Stav

EVROPA U OPASNOSTI: Trolovi stražare na granicama!

Piše: Svetlana Slapšak (Peščanik)

Trolovi se prepoznaju lako, a onda razumevanje njihovog ponašanja ide lančano: to su ljudi koji su protiv toga da se pomogne šugavom mačetu na ulici

Papski legat Arnald Amalarikus, na pitanje nekog krstaša kako da postupe sa građanima Bezijea, u Južnoj Francuskoj, koji nisu hteli da izdaju i predaju svoje sugrađane katare, nego su katolici i katari ostali zajedno: 22. jula 1209, u krstaškom ratu protiv katara koji je započeo papa Inokentije III, krstaši su prodrli u grad i pobili sve živo, preko 20.000 po izveštaju samog legata, najviše u gradskoj katedrali, gde su se stanovnici sklonili – zapalili su je, i ona se srušila ubivši sve unutra. Izjavu su često docnije u istoriji citirali i drugi izvršioci pokolja.

KAKO PREPOZNATI TROLA

Juče je slovenački novinar, inače dobitnik neke novinarske nagrade, tvitnuo odgovor sa ovim citatom i protivpredlogom – da se na izbeglice koji dolaze u Sloveniju otvori vatra sa 500m od granice (pa će Bog prepoznati svoje), a na predlog nekog lika ženskog roda da se prime samo oni sa… krštenicom. Deo javnosti već zahteva policijsku istragu i sudsko gonjenje dva trola po postojećim zakonima, dok danas iz Ljubljane leti avion pun stvari za izbeglice na Lezvosu.

Akciju na Lezvosu su započeli dvojica mlađih slovenačkih turista na letovanju, jer nisu mogli gledati užas, Adria Airways je pristala da prenese stvari besplatno, kao i aerodromske službe na Lezvosu; u dan i po se u Sloveniji sakupilo za četiri aviona, a dvojica inicijatora su na ostrvu još sakupili skoro 6.000 EUR za pomoć na licu mesta. Mnogi su zaspali mirno, da bi se probudili sa vešću o sedamdesetak ugušenih u švercerskom kamionu u Austriji, još stotinjak udavljenih u moru i znalački doziranom saosećajnošću za kamere evropskog političkog vrha o Balkanu u Beču…

Izbeglice sada nazivamo pravim imenom – to su ljudi koji beže sa Bliskog i Srednjeg istoka zbog rata, nasilja, gladi, bede i opšte nesigurnosti.

Trolovi su isto tako odnedavno jasno definisana grupa – to su oni, po zlobnim malim i velikim bićima iz skandinavske mitologije nazvani – anonimni ali i poznati likovi koji daju lažljive, zlobne, deplasirane, ružne, netolerantne, uvredljive i prostačke komentare na sve što se na internetu dešava, jer je to jedino mesto gde mogu da se iskažu. Naziv internet trolovi zabeležen je u rano doba, i registrovan već 1992. No ti, u osnovi patetični pojedinci, predstavljaju realne ljude, koji žive sa nama, i koji su najčešće nevidljivi u svojim društvenim krugovima. Zapravo ih svi poznajemo, samo nam se čini da su nekad bili bolji, da bi mogli biti bolji u boljim uslovima, da će biti bolji sa starošću, ili da će ih neko još vaspitati do zrelosti. Nijedno od tih očekivanja nije sasvim realno.

Trolovi se prepoznaju lako, a onda razumevanje njihovog ponašanja ide lančano: to su ljudi koji su protiv toga da se pomogne šugavom mačetu na ulici: može vam se učiniti da je dobar razlog za to već higijenski, ali nije. Trolov razlog uvek podrazumeva nešto jače, što treba svakoga ko hoće da pomogne životinji na ulici ne samo da odvrati od te namere, nego i da ponizi: pomagati životinji znači ne pomagati gladnoj deci, i zlosrećni pomagač/pomagačica odmah je posredno optužen za nehumanost, odsustvo materinstva i snobizam.

Kad slučajno dođe do stvarnog gladnog deteta ili prosjaka, trol će se više otvoriti: ne treba pomagati, da se sirotinja ne bi naviknula na pomoć pa zapustila stalni rad i traženje rada, zato što će se gladno dete razmaziti, zato što ne znamo šta će sve postati ako mu se bar malo olakša život, uz dodatne sumnje o tome ko je dete, odakle je, čije je, zašto je gladno i ko je za to kriv.

Kada trola suočite sa krizom koja pogađa mnoge oko njega i u susedstvu, onda tek bukne prava maštovitost: nema te nelogičnosti, izvitoperenosti i ludosti koja se kad-tad neće pojaviti u njegovim objašnjenjima, i u svemu tome, on i njegov kolektiv (onaj koji on prisvaja) uvek će biti žrtva, doduše spremna da se preventivno sveti i kažnjava svakoga.

Da ne zalazimo u druge proizvode mašte, već samo u one koje su sada izazvale izbeglice: to su dakako sve sami skriveni teroristi, oni koji su pobegli od služenja u već nekoj vojsci i mobilizaciji, zdravi i pravi, prevaranti koji samo hoće evropsku socijalnu pomoć; nisu skloni radu već svim vrstama kriminala, pretežno su mladi muškarci, muslimani koji se ne mogu prilagoditi evropskom načinu života i skloni su silovanju, homoseksualnosti i pedofiliji; vode sa sobom starce, žene i decu, samo zato da izazovu samilost; starci inače treba da umru, žene da sede kod kuće, a njihove dece ima suviše. Svi ti ljudi su loše odeveni, prljavi, smrdljivi i gladni, dakle skloni krađi, i sumnjivi: zašto bi inače tačno znali kuda hoće i to još mnogi umeli da kažu na engleskom? Još su sumnjiviji oni među njima koji nisu u krpama, i mogu još ponešto da plate, jer to je dakako dokaz da se svi oni pretvaraju kako bi uzeli što više našeg (trolovog) novca. Oni za sobom ostavljaju đubre, umesto da za sobom počiste mesta na kojima ih puštaju da budu bez osnovnih potreba: možda bi i čistili za sobom, kada bi imali čime, ali ni to im se ne da. Viču, dižu prašinu i ruke u nebo, posebno kad ih sile reda napadnu pendrecima i suzavcem. Ako se iznerviraju, to je zato što odbijaju krst (crveni, na paketima pomoći); ako se rasplaču, to je samo pretvaranje; ako uzviknu „bože moj“, što svi radimo sto puta dnevno, to su opasni alahovci, koji su došli da nas pokore svojoj veri. I tako do kraja zadnje još delujuće sive ćelijice u mozgu, dok sve nisu paralizovane.

NEMA SVAKO PRAVO NA MIŠLJENJE

U širokom dijapazonu od predstavnika vlasti do nacističkih grupa (inače zakonom zabranjenih), trolovsko rezonovanje još voli da istakne kako su „naši“ kapaciteti mali, kako nemamo novca, kako nemamo zaposlenja, kako nemamo prostora za izbeglice, kako bi kultura bila ugrožena, zajedno sa higijenom i finoćom domaćeg uha u kontaktu sa tuđom muzikom.

Trolovi nisu nimalo manje besni i na one koji nam ne dolaze, već predstavljaju opštu pretnju time što su siromašni i što se bune: trol tako ima sasvim jasnu ideju o tome šta je međunarodni dug – to je isto ono što on ne vraća redovno komšiji i što mu, bez njegovog znanja, svakodnevno kradu sa njegove gomilice u banki; ne zanima ga što je u islamu zabranjeno zelenašenje i svako povećavanje duga kamatama, niti realno događanje u svetu papirnog kapitalizma, jer su uopšteno samo oni drugi krivi i njemu lično štetni i na teret.

U tom obilju sumanutog izmišljanja više nema nikakvog smisla tražiti ni sistem ni kriterijume. A naročito, ne treba se nervirati. To kuljanje ludila iz slabo kontrolisanih i razumom čuvanih glava je zapravo stvaranje folklornih priča pred našim očima, i trebalo bi ih klasifikovati, žanrovski odrediti, možda i popisati, pratiti koje će imati više uspeha – i preuzeti brigu za neke od autora, recimo psihijatrijsku.

Problem je pre svega u odsutnosti kontakta onih koji bi istraživački i drugačije mogli da se posvete trolovima, i trolova samih. A opasnost od delatnosti trolova nije mala, niti bi se smanjila istraživanjem. Zato treba imati jednostavne mehanizme ranog prepoznavanja trolova. Izvesno, najjednostavniji kriterijum za prepoznavanje trola je već oko onog šugavog mačeta: neuslovljenost pomoći je ona humanistička osnova od koje je, posle pomoći šugavom mačetu, sve zapravo mogućno.

Naravno da ni ta slika nije sasvim ubedljiva: ima ih, kao recimo Brižit Bardo, koji bi da pomognu fokama i psima, ali izvesno ne nikome ko bi hteo da u Francuskoj živi bez hrišćanskog rodovnika od tridesetak generacija. Mnogi od onih koji pale državnu i privatnu svojinu svojih sugrađana u Nemačkoj, da se tu ne bi privremeno naselile izbeglice, verovatno kod kuće imaju manje-više sve potrebe pokrivene i vole svoje kućne ljubimce.

No, znak sa šugavim mačetom je ipak simbolički ključ za prepoznavanje trola. Kada ga jedanput imate, obazrite se pažljivo po svojoj okolini i posmatrajte ih: trolovi kod i oko sebe izvesno sprovode manje-više istu bezobzirnost, izmišljena pravila i agresivnošću skrivenu inferiornost. Prve i stalne žrtve su oni sa kojima žive, i koje oni po pravilu žele da prikažu kao „pravu“ porodicu. Članovi takve porodice pod trolom prvi su, i ponekad do kraja svojih života zarobljenici providne nadmoći. Sem retko isplative i teško uspešne pobune, način oslobađanja je bekstvo: ostalo je ono što vidimo kao nasilje u porodici, ponekad sa najtežim ishodima. Svi koji poznaju područje, saglasni su oko toga da se sve to pojačava i umnožava upravo u kriznim situacijama i vremenima.

Javnost i vlast dobro poznaju upotrebive prednosti trolova, jer su oni njihova najvernija potpora, finansijska baza i glasačko telo. Zato je izgrađen čitav sistem udovoljavanja trolovskim željama; naprosto, predstavnici javnosti i vlasti imitiraju trolove i time stiču njihovo odobravanje. No razvili su i mehanizme kojima se javnost postepeno savija i prilagođava trolovima. To se prepoznaje u opštem dopuštanju da svako ima pravo na svoje mišljenje, i da je to ona granica preko koje argumentacija ne sme da ide.

Ne, svako nema pravo na svoje mišljenje, ako ono ne raspolaže podacima, ako nema tačnosti, osnove u logici i opštim humanističkim merilima; ako je glupo, drugim rečima. To uopšte i nije mišljenje, nego trolovska manipulacija, koja otvara prostor za glupost i netoleranciju. To što glupost nema pravo na diskurzivni život ne predstavlja nikakvu opasnost za demokratiju, kako pobornici „sopstvenog mišljenja“ često hoće da insinuiraju, nego naprotiv, povećava prostor demokratije.

Zato je toliko potrebno da oni koji znaju da upotrebljavaju logiku i argumente što češće učestvuju u javnome govoru, kad ih zovu i kad ih ne zovu – a politika skrivanja i prećutkivanja takvih bar je u medijima potpuno jasna. Ko se to još čudi što je takvih sve manje? Tek bez njih mogućno je potpuno razviti uzajamno ulagivanje javnosti i trolova i gubljenje svih kriterijuma. To znači da u javnosti treba svaki put reagovati kada se veštacima reči i misli smanjuje prostor – sve dok su ga dostojni. A sa druge strane treba naprosto raditi protiv trolova. I tako se može definisati građansko ponašanje, ono što smo nekad zvali civilno društvo i ono što ponekad deluje kao nevladino područje.

Jer koliko god su lukavi, snalažljivi, domišljati (sve su to mogućne uzgredne oznake opasne gluposti), trolovi najteže podnose najmanji poraz: kad ne razmišljajući, bez proračuna i narativnog i ideološkog okvira, jednostavno pomognemo biću koje pred sobom vidimo.

Preuzeto sa Peščanika

Obrada teksta je redakcijska

(zurnal.info)

Pročitajte više tekstova sa pojmovima:

Izbjeglice, Svetlana Slapšak, EU