Očinjeg mi vida

Imitacija života: Prizori iz zdravstvenog sistema BiH

Piše: Ferida Duraković

A o čemu se ovdje, u stvari, radi? O imitaciji života u BiH. O imitaciji zdravstva uređenih zapadnih zemalja. O pacerskom pokušaju da se samo papirologijom dostignu svjetski zdravstveni standardi – a narod ko jebe!

Dakle, priča mi jedna sredovječna žena, nosi naočare sto godina, oči su joj sredstvo za rad i s razlogom ih pazi najviše koliko može, šta joj se dešava ovih dana:

 

Iskočilo mi prije pet-šest mjeseci nešto ispod desnog očnog kapka; ne boli, ne svrbi, pa i ne hajem mnogo, nije strašno, valja u gužve po klinikama, a možda je tek starinski jačmir ili nešta bezazleno.. Pa ti to, uz sve svoje penzionerske obaveze urbi et orbi, gurnem ustranu i ne mislim o tome, sve do prošle srijede kad u ogledalu vidim: bogami to nešto naraslo dobro, kao neka kuglica, vidi se i bez pipanja; možda je masno tkivo, možda šta drugo, hajd ga znaj, očinji je to vid, moje sredstvo za rad, nije estetika... 

Odmah ja porodičnom ljekaru da vidim šta ćemo. Doktor porodične medicine u Domu zdravlja veli: Bogami. nećete moći ovdje kod našeg očnog ljekara. Znate, mi u Domu zdravlja imamo pet pravnika, koji nam uopšte ne trebaju, a samo jednog specijalistu oftalmologa.... Nego evo vam uputnica u Opću bolnicu pa neka vam oni to pogledaju.

JA, SVA SRETNA

I ja oko podne istog dana drito u Opću bolnicu, odjeljenje Očno, na kartoteku. Vrlo ljubazna sestra kaže da je doktorica otišla u operacionu salu i neće se vraćati, pa me moli da dođem sutra u 9.15. Ja sva sretna – čuj već sutra na pregled! Dođem sutra, dakle u četvrtak, u 9.15, primi me doktor, ne predstavlja se, kaže sjedite gospođo, i ja za onu mašinu kroz koju gleda oči, pogledajte gore-dole kaže, dajte da opipam i tako to, pa na kraju veli: „Bogami, gospođo, ovo ne možemo riješiti injekcijom, bilo bi uzaludno, za ovo treba operativni zahvat. Zvaće vas sestra da se dogovorite kada. 

Kažem ja: „Imam staru majku koju pazim pa bi bilo dobro dan-dva prije da me nazovete, da je brat pripazi dok sam ja na operaciji“. Kaže doktor tamo do 15. jula, a sestra će: „Ništa ne brinite, zvaćemo, izvolte nalaz, uzmite kod porodičnog ljekara uputnicu u bolnicu i popunite ove formulare (dade mi ih zajedno s nalazom), pa kad vas zovnemo to sve i ličnu kartu donesite.“ 

Doviđenja - doviđenja.

Opet ja kod porodičnog ljekara, sreća neka pauza pa mi ispisa uputnicu u bolnicu – ma sve ko bombona. U ponedjeljak 25. juna zvoni mobitel: dobardan dobardan, ja sam sestra s očnog odjeljenja, vaša operacija je u srijedu u 8.30. Opa, super, kažem ja, hvala. Kaže sestra dalje: „Morate doći i javiti se na kartoteku, znate moramo pratiti protokol, vi ćete u operacionu salu, donesite papuče i šta vam već treba za nekoliko sati boravka u bolnici, i popunite one formulare.“ 

Fala i doviđenja.

VIDI, MI KO ZAPAD

Tu ti se ja sjetim onih formulara i pogledam: dva lista A4 formata na obje strane sitnog fonta raznih pitanja: PRISTANAK ZA PRIJEM U BOLNICU I PRIHVATANJE PREDLOŽENE MEDICINSKE MJERE. 

Ih vidi, mi ko Zapad! Pa to je super! 

Ali da malo protabirimo taj formular, taj LOŠ PREVOD S NEKOG STRANOG JEZIKA, vjerovatno s engleskog, pun besmislenih rečenica koji ne razumijem ja, visoko pismena žena, a kako će ih razumjeti neki nana ili dedo odnekud sa bh. sela koji su padobranom pali u tu ordinaciju? 

Dakle, ime, prezime, broj LK i mjesto izdavanja, matični broj i ime oca (zašto ne majke?), a onda počnu konstatacije koje ja treba da SHVATIM I POTPIŠEM, tj. s njima se složim i potpišem ih: 

„Dajem dobrovoljni pristanak na prijem u Bolnicu i na potrebne medicinske mjere koje odredi nadležni ljekar, medicinska sestra-tehničar ili zdravstveni saradnik“. 

Čuj i medicinska sestra-tehničar određuje medicinske mjere? I šta je zdravstveni saradnik? Ne kontam. Ali sve pet, pristajem, štrihiram.

