Interview

Reditelj Zlatko Paković: Duhovnici genocida i inspiratori zločina ugledni su građani u svojim sredinama

Razgovarala: Ivana Matijević (Danas)

Povodom beogradske premijere predstave „Bojte se Allaha: Smisao života i smrti Ćamila Sijarića“, reditelj Zlatko Paković govori o zloupotrebama religije, Jasenovcu, Srebrenici, suočavanju sa zločinima

„Prvog maja 1945. godine bio sam u Džehenemu, da niko drugi poslije mene u njega ne uđe. Vidio sam pakao, da ga niko drugi poslije mene ne vidi. Napisao sam knjigu o tome, ‘Oslobođeni Jasenovac’, da se zlo nikada ne vrati. Ali, zlo se vratilo. Knjiga nije opametila. I opet je pakao. Iznova džehennem. Da sam 1. maja 1945. godine u Jasenovcu, poslije genocida, mogao da znam da će 11. jula 1995. godine biti počinjen genocid u Srebrenici, iskopao bih sebi oči“, ovako u predstavi „Bojte se Allaha: Smisao života i smrti Ćamila Sijarića“, govori junak iz naslova, ličnost koja je postojala u stvarnosti, jugoslovenski pisac i partizan Ćamil Sijarić. 

Inspirisan njim i njegovim životom kao i pomenutom knjigom koju je napisao, napravio je Zlatko Paković, ovdašnji, ali i jugoslovenski pozorišni reditelj i autor, predstavu u koprodukciji Kulturnog centra Novi Pazar i Bosanskog narodnog pozorišta Zenica.


Napravio je još krajem 2017, da bi svoju beogradsku premijeru doživela skoro dve godine posle. O predstavi, porukama lika i dela Ćamila Sijarića, ali i o tome zašto na beogradskim i srpskim scenama nije rado viđen gost, govori Zlatko Paković.

U naslovu predstave je i opomena – „Bojte se Allaha“. Ko to i kakvog boga treba da se boji, ako znamo da je upravo bog, tj. vera zloupotrebljena u nacionalističkim i genocidnim projektima u Drugom svetskom ratu, a zatim i u najnovijem na prostoru Jugoslavije?

– Pojam boga može se krivotvoriti đavolskim sadržajem. To je uzorna logička greška. U stvari, to je semantički kriminal, u kojem se pojmu oduzima pripadajući mu sadržaj i, kao kukavičje jaje, podmeće mu se sadržaj sasvim suprotnog smisla. Likvidacija pojma izopačuje mnjenje i živote ljudi, i u stvarnosti nužno podstiče na najmonstruoznija zlodela. Prvo se ubijaju pojmovi, potom ljudi. Nasuprot tome stoji vaspitanje, sazrevanje, disciplina uma i sloboda mišljenja, obrazovanje, školovanje, jednom rečju – prosveta… a kada je sama prosveta kontaminirana semantičkom zabunom, onda ne možete da očekujete sreću među ljudima. 

Unajkraće, pod pojmom boga podrazumevam „nepokretnog pokretača koji pokreće na način ljubljenoga“. To je Aristotelova definicija, i ona jasno u ovom odnosu čovek – bog, čoveka pojmi kao samoodgovorni subjekt, od kojeg zavisi i delatnost koja proističe iz one sfere koju uobičajeno nazivamo bogom ili Bogom, počelom ili prvim uzrokom. Allah je arapski naziv za Boga. Stari i Novi zavet prevedeni na arapski jezik upravo imenicu ‘allah’ upotrebljavaju na svim onim mestima na kojima se, u prevodu na srpski ili druge slovenske jezike, u Starom i Novom zavjetu nalazi reč ‘bog’. Dakle, hrišćani kojima je arapski maternji jezik – mole se Allahu. Nije nimalo slučajno da renesansa upravo arapskim misliocima duguje otkrivanje Aristotelovih dela. Ja sam ateista, ali držim vrlo do pojma boga, kao što držim do pojma ljubavi ili pojma znanja ili pojma svesti. Bog je ključan pojam svake kulture. 


Posle ovog neizostavnog uvoda, mogu da pružim jasan odgovor na postavljeno pitanje. Kad kažem: „Bojte se Allaha!“, kažem da treba da se bojimo sopstvenog praznog srca, šuplje pameti, bestrasnih želja, mržnje prema vrlini i povlađivanja zlodelu. U mojoj predstavi decidirano se kaže: „Od islama ne vide Boga! Od hrišćanstva ne vide Boga!“

Ima li bojazni da se taj „skok“ od Jasenovca ka Srebrenici vidi i doživi kao (opravdana) osveta? Kako ga zapravo čitati drugačije, tj. kao prvi korak u pokušaju da se tako nešto više ne ponovi a što počinje priznavanjem zločina?

– Na kakav čin nagovarate ljude zavisi od načina na koji nešto predstavljate, od toga kako govorite to što govorite. Ja sam odrastao među vršnjacima koji su se pri susretu posle dužeg neviđanja jedan drugom radovali izgovarajući najokrutnije psovke. Time smo, iako neuki, dobro znali, dakle, imali pri srcu, dve izuzetno važne stvari: prvo, to da se iste reči i fraze mogu izraziti u različitim tonovima, i da samim tim mogu saopštavati dva suprotna raspoloženja; drugo, to da se nežnost može izraziti i sa ironijskom distancom, što je već momenat ludičnosti, dakle, iskorak u komunikaciju kao umetnost, dakle, iskorak u pesništvo. 

