Čitaonica Žurnal

RAZUM & PSOVKE: Nepodnošljiva lakoća vulgarnosti

Piše: Slavoj Žižek (Nouvelobs)

Danas je prostački govor gotovo ekskluzivni prerogativ radikalne desnice, dok se levica nalazi u krajnje nesvakidašnjoj ulozi – advokata pristojnosti u javnom prostoru. To je i razlog sluđenosti „racionalne“ republikanske umerene desnice

Donalda Trampa su nedavno uporedili sa čovekom koji se glasno olakšava na mondenskoj zabavi. Ni ostali republikanski kandidati za američke predsedničke izbore nisu bolji. Verovatno se sećate scene iz Bunjuelovog filma „Fantom slobode“ u kojoj se jede tajno, a u wc ide javno: ljudi sede za stolom na wc šoljama i prijatno ćaskaju, a kada neko ogladni, on diskretno pita domaćicu gde je „ono mesto“, pa se iskrada i nestaje u sobici za jelo. Debate republikanskih kandidata liče na ovu Bunjuelovu sedeljku. Isto važi za mnoge druge političare.

Setite se Erdogana kada je u napadu paranoje sve koji kritikuju njegovu politiku prema Kurdima nazvao izdajnicima i stranim agentima. Ili Putina kada je proračunato prostački preporučio kastraciju jednom od svojih političkih protivnika u vezi sa ratom u Čečeniji. Ili Sarkozija kada je 2008. čoveku koji je odbio da se sa njim rukuje uputio sada već slavno: „Onda odjebi, bedniče“.

OPSKURNI TALOG BESTIDNOSTI

Ovom spisku doslovno nema kraja. U govoru održanom u Jerusalimu 21. oktobra 2015. na Svetskom cionističkom kongresu, izraelski premijer Benjamin Netanijahu je izjavio da je Hitler na početku svoje vladavine Jevreje hteo samo da protera iz Nemačke, ali da ga je Muhamed Amin al-Huseini, jerusalimski veliki muftija, ubedio da ih ipak pobije. Netanijahu je sebi čak dopustio da citira navodni dijalog iz novembra 1941, u kojem jerusalimski muftija Hitleru kaže da ako protera Jevreje iz Nemačke, „oni će doći u Palestinu“, na šta ga Hitler pita: „Pa šta onda da radim sa njima?“, na šta mu veliki muftija odgovara: „Spalite ih“.

Na ovo su reagovali brojni stručnjaci za Holokaust insistirajući na tome da nema načina da se utvrdi tačan sadržaj razgovora al-Huseinija i Hitlera. Oni su podsetili i na to da su u vreme ovog susreta masovna ubistva Jevreja u Evropi od strane SS jedinica već uveliko bila u toku.

Ne treba imati nikakvih iluzija o značenju izjava kao što je ova Netanijahuova: one su manifestni pokazatelji procesa regresije u koji je zapao javni prostor. Optužbe i ideje koje su ne tako davno bile samo opskurni talog rasističke bestidnosti – danas nam se nameću kroz govore naših izabranih zvaničnika.

Problem sa kojim se ovde suočavamo Hegel je nazvao Sittlichkeit ili etičnost. Drugim rečima, u pitanju su običaji koji čine pozadinu društvenog života satkanu od mnoštva nepisanih pravila. To je ona neprobojna etička supstanca koja nas ograničava u tome šta smemo, a šta ne smemo da činimo. Danas je na delu dezintergacija tih pravila. Ono što je pre samo 20 godina bilo prosto nezamislivo izgovoriti u okviru javne debate, danas je sasvim moguće i prolazi nekažnjeno.

Površna analiza nas navodi na pomisao da se ovaj proces dezintegracije suzbija širenjem politički korektnog dikursa, koji veoma jasno propisuje šta se ne sme reći. Ali dublji uvid nam pokazuje da upravo taj regulacijski zadatak politički korektnog aktivno učestvuje u procesu razaranja etičke supstance našeg društva.

Da bismo to dokazali, dovoljno je podsetiti na ćorsokak svojstven politički korektnom: potreba za politički korektnim pravilima javlja se onda kada nepisana etička pravila više nisu dovoljna za efikasnu regulaciju naših svakodnevnih odnosa. Umesto spontanog ne-refleksivnog pridržavanja nepisanih pravila zajednice, sa politički korektnim pristupom dobijamo eksplicitna pravila.

Američki crnci tako postaju Afroamerikanci, debeljko postaje „osoba odlučna da se suoči sa problemom prekomerne telesne težine“, tortura postaje „pojačana tehnika isleđivanja“. Zašto onda ne bismo i „silovanje“ predstavili kao „optimizovanu tehniku zavođenja“?