Pa dalje: 

„Ova izjava uključuje pristanke (ne pristanak nego pristanke!) na hirurške zahvate (ne hirurški zahvat nego zahvate – was?), druge invazivne procedure i druge pristanke za koje sam prethodno obaviješten u usmenoj i pisanoj formi“

Jesam li prethodno obaviještena o tome? Bogme nisam. Osim što mi je doktor čije ime ne znam, rekao da treba operacija kojoj karakter i težinu ne znam. 

Onda dolaze pitanja o plaćanju, o šteti ako je ja izazovem u Bolnici, hajd da skratim... Potom Izjava pacijenta o tome koga Bolnica može obavijestiti o mom zdravstvenom stanju (tu ti ja metnem dragoga, koga drugog?), te da „imam pravo da odbijem prijem informacija o svom zdravstvenom stanju (Zašto? Nisu mi objasnili zašto ovo pitanje, ali ga moram potvrditi) itd. itd, pa onda „da u toku liječenja osobe koje nisu zaposlenici Bolnice, a koje je Bolnica ovlastila na provođenje određenih medicinskih mjera, mogu te mjere pružati i meni (studenti, lica na edukaciji)“... Hajde dobro i to: nek se uče djeca na meni, valjda operacija nije ozbiljna, pa niko mi nije rekao da jeste...

MOJ ODGOVOR - NIJE

Nakon Pristanka za prijem u bolnicu dolazi Obrazac saglasnosti, gdje treba da se potpišem, između ostalog,  i na ovo: 

Opisana mi je i objašnjena moja dijagnoza i prognoza bolesti. 

Moj odgovor: NIJE. Doktor koji me pregledao nije mi rekao kako se zove bolest koju imam, je li operacija rutinska ili ozbiljna, a kamoli prognozu. Nije mi rekao čak ni kako se on zove.

Opisan mi je cilj i korist od predložene mjere. 

Moj odgovor: NIJE.

Objašnjene su mi vrste i vjerovatnoća mogućih rizika bolnih i drugih sporednih ili trajnih posljedica. 

Moj odgovor: NIJE.

Obaviješten/a sam o drugim mogućim metodama liječenja, etc... 

Moj odgovor: NISAM. 

I tako do kraja formulara, uključivši i meni vrlo važno sljedeće pitanje: 

Korištenje uzoraka, tkiva i organa: 

Saglasan/a sam   Nisam saglasan/a 

da Bolnica može zadržati i koristiti za naučne ili svrhe edukacije sve uzorke, ćelije, tkiva, organe i dijelove tijela, koji su odstranjeni tokom hospitalizacije, ili raspolagati njima na način koji smatra primjerenim. 

E ovo mi je pitanje sasvim jasno: pišem šta mislim da treba, a onda dolazi i kraj formulara, kad se moram potpisati. 

Sva pitanja pregledam, ali ostavim da se konsultujem s nekim, da mi objasni pitanja i konstatacije na koje nemam odgovor ili reakciju. Ma te naše sestre svakako svašta znaju!

SVE VAM OVDJE PIŠE

I dođem ti ja jutros u 8.30, predam knjižicu. Nakon desetak minuta iz ambulante izlazi i prozove me sestra s glasom Ilije Gromovnika, i odmah će: „Što niste popunili formular?“ u čekaonici od barem dvadeset uglavnom starica i staraca. Velim: „Nisu mi jasna neka pitanja, ne znam kako na njih da odgovorim... Osim toga, niko mi nije rekao koja vrsta anestezije...“ A ona, blajhana vestalka, rikne: „Sjedite tamo i popunite formular! Sve vam ovdje piše!“

Naslonim na krilo formular; okreni-obrni, opet ne znam odgovore na neka pitanja, ali kucnem bojažljivo na vrata i predam formular ispunjen onoliko koliko sam znala (kako li bi sve to ispunila moja starica od osamdeset osam?), kad eto ti Gromovnice opet iz ambulante: „Pa jesam li vam rekla da se ovdje ne upisuje DA ili NE nego da se potpišete!“ Kažem: „Ne mogu potpisati nešto što ne razumijem ili što mi nije rečeno i objašnjeno!“ Opet uzmem formular pa sve prekrižim i potpišem sve što je od mene tražila, samo da završim ovo sve, sad već jako nervozna i gotovo nespremna da odem u operacionu salu. Ode ona u ordinaciju, kaže: „Sjedite i čekajte da vas prozovem.“

Sjedim ja tamo, uznemirena i nekako ponižena bez  ikakve svoje krivice i bez razloga. Onaj narod oko mene se zgleda, gleda u mene, ništa im nije jasno kao ni meni. Prilazi starac i pita: „Boga vam, gospođo, šta vam to traže da potpišete?“ Kažem: „Pristanak na operaciju“. A on  će: „Pa što vam ne objasne šta da napišete?“ Kažem: „Gospodine, ne znam šta da vam kažem... Ili sam ja glupa ko točak, ili je ovaj upitnik glup. Nema druge. Ali i vi pazite šta potpisujete.“

Sjedim u čekaonici sva preznojena i dumam: Evo, sve sam potpisala, sad ću sa svim tim papirima u drugu zgradu pred operacionu salu (tako mi je rekla sestra na kartoteci)...  Eto, sve su mi rekli, kobajagi, i ja sam njima sve napisala u formularu, kobajagi... 