Predstava o smislu života i smrti Ćamila Sijarića govori o dva naša genocida, jasenovačkom i srebreničkom, kao o monstruoznim zlodelima koja su podstaknuta neodgovornim izricanjem reči: lepih reči o sopstvenoj naciji u grozomornom tonalitetu, i rđavih reči o drugoj naciji i religiji u takođe grozomornom tonalitetu. Ja o ovim genocidima govorim iz perspektive žrtve, u ime nevinih žrtava, osuđujući ne tek one koji su ih izvršili, nego, pre svih, one koje nazivam duhovnicima tih genocida, inspiratorima zločina, a koji i pre i posle izvršenja ostaju ugledni građani u svojim sredinama, i ne libim se da im navedem imena. Uvek će se, naime, naći dovoljan broj protuva da počini zlodelo na koje nagovaraju ljudi od autoriteta u jednoj nacionalnoj kulturi. A da se zločini sličnih razmera više ne bi događali, mora se u školskim programima i u sudskoj praksi žigosati i osuditi upravo javno inspirisanje zločina koje, inače nekažnjivo, izvode uvaženi nacionalintelektualci i nacionalpolitičari – klovnovi smrti.


Kako naučiti makar današnju decu da život i smrt Ćamila Sijarića i svih njemu sličnih, kao i mnogobrojnih žrtava onih koji su pripadali narodnooslobodilačkom pokretu, partizanima, da budemo precizni i jasni, imaju smisla, ako za tako nešto više nema prostora u formalnom obrazovnom, pa i kulturnom sistemu?

– Ako za primere vrline nema mesta u udžbenicima i školama, onda vrline neće biti ni u društvu, onda, naime, neće biti ni društva, kao što ga danas ovde i nema. Ako postoji društvo, onda postoje opunomoćeni ljudi u njemu, a ne moćnici. Ako, pak, postoje moćnici, onda nema društva. Imamo državu koja se naziva republikom, a u šaci je oligarhije koja je udružila ilegalni biznis i privatnu politiku. Društva nema, jer su pokidane i u pomisli sve potencijalne veze udruživanja s jasnim ciljem kontrolisanja vlasti i sprečavanje njene privatizacije. 

Pojam generalnog štrajka, koji je najodlučnije sredstvo društva da sebe iskaže u krajnjem slučaju, danas je iskorenjen iz takozvane društvene svesti, a i pojam društvene svesti više ne postoji. Vidite kako se završio dobro započeti štrajk u Narodnom pozorištu u Beogradu! Počeo je spremnošću aktera za tragičke posledice, a završio se kao puka farsa. Jeste, učinjene su personalne promene, dakle, izmenjene su maske (personae), ali je iza njih ostalo isto lice. Smenjeni direktor Narodnog pozorišta bio je dugogodišnji proteže vlade, a nova direktorka započinje svoj mandat drsko udvoričkom pohvalom predsednici te iste vlade. Ta predsednica, između ostalog, u Republici Srpskoj Bosne i Hercegovine upravo je primila orden koji su pre nje, kao najzaslužniji građani i heroji, dobili najokoreliji ratni kriminalci. 

Svojim pozorišnim predstavama, jasno mi je, ne mogu da nadomestim nedostatak vrline u obrazovanju i da konstituišem društvo, iako se upinjem iz petnih žila upravo da to učinim. To je donkihotovska borba, koju najbolje izražava Njegošev deseterac „neka bude što biti ne može“. Ja se, stoga, ne čudim što je moja novosadska predstava „Don Kihot ili šta su danas vetrenjače i odakle vetar duva“ zabranjena, i ne čudim se što esnafska zajednica na to nije ni okom trepnula, jer velim: društva ovde nema. Eto, i u ovakvoj društvenoj situaciji decu možemo da naučimo da je sloboda, u stvari, borba za oslobođenje.


Zbog čega se Vaše predstave retko mogu videti u glavnom, pa i ostalim gradovima Srbije, sem izuzetaka?

– Izuzetak je Subotica, zahvaljujući Pozorištu Deže Kostolanji/ Kosztolányi Dezso Színház i međunarodnom festivalu Desiré Central Station, zahvaljujući, naime, njihovom rukovodiocu Andrašu Urbanu. Na tom festivalu redovno igraju moje predstave, a u pomenutom pozorištu režirao sam i uskoro ću ponovo režirati. 

Zašto je to tako? Zato što se Urban, pozorišni znalac posvećen umetnosti, raduje postignućima svojih kolega, a ne zazire od njih, jer je izuzetno talentovan umetnik, i zato što je čovek od integriteta. To znači da nijednom moćniku nije ni na kraj pameti da se s pozicije vlasti meša u njegov posao. Tamo gde mogu da se mešaju u posao koji se tiče pozorišta, moje predstave ne igraju i neće igrati. Ja sam, međutim, srećan što sam osuđen na to da radim isključivo s ljudima koje poštujem. Ta sreća nije lagodna, ali to i jeste sadržaj pojma sreće.

Preneseno iz Danasa

(zurnal.info) 

Pročitajte više tekstova sa pojmovima:

Pozorište, Zlatko Paković, Interview