Tortura kao nasilje i brutalnost koje sprovode državni organi – postala je javno prihvatljiva upravo kada je politički korektno ušlo u javni govor sa ciljem da se žrtve zaštite od simboličkog nasilja. Ova dva fenomena su dve strane iste medalje.

Slična logika je primetna i u drugim oblastima javnog života. Kada je američka federalna administracija najavila da će se vojne vežbe širokih razmera – pod nazivom „Jade Helm 15“ – održati od jula do septembra 2015. na jugozapadu SAD, veliki broj građana tih država zapao je u pravu paranoidnu groznicu. U Teksasu su mnogi ljudi poverovali da su ove vežbe samo deo federalne zavere da se Teksas stavi pod vojnu upravu.

U tome su učestvovali uobičajeni akteri takvih javnih delirijuma – do Čaka Norisa, ali u ludilu je posebno prednjačio portal All News Pipeline, koji je ove vežbe povezao sa zatvaranjem nekoliko Wallmartovih robnih kuća na teritoriji Teksasa: „Možda su to budući centri za distribuciju hrane. Ili će tu biti komanda kineskih invazionih trupa koje je Mišel Obama pozvala da dođu i razoružaju Amerikance“.

Ono što posebno zabrinjava u ovoj priči su reakcije teksaških republikanskih lidera na ove glasine. Guverner Teksasa Greg Abot je naredio Nacionalnoj gardi Teksasa da posebno nadgleda ove vojne vežbe, a Ted Kruz je zahtevao dodatne informacije od Pentagona.

OBIČAN PROSTAK

Hoću da kažem da je Tramp samo najčistije otelotvorenje ovog trenda unižavanja našeg javnog života. Šta on radi? On pred nas baca pomije „politički nekorektnih“ prostakluka: rasističke ispade (protiv meksičkih imigranata), sumnje u Obamino mesto rođenja i univerzitetske diplome, neukusne ispade na račun žena, uvrede ratnih heroja kao što je Džon Mekejn. Ovim ispadima Tramp navodno pokazuje da on ne haje za licemerne manire i da samo glasno govori ono što obični ljudi misle. Ukratko, uprkos svim svojim milijardama, i on je običan prostak kao svi mi obični ljudi.

Tu treba izbeći jednu zabludu: Tramp nije autsajder. Njegov program je u stvari relativno umeren: on odaje priznanje mnogim potezima demokrata, a njegov stav u vezi sa homoseksualnim brakovima je namerno krajnje neodređen. Njegove „osvežavajuće“ provokacije i njegove eksplozije vulgarnosti upravo i služe tome da maskiraju banalnost njegovog programa.

Tajna njegovog uspeha je u tome što se ništa ne bi promenilo ako bi kojim slučajem on pobedio na izborima, što ne važi za Bernija Sendersa koji istinski zastupa interese radnika i farmera. Duel između republikanskog kandidata Trampa i demokratskog kandidata Sendersa bi vredelo pogledati.

Ali čemu pristojnost u javnom prostoru opterećenom „stvarnim“, urgentnim problemima?

Pristojnost je zapravo veoma važna. U napetim situacijama, ona je pitanje života ili smrti, tanka linija razgraničenja između varvarstva i civilizacije. U tom smislu, podsećam na jednu neobičnu činjenicu. Tokom 60-ih godina prošlog veka, povremeni prostakluci uglavnom su bili povezivani sa levičarenjem: revolucionarno nadahnuti studenti često su pribegavali prostačkom izražavanju, ne bi li dodatno istakli svoje protivljenje zvaničnoj politici i njenom prečišćenom žargonu. Danas je prostački govor gotovo ekskluzivni prerogativ radikalne desnice, dok se levica nalazi u krajnje nesvakidašnjoj ulozi – advokata pristojnosti u javnom prostoru. To je i razlog sluđenosti „racionalne“ republikanske umerene desnice.

Ali trenutno je možda važnije pozabaviti se jednim fundamentalnijim pitanjem: slabošću same „racionalne“ pozicije. Većina se više ne može pridobiti „racionalnim“ kapitalističkim diskursom i sve je sklonija populističkim anti-elitističkim stavovima. Ali bilo bi pogrešno i opasno prezrivo zaključiti da su niže klase primitivne. Populisti jasno razaznaju iracionalnost „racionalnog“ kapitalističkog diskursa, a njihov gnev prema institucijama bez lica koje iz duboke senke upravljaju ljudskim životima – potpuno je opravdan.

Nouvelobs, preveo Ivan Šepić, preuzeto sa Peščanika

Oprema teksta redakcijska

(zurnal.info)

 

Pročitajte više tekstova sa pojmovima:

Donald Trump, Slavoj Žižek, Svijet