive.

Sarajevo. Najtužniji mali grad u Evropi. I nas dvoje, jednako mali, jednako tužni.

- Misliš da će poletjeti?

- Ma jok.

- Šta ćemo za večeru?

- Šta god.

- Da napravim dolme?

- U čemu?

- Posudit ćemo šerpu.

- Ako ti se da...

Ne da mi se. Ne da mi se još jednu noć spavati u praznom stanu koji već treći dan zvanično i nije naš. Prodali smo stan u Sarajevu i trebali bi biti sretni. Davno smo odlučili ne živjeti tu, davno smo odlučili kupiti nešto tamo. Nikad nismo imali toliko novca na računu, nikad bogatiji nismo sjedili u aerodromskoj čekaonici. Toliko smo bogati da se rasipamo avionskim kartama, skupljamo i nagradne milje, možda nas ovaj prodati stan jednom odvede daleko odavde. Nemamo šerpu u kojoj bi skuhali dolme, ni jastuk na koji bi se naslonili dok čekamo da nas još jednom vrate bivšoj kući. Svaka je noć dodatni bonus. Svaku noć dospijevamo na jedan viši nivo samoće ogoljeni u ogoljenom stanu.

- Dobro je da Mila nije krenula s nama. Propustila bi kontrolu.

- Baš misliš da nećemo poletjeti?

- Ma, nema šanse.

- Treba javiti tvojima da je odvedu ujutro. Nalazi su u drugoj ladici.

- Treba.

Stan u Zagrebu ima ladicu za ljekarske nalaze, ladicu za diplome, ladicu za račune. U jednoj od tih ladica stavit ćemo i papire za kredit. Cijeli će sarajevski stan stati u jednu ladicu zagrebačkog.

Dobro je da Mila nije krenula sa nama. Premalena je, možda bismo je izgubili u magli, kao što smo izgubili sebe.

- Jebemu mater, znaš da smo morali.

- Znam. Ništa nisam rekla. Znam.

Da puši, zapalio bi cigaretu. Da ima bilo kakav porok, ovo bi bio pravi trenutak za pasti u napast. Da čita novine, odšetao bi do kioska. Ništa od tog ne može, nema alibi za odaljiti se od mene.

- Što nam ne javljaju?

- Valjda će skoro.

- A da idemo kući?

- Kojoj?

Nasmije se prezrivo. Samo otežavam i žao mi je zbog tog. Gledam kroz prozor i ne vidim daleko. Ovo je grad u kome više gledaš, nego što vidiš, a opet nikako da prestaneš gledati. Pomislim izgovoriti to, ali odustanem.

Napokon prihvatam poziv da se naslonim na njegovo rame. Guram svoj dlan u džep njegove jakne i igram se ključem od stana. Stišćem ga dok se dlan ne počne znojiti, a ključ ne ostavi žig na vlažnom mesu. Sad se moji žigovi vide i na tijelu, sad više nikad neću moći sakriti taj stan.

Sklapam oči i zamišljam nas kako plovimo gore visoko dok iz aviona ispadaju novci sa našeg bankovnog računa, nagradne milje i svi dokumenti naših zagrebačkih ladica i upadaju u razjapljena usta magle.

Javili su da avion neće uzletjeti. Glas je pun isprika koje ljudima ne olakšavaju. Aerodromska se zgrada prazni. Osjećamo kako opet ostajemo sami.

(zurnal.info)