Antinacionalizam

Balkanske perspektive: Nacionalizam kao sredstvo obmane i gomilanja bogatstva

Prekucavala: Žarka Radoja

Na tribini organiziranoj u okviru ovogodišnjeg Subversive festivala u Zagrebu, koju je moderirao književni kritičar Boris Postnikov, učestvovali su makedonski pisac Robert Alagjozovski, crnogorski pisac i novinar Andrej Nikolaidis, jedan od urednika „Betona“ i književni kritičar Saša Ćirić iz Srbije i glavni urednik nedeljnika „Novosti“ i pisac Ivica Đikić

Na tribini „Antinacionalizam: Balkanske perspektive“ koja je održana u Zagrebačkom kazalištu mladih u nedelju, u okviru Balkanskog foruma Subversive festivala, neki od najuglednijih pisaca, kritičara i novinara zemalja nastalih raspadom Jugoslavije – Makedonije, Crne Gore, Srbije i Hrvatske – govorili su o genezi nacionalizama novonastalih država, njihovim uzrocima i posledicama.

Na tribini, koju je moderirao književni kritičar Boris Postnikov, učestvovali su makedonski pisac Robert Alagjozovski, crnogorski pisac i novinar Andrej Nikolaidis, jedan od urednika „Betona“ i književni kritičar Saša Ćirić iz Srbije i glavni urednik nedeljnika „Novosti“ i pisac Ivica Đikić.

ROBERT ALAGJOZOVSKI O MAKEDONIJI:

U ovom trenutku Makedonija je najveći pacijent nacionalizma u regiji. Mi proživljavamo najjači i najgori nacionalizam od nezavisnosti. Ne po posledicama, nego po iskustvu. Činjenica je da je on u Makedoniju došao kasno, ali se u poslednjih sedam godina razmahao.

Godine 1992. kada je većina bivših zemalja Jugoslavije duboko potonula u nacionalizmu, mi nismo promenili političku elitu, bivši komunisti preobukli su se u socijaldemokrate i uspeli su da zadrže vlast jer nisu bili veliki nacionalisti ali su imali blagi  nacionalistički diskurs. Komunistička elita je ipak bila multikulturalna, bez obzira na to,  jer je imala jugoslovensko nasleđe.

Uz socijaldemokrate, imali smo i jednu nacionalističku te albansku stranku, koje su manje-više bile velika pretnja devedesetih od nacionalizma. Zato je vladajuća elita održala vlast do 1998. godine na blagom nacionalizmu uz multikulturalni model. Moć, korupcija, neoliberalizam su obeležili njihovu vladavinu, a onda su nacionalisti došli na vlast i počeli su da menjaju ideologiju. Nacionalizam je potpuno procvetao.

Kada su osvojili vlast drugi put, posle u dvehiljaditim, nacionalizma im nije bio zvanična politika ali su intenzivno radili na njegovom razvijanju. Koji se potpuno razmahao 2006. godine posle novih izbora na kojima su pobedili opet nacionalisti ali uz drugu generaciju lidera. Od tada vode veliko-nacionalističku politiku.

To je promenilo stanje društva u Makedoniji. Dok su komunisti vladali, tražili smo kompromise, Makedonija je bila oaza mira, insistiralo se na multikulturalnnosti, bez obzira da li je taj model imao potpunu podršku, i obično su svi o Makedoniji se uglavnom govorilo u deminutivu – nisu Makedonci, nego Makedonče.

Zbog toga što smo devedesetih bili u nacionalističkom okruženju, gde su nam sa svih strana poricali identitet – Grci nam osporavaju ime, Srbija crkvu, Albanci teritoriju, sav taj pritisak je stvorio potrebu nacionalistima da stvore priču grandioznu priču naciono Makedoncima. Od 2008. to imamo i na kulturnom i na ideološkom nivou, dobili smo projekat „Skoplje 2014“veoma skup projekat.

Sada Makedonija više ne pristaje na kompromise, nemaju više podršku SAD iako je ona bila naklonjenija desnim strankama nego komunistima, na kraju, dobili smo Makedoniju kao Srbiju devedesetih – totalno izolovanu, potpuno nevažnu, odvojenu od svih regionalnih projekata evrointegracija, što s epravda problemom oko imena sa Grčkom, ana lokalnom nivou imamo noelite nisu demokratične kao stare, ovo je snažna autokratska elita.

