Kultura

ČITAJTE: Ministarstvo posebnih slučajeva, Nathan Englander

Nathan Englander napisao je izuzetnu knjigu, on uspijeva o teškim temama pisati sa vedrinom i ljudsko zlo precizno secirati nimalo ne gubeći vjeru u humanost

- Gorka, mučna političko – historijska bajka... Kao jeziv od srca izgovoren kadiš za desaparecidose, za sve Židove, nestale i nepokopane tokom historije – o knjizi Ministarstvo posebnih slučajeva napisao je kritičar Chicago Tribunea, a u The New York Observeru napisali su da se radi o knjizi koja je puna brižljivo osmišljenih kontradiktornosti, mudra i ekscentrična, smiješna i tužna.

Zaista,

Nathan Englander napisao je izuzetnu knjigu, on uspijeva o teškim temama pisati sa vedrinom i ljudsko zlo precizno secirati nimalo ne gubeći vjeru u humanost. Rođen je u New Yorku 1970. godine. Za zbirku kratkih priča For The Relief Of Unbearable Urges nagrađen je PEN/Malamud nagradom i nagradom Sue Kaufman, koju dodjeljuje Američka akademija umjetnosti i književnosti.

Ministarstvo posebnih slučajeva je njegov prvi roman u kojem piše o Prljavom ratu u Argentini, kada su vlasti u nepoznato odvodile pobunjenu omladinu. Dobrodušni Kaddish Poznan, koji je do tada dlijetom sa starih nadgrobnih spomenika skidao imena nepoželjnih predaka uglednih jevrejskih porodica, prinuđen je da se bori sa neljudski hladnom argentinskom administracijom. Njeno zlo srce smješteno je u Ministarstvu posebnih slučajeva, kafkijanskoj tvorevini koja s dva pečata može uništiti generacije.

Roman Ministarstvo posebnih slučajeva objavila je sarajevska izdavačka kuća Buybook. Žurnal sa zadovoljstvom objavljuje prvih 30 stranica izuzetne knjige.

Uživajte u čitanju!

{pdf=http://www.zurnal.info/home/images/pdf/englander.pdf|580|700}

FOTO: Duhovi prošlosti Drugog svjetskog rata Sergeija Larenkova

Ruski fotograf Sergej Larenkov obišao je Prag, Beč, Berlin i Lenjingrad odnosno Sankt Peterburg i napravio fotografije identične onima koje je uspio pronaći u arhivama iz Drugog svjetskog rata. Stapajući crno-bijele fotografije sa onima u boji Larenkov je dobio “duhove na slikama”, kako su njegov rad ocijenili strani kritičari. Larenkov je otišao dalje od svojih kolega i ne samo da je slikao iz istog ugla kao i fotografi prije više od 50 godina, ovaj ruski fotograf kao da je postavljao ratne crno-bijele scene na ulice današnjih izgleda gradova.

{slimbox images/Galerije/larenkov/1.jpg,images/Galerije/larenkov/1.jpg;images/Galerije/larenkov/2.jpg,images/Galerije/larenkov/2.jpg;images/Galerije/larenkov/3.jpg,images/Galerije/larenkov/3.jpg;images/Galerije/larenkov/4.jpg,images/Galerije/larenkov/4.jpg;images/Galerije/larenkov/5.jpg,images/Galerije/larenkov/5.jpg;images/Galerije/larenkov/6.jpg,images/Galerije/larenkov/6.jpg;images/Galerije/larenkov/7.jpg,images/Galerije/larenkov/7.jpg;images/Galerije/larenkov/8.jpg,images/Galerije/larenkov/8.jpg;images/Galerije/larenkov/9.jpg,images/Galerije/larenkov/9.jpg;images/Galerije/larenkov/10.jpg,images/Galerije/larenkov/10.jpg;images/Galerije/larenkov/11.jpg,images/Galerije/larenkov/11.jpg;images/Galerije/larenkov/12.jpg,images/Galerije/larenkov/12.jpg;images/Galerije/larenkov/13.jpg,images/Galerije/larenkov/13.jpg;images/Galerije/larenkov/14.jpg,images/Galerije/larenkov/14.jpg;images/Galerije/larenkov/15.jpg,images/Galerije/larenkov/15.jpg;images/Galerije/larenkov/16.jpg,images/Galerije/larenkov/16.jpg;images/Galerije/larenkov/17.jpg,images/Galerije/larenkov/17.jpg;images/Galerije/larenkov/18.jpg,images/Galerije/larenkov/18.jpg;images/Galerije/larenkov/19.jpg,images/Galerije/larenkov/19.jpg;images/Galerije/larenkov/20.jpg,images/Galerije/larenkov/20.jpg}

(zurnal.info)

MUZIKA: Killing Joke, Absolute Dissent, 2010 Album ne odudara previše od posljednja dva, ali je etiketiran na različite načine, od toga da se radi o klasičnom heavy metalu do kovanice Intelligent Techno Thrash Metal šta god to moglo da znači

Zaista je teško povjerovati da neko može da se promjeni u tolikoj mjeri kao što je to slučaj sa britanskim bandom Killing Joke. Počeli su u Londonu 1978. godine kao gothic band, potom new wave i na kraju su završili skoro kao metal grupa. Šta se desilo u glavama članova banda Killing Joke teško je dokučiti, ali ovo što danas sviraju zaista je nešto sasvim drugo u odnosu na njihove početke.