ALI JOŠ MI NIKO NIJE REKAO KAKVU OPERACIJU ĆU IMATI – POD OPŠTOM ILI LOKALNOM ANESTEZIJOM? 

Ako je pod lokalnom, čemu ova silna procedura? Doktor koji mi je napisao dijagnozu ne reče ništa o težini operacije, a meni se sve čini da je rutinska... A ako je pod opštom anestezijom, što se ne oprostih s dragim svojim i svijetom za svaki slučaj? Pa vidi ti ta pitanja, i zdrav bi se od njih razbolio! Pa niko mi ništa nije objasnio! 

A vidi još većeg vraga: PA JA NE ZNAM IME DOKTORA KOJI ĆE ME OPERISATI! 

Sve sam drugo potpisala, a ne znam, niti mi je iko rekao KO ĆE MOJE OČI JEDINE UZETI U SVOJE RUKE! KO ĆE SE OČINJIM MOJIM VIDOM POZABAVITI? 

Znam dva-tri očna ljekara, od toga se dvojici ne bih dala ni za sva blaga svijeta – šta ako je jedan od njih? 

PA ONI MENI NISU REKLI DVIJE NAJVAŽNIJE STVARI!

Dignem se, odem na kartoteku i kažem onoj ljubaznoj sestri: „Molim vas, kao što vidite, sve sam papire popunila, ali znate li mi vi reći ime ljekara koji će me operisati?“ Ona veli: „Pričekajte, sad ću ja doktorici reći da za nju imate pitanje“. Vrati se za minut: „Gospođo, kad iz ordinacije izađe pacijent, vi odmah uđite i pitajte doktoricu“.

Izađe pacijent, ja u ordinaciju, a ona sestra Gromovnica zagrmi: „Sačekajte! Niste na redu! Imamo pacijenta. Prozvaću vas!“

Vratim se pred vrata. Čekam, već sam na rubu nerava. Mislim: kako ću ovakva u operacionu salu? 

Dva pacijenta uđoše, pa izađoše. Ja čekam. A i moja operacija čeka...

 U neka doba ne mogu više da izdržim: kucnem i uđem u ordinaciju i velim Gromovnici: „Dajte mi moje papire i knjižicu, molim vas!“ Ona se okrene nekom ko leđima sjedi prema prozoru i kaže: “Doktorice, evo one gospođe.“ 

JAKO GLUP FORMULAR

Okrene se doktorica – mlada osoba, ljubaznog lica. Priđem joj i kažem: „Molim vas, dajte mi trideset sekundi da vam kažem šta mislim o vašem formularu“ i razvezem, ko što sam sad i tebi, ali ne više od 30 sekundi, poentirajući da NE ZNAM koju vrstu operacije imam i koji će me doktor operisati, a ostalo kobajagi sve znam jer sam ispunila formular... 

Na to će doktorica, razoružana i neoprezna, sasvim iskreno: „Gospođo, molim vas, da vam objasnim... Ovaj je formular JAKO GLUP, ali vi na operaciju ne možete ako ga ne potpišete“.

E tu ja puknem. Okrenem se sestri Gromovnici: 

„Pa mogli ste mi reći da je formular glup umjesto da me blamirate pred cijelom čekaonicom! Dajte mi papire! Ne želim vašu uslugu, a sve ću ovo dati u novine“ 

Doktorica, kojoj naknadno pročitam ime u papirima, zbunjeno veli: „Doviđenja“. 

A sestra Gromovnica, nimalo zbunjena, nadoda: „Prijatno!“ Kao da ću iz ovih stopa na svečani ručak. 

Eto, drugo moja, u čemu mi prođe dan. Ni operacije, ni mira, niti pameti više imam.

A o čemu se ovdje, u stvari, radi? O imitaciji života u BiH. O imitaciji zdravstva uređenih zapadnih zemalja. O tzv. informiranom pristanku na zdravstvene procedure. Samo što menadžment i zdravstveno osoblje ni sami još ne znaju šta je to i na koji se način sve to može primijeniti na našu opustošenu zemlju i zaglupljeni narod. O pacerskom pokušaju da se samo papirologijom dostignu svjetski zdravstveni standardi – a narod  ko jebe! Ionako su nepismeni, ništa ne kontaju. Patuljci pojma nemaju. Što bi narod morao razumjeti koliko mu dobra mi činimo! Još i to treba da im objašnjavamo! 

Nezahvalan je ovaj naš narod, stoka je to, a mi im sve formulare pripremili! 

Aferim, kenjčine.

(zurnal.info)