Mi se suočavamo sa nacionalističkim i autokratskim režimom. Mi često cinično kažemo – sreća da je Makedonija mala zemlja pa ne možemo da napravimo katastrofu većih razmera u svetu.

Konstruišemo naše identitete- do 2008. godine smo bili Slaveni, da pripadamo familiji južnoslavenskih naroda, samo imamo naziv Makedonija koji ne može da se menja i Grčka to treba da poštuje.

Nova nacionalistička elita je stvorila novi postmodernistički amalgam nacionalističkog identiteta, još se gradi, ali se mnogo promoviše. Nova teorija kaže da smo uvek bili autohtoni Makedonci, da Slaveni ili ko god da je došao nije bio dovoljno jak da nas nestane, da smo naslednici Aleksandra Velikog , da imamo pravo da koristimo njegovo ime. Nova nacionalistička politika crpi svoj legitimitet za naciju i državu iz ove priče koja je u Makedoniji potpuno nova.  

SAŠA ĆIRIĆ O SRBIJI:

Slažem se sa Robertom da je najzanimljivija situacija u Makedoniji što se tiče izgradnje novog nacionalnog identiteta, ali ipak, čini mi se, ako postoji opasnost od nekog nacionalizma, ona je još uvek velika i dolazi od srpskog nacionalizma, a šteta  što sa nama nije niko od predstavnika BiH jer bi utrka oko toga čiji je nacionalizam najveći i najopasniji bila neizvesnija.

Pokušaću kratko da predstavim razvoj srpskog nacionalizma u poslednjih 20 godina koji obuhvata istorijske procese u zajedničkoj državi osamdesetih, onda zajedničke krvave procese tokom devedesetih i jednu relativnu samostalnost od dvehiljaditih, relativnu jer je tu bila Crna Gora barem još šest godina. Pri tom i Kosovo takođe nije u sastavu Srbije.

Tokom osamdesetih postojala su dva procesa u javnom diskursu - zalaganje javnih scena svih bivših republika i intelektualaca za više političkih i umetničkih sloboda i briga za rešavanje nacionalnih pitanja, odnosno postavljanje pitanja o položaju srpskog naroda u Jugoslaviji.

S jedne strane je to zalaganje za demokratizaciju Jugoslavije i njeno preuređenje, a s druge jačanje i prva pojava nacionalizma i postavljanje interesa jedne nacije u prvi plan, i na neki način, što koincidira sa dešavanjima u Savezu komunista, dolaskom tvrde linije koju je predvodio Slobodan Milošević, promenom srpskog ustava i pozicije autonomije pokrajina, što je sve uvod u raspad zemlje, što je, iz srpske perspektive, jedan od faktora raspada Jugoslavije a naravno drugi faktori, naravno, želje za samostalnošću Slovenije i Hrvatske i onda specifična situacija sa ostalim republikama.

Devedesetih imamo rat, a zapravo bitku za teritorije,a iz srpskog ugla bitku za što veću državu  pod izgovor stvaranja države na tzv. istorijskom pravu, odnosno stvaranje etnički homogene države koja bi obuhvatila terittorije na kojima živi većinsko srspko stanovništvo i korišćenje resursa JNA koja je ubrzo postala srpska, za ostvarenje tog nacioanlnog cilja.

Da ne zaboravimo i Crnu Goru, ipak je to bila zajednička bitka, Crna Gora koja je tada većinski, mislim na oficijelnu politiku, bila prosprska u svakom smislu. Bila je to zajednička borba za teritoriju.

Mada, ma kako šaljivo govorili o tome, tragične su posledice raspada zemlje: masovni ratni zločini, mnoštvo raseljenih i unesrečenih lica i velika materijalna šteta i, iz srpske perspektive, svi izgubljeni ratovi. Možda je malo pitanje kako tumačiti Dejtonski sporazum, iz ugla nacionalista, RS kao jedan od dva bh. entiteta se tumači kao jedini čisti dobitak rata, iz te perspektive kao jedna polunezavisna država kja samo čeka povoljni trenutak da se odvoji od ostatka BiH, što je izvor turbulencija u samoj zemlji i u regiji.