Priča o Killing Joke počinje u kasnim sedamdesetim kada se udružuju Jaz Coleman (vokal, klavijature), Paul Ferguson (bubnjevi), Martin Youth Glover (bas) i Kevin Geordie Walker (gitara) i odlaze na Notthing Hill Gate gdje snimaju svoj prvi EP «Turn to Red» (1979) sa novcem koji je Coleman pozajmio od svoje djevojke. Od tada kontinuirano objavljuju albume skoro godinu za godinu s malom pauzom u drugoj polovini devedestih. Međutim sve i nije baš teklo po planu u samom bandu. Nakon albuma Fire Dances (1983) nastaju problemi da bi band 1986. godine napustio Ferguson1986.
Ove godine objavili su svoj novi album pod nazivom Absolute Dissent u originalnoj postavi. Za album se može reći da ne odudara previše od posljednja dva albuma, ali je etiketiran na različite načine, od toga da se radi o klasičnom heavy metalu do kovanice Intelligent Techno Thrash Metal šta god to moglo da znači.
S ovim albumom Killing Joke je konačno raskrstio sa dalekom prošlošću i plivanjem u vodama mnogobrojnih muzičkih stilova.
Na albumu se nalazi 12 numera. Prva Absolute Dissent nam odmah pokazuje da će i na ovom albumu biti podosta horora. Koriste kombinaciju metala i industri rocka uz poznati Colemanov glas koji se kreće po samom rubu puknuća. Ludački ritam i sumanuti bubnjevi već na početku preslušavanja pripremaju na daljnju torturu, s obzirom da pjesma za pjesmom samo melju sve pred sobom ne štedeći ništa pred sobom. Minutaža većine pjesama je veća od 5 minuta što je zaista fantastično s obzirom na sav bijes i energiju koju proizvode Killing Joke što treba održati u pjesmama takvog ritma i snage.
To horor ludilo se nastavlja i sa trećom numerom pod nazivom “Fresh Fever From The Skies” gdje uspješno kombinuju punk i industrijal a osnovnu snagu daju Ferguson i Coleman. Potom slijedi numera “In Excelsis” koja malo spušta ritam i “European Super State” koja zalazi u vode elektro synth popa i dosta odstupa od čitavog albuma.

Međutim, bura se nastavlja sa odličnom pjesmom “This World Hell”, slijede nešto pitomija “Endgame” dok “The Raven King” ponovo pliva vodama new wavea. Coleman napokon uzima mali predah i pjesmu svodi na granice normalnog vokala ne dovodeći u opasnost naš slušni sistem. “Honour The Fire” nastavlja u istom ritmu kao i prethodna numera sa donekle plesnim ritmom i čvrstim gitarskim dionicama. Potom se sve nastavlja kao i na početku - klasična industrial numera pod nazivom “Depth charge” , indie rockerska “Here Comes The Singularity”, a za kraj su ostavili plesnu, naravno na način svojstven Killking Jokeu, “Ghost Of Ladbroke Grove”.

(zurnal.info)

BRANIMIR ŠTULIĆ: Smijurijada je počela

U Smijuradi možete naći sve ono po čemu je Štulić bio poznat (britak, širokog duha, oštar, lajav, inteligentan i težak tip) ali i puno više od toga. Pisana je sa merom. Nema čak toliko ni poznate egoistične manijakalnosti koja mu je često pripisivana, nekad s razlogom, a još češće bez

I bi, dakle, trodnevna promocija Štulićevih izabranih dela u klubu Ilegala knjižare Plato. Da li je bilo iznad očekivanja? Može se reći, barem za prvo veče, kojem sam prisustvovao. Za jednu promociju (knjiga) bilo je iznad očekivanja i to po nekoliko osnova. Najpre, broj prisutnih. Izveštaji govore o nekoliko stotina, dok sam gotovo siguran da je tih nekoliko zapravo između osam i deset, dakle skoro hiljadu ljudi. Nešto takvo nismo imali prilike da vidimo, a da razlog okupljanja bude knjiga, u konkretnom slučaju četrnaest. Crveni tepih na filozofskom platou, izložba duž tepiha, reflektori, brojne kamere i neizbežne skockane promoterke, pa čak i plesne tačke sa bakljama, kao i koncert tribute benda, bile su tu da uveličaju događaj.

TKO ĆE GA ZNATI

Televizija Studio B prenosila je uživo sve što se događalo. Možda je nekoliko desetina ljudi (što mlađih, što slabije informisanih), shodno nazivu performansa A gde je Štulić? U