Dolazi 2000. i paradoks promene u Srbiji i Hrvatskoj, Milošević biva oteran sa vlasti u petooktobarskim promenama i od 2000. dolazi do porasta nacionalizma sa dolaskom novih demokratskih vlasti i dešava se  nekoliko zanimljivih procesa. Prvi je odlaganje suočavanja sa ratnom prošlošću, počinjenim zločinima i političkom odgovornošću za raspad zemlje i brojne zločine koje su počinili srpska vojska i dobrovoljci, uopšte   pripadnici srpskog naroda.

Drugi  proces je revizija tumačenja nacionalne istorije, degradacija jugoslovenskog nasleđa, idelogije socijalizma i rehabilitacija kvislinga iz Drugog svetskog rata, što postaje deo udžbenika i novog obrazovanja.

Treći proces je zanimljivo presvlačenje bivših nacionalista, ratnih huškača i onih koji su te ratove vodili i izgubili, presvlačenje u demokratsko ruho i kroz priču o približavanju EU pokušaj delimičnog suočavanja sa prošlošću bez izvinjenja i uz prećutkivanje vlastite odgovornosti i nepriznavanje vlastite grešaka u prošlosti. Nešto što se desilo i sa HDZom. To je pitanje otvorenog procesa.

Najzanimljivi su pregovori oko Kosova. Mi smo na korak od faktičkog priznavanja realnosti i stavljanja u stranu kosovskog mita kao generatora političkog života i to je aktuelna situacija u Srbiji. Demonstracije traju, imaju malu podršku, a SPC se protivi sporazumu, mada i tu ima komešanja.Pitanje je većinskog ponašanja stanovništva, građana koji su u depresiji. Ovo je novi prelomni trenutak i jedna vrsta predaha za srpski nacionalizam.

ANDREJ NIKOLAIDIS O CRNOJ GORI:

Objasniću vam kako je djelovao crnogorski nacionalizam u proteklih 20 godina, pokušaću to objasniti kratko na primjeru radnika fabrike „Radoje Dakića“ iz Podgorice – u jednom trenutku Slobodan Milošević je odlučio srušiti crnogorsko komunističko vodstvo, a to nije išlo lako, uprkkos protestima, zbog toga što su imali podršku rukovodstva ostalih republika.

On je na vlast naumio dovesti, kako su ih tada u Crnoj Gori zvali, mlade, lijepe i pametne, ekipu koja je predvođena Milom Đukanovićem i Momirom Bulatovićem.

I onda su očito shvatili da to neće ići bez izvođenja veće količine radnika na ulice i tada su radnici Radoja Dakića, predvođeni Predragom Bulatovićem koji će kasnije postati značajan funkcioner tog pučističkog rukovodstva.

Oni su otišli  pred skupštinu i to su već bile ozbiljne demonstracije. One su imale i socijalnu komponentu, a imale su i nacionalnu jer, sem što su bili tada zabrinuti za korupciju tadašnjeg komunističkog rukovodstva, jedna od optužbi je bila da prečesto jedu jagnjetinu, ali i za „naš“ narod na Kosovu i Metohiji.

Uopšte gledano u to vreme, nemojmo misliti da je antikorupcijska borba odlika današnjeg vremena, one su se dešavale i ranije i uvek su imale precizan politički kontekst. Setimo se „Agrokomerca“ ili recimo u listu „Intervju“ na naslovnoj strani „Supruga Azema Vlasija dobila veliki kredit“ – Borisav Jović na naslovnoj strani 1988. godine.

Radnici su isposlovali svoje, smijenili su rukovodstvo, doveli su mlade, lijepe i pametne i šta se onda desilo? Prvo su mobilisani i poslani na Dubrovnik.

Onda su dobili međunarodoe sankcije, pa su onda njihove plate od 1000 maraka pod korumpiranim rukovodstvom otišle na jednu marku pod vlašću mladih, lijepih i pametnih, fabrika je prestala da radi, izgubili su posao, pa su tajkuni kupili fanriku i sad će tu graditi zgrade.

Očito da je nacionalizam bio sredstvo tranzicije u bivšoj Jugoslaviji, da je ta duhovna devijacija imala vrlo jasnu materijalnu bazu i mislim da nam danas treba biti jasno da su nacionalizam i identitet bili sredstvo za gomilanje, a posle i očuvanje  kapitala.

Ako zaboravimo na materiju i novac mogli bismo upasti u zamku da nacionalizam tretitramo kao drekavca iz „Lepa sela lepo gore“, kao duh iz tunela, ili kao neku zlu ideju  koja je u metafizičkom sukobu ideja odnela prevagu i progutala sela, gradove i ljude. Nemojmo zaboraviti da je u celoj priči neko dobro zaradio i zapitajmo se da li bi ovakva tranzicija bila moguća da nije bilo nacionalizama i ratova ili su pak oni bili nužni da bi ovakva tranzicija bila sprovedena.

IVICA ĐIKIĆ O HRVATSKOJ: 

Ukratko bih rekao kako je izgledala putanja hrvatskog nacionalizma u zadnjih 20 godina.

Vrlo ugrubo rečeno hrvatski nacionalizam je bio u dvije pozicije  - u  poziciji vlasti i opozicije – bio je ili kontroliran ili nekontroliran. Vrlo ugrubo, tokom devedesetih on je bio službena ideologija ove zemlje pod kontrolom tadašnje vladajuće stranke HDZ i Tuđmana i sve što se nije uklapalo u koncept tog nacionalizma, čak ako je bilo i desnije, nije moglo preživjeti, bilo je samo na marginama i bilo je upotrebljavano od HDZ-a kada je trebalo.

Nakon što je početkom 2000. HDZ otišao s vlasti pa zajedno s njim otišla i ta službena ideologija, nacionalizam je počeo živjeti mimo kontrole vlasti, počeo je živjeti u svojim ozbiljnijim i ekstremnijim pojavama, na ulicama, raznim prosvjedima, demonstracijama protiv tadašnje vlasti  čiju je osnovu činio SDP i Ivica Račan.

Agresivni nacionalizam stvarao pritisak ka vlasti i naravno da je ona radila kompromise i da je sama u određenoj mjeri postala nacionalistička samo da bi izbjegla optužbe da je postala antihrvatska.

Godine 2004. HDZ se vraća na vlast, ovaj put Sanaderov HDZ u nešto drugačijoj varijanti, koji će ostati na vlasti idućih osam godina. Opet  je položio i ostvario pravo u praksi da diktira što je poželjna količina nacionalizma i svi koji se nisu uklapali u to bili su ili na margini ili nisu postojali ili ih je HDZ opet zloupotrebljavao u upotrebljavao u određenim predizbornim situacijama.

Sanaderov nacionalizam je bio mekši od Tuđmanovog jer su se vremena promijenila i više se nije moglo na taj način biti nacionalist, zbog približavanja Hrvatske EU, a osim toga Sanadera je u jednom trenutku počela zanimati materijalna nadgradnja, zgrtanje kapitala a ne sama nacionalna stvar.

Ona se potezala dva - tri mjeseca prije izbora, tada bi počeo ličiti na stari HDZ svojom retorikom, ali u Sanaderovo vrijeme nacionalizam je bio rezerviran za predizborno vrijeme. Ostalo vreme je to bila klasična  neoliberalna stranka sa demokršćanskim devijacijama.

Sanader je bio svjestan da njegovo biračko tijelo puno nacionalističkije, desnije od njegove stranke i znajući to, shvatajući tu činjenicu koja je neosporna i danas,  igrao je takvu igru da je manipulirao nacionalnim sentimentima kad im je to trebalo.

Godine 2011. pobjedila je  „lijeva“ koalicija na čelu sa SDP i Zoranom Milanovićem i opet se dominantni nacionalizam preselio u opoziciju, na ulice, u razne stožere organizacije, stradalničke braniteljske udruge, koje se već godinu i po dana koliko HDZ nije na vlasti, predstavljaju zadnjom linijom obrane hrvatstva, i ništa zapravo ne rade osim što govore da je ova vlast izdajnička, antihrvatska i da oni brane to hrvatstvo. I onda  taj agresivni nacionalistički pritisak ostavlja posledice i po ponašanje lijevo-liberalne vlade na način da oni također počinju popuštati neodoljivim zovom toga da se barem koketira s nacionalističkim sentimentima koji u društvu neminovno postoje.

To se onda očituje na način da nakon nekoliko dosta odlučnih, ispravnih i vrlo jasnih istupa premijera u vezi sa šovinizmom koji se događa na javnoj sceni, da se uoči ovih lokalnih izbora SDP opet povlači na rezervne položaje i da bi se svidjele nacionalističkom biračkom tijelu, daju 40 miliona kuna za otvaranje Memorijalnog muzeja u Vukovaru gdje će ekskurzije osmoškolaca da se upoznaju s tim šta je prava suština domovinskog rata i vukovarske priče.  Nije novac bitan nego sama ideja.

To nije palo na pamet ni Tuđmanu ni Sanaderu da bi dočekali da se ova vlada, lijeva vlada, na taj način  pokušava oprati za svoje nepostojeće antihrvatske grijehe.

Referirao bih se na ovo što je govorio Andrej, da je nacionalizam bio krinka da bi se namakao neki kapital, da bi se opljačkalo, da bi ozbiljne stvari promjenile vlasnika, s tim da je iz hrvatske perspektive, taj proces pljačke i gomilanja kapitala bio u najmanju ruku paralelan proces onom osnovnom nacionalističkom poslu, da se stvori naconalna država i da ne sadržava previše onih koji nisu Hrvati.

Po meni je to bio osnovni cilj, a onda se ideja o pljački rodila sama od sebe kroz prakticiranje vlasti, oni su shvatili da usput stvarajući državu mogu i sve opljačkati. Te dvije stvari su išle barem istovremeno, i da ova stvar da je nacionalizam bio samo sredstvo i krinka, da to na neki način dematiraju zadnji događaji, u Hrvatskoj barem, kada se događa da socijalne teme, priča o štrajku, krizi, otkazima, okupljaju puno manje ljudi i zaokupljaju puno manje emocija, nego kad se dogodi da se Gotovinu i Markača pusti iz Haga ili u najmanju ruku da bude isti broj ljudi koji traže zaštitu radničkih prava kao i onih koji ne žele ćirilicu u Vukovaru.

Ti procesi su, u najmanju ruku,  bili jednako vrijedni u Hrvatskoj.

ĆIRIĆ O ALTERNATIVAMA: 

Jedna funkcija nacionalizma jeste pokriće za korupciju i lično bogaćenje a druga je sredstvo političke mobilizacije zavođenja i obmane radnika.

Cilj nacionalizma od početka je bilo stvaranje nacionalne države, što je moguće homogenije i sada je pitanje zašto ponovo nacionalizam  kad je ta država stvorena, zašto  protesti te vrste.

Očigledno da postoji još jedna stvar od početka skoro. Jedan nemački istoričar Hans Urlih Veler podseća na spone lojalnosti koje povezuju pojedinca sa višim instancama, bilo da su to institucije ili zajednice, on podseća na porodični klan, pleme, kneževsku dinastiju, religiju i regiju, posmatrano istorijski, i onda dolazi nacija kao vrsta solidarnosti ili lojalnosti koja se uspostavlja i to posmatra kao neku vrstu socijalno-psihološke ili antroploške konstante.

Moje pitanje je da li smo mi osuđeni na nacionalni identitet ili ga je moguće prevazići i na koji način, da li je to uspostavljanje socijalne klasne jednakosti ili stvaranje jednog nadnacionalnog idnetiteta kao vrste solidarnosti, a u 20. veku smo imali bar dva primera, a od 21. prisustvujemo trećem – austrougarski, jugoslovenski i sada evropski model.

Mimo toga čemu služi nacionalizam? Da li, jer u tom nacionalizmu postoje pozitivne emocije kao samopoštovanje, pronalaženje sebe  u određenoj zajednici, da li je moguće te pozitivne emocije  izmestiti iz nacionalizma koji je uvek borben isključiv, neprijateljski nastrojen prema fiksiranom neprijatelju i otvoriti ga za jedno pozotivno osećanje koje će ga prihvatiti oni koji su više skloni da budu nacionalisti nego nešto drugo. Mislim da je to otvoreno pitanje, Subversive je jedan vid odgovora na njega.

Pitanje je da li je ta vrsta kritike i nacionalizma, tranzicije i kapitalizma, dostatna.

NIKOLAIDIS O VREMENU ISPRED:

Mislim da nam je jasno da ćemo biti taoci nacionalizma dok ne izvedemo proboj od partikularnog ka univerzalnom.

preneseno sa kontrapress

(zurnal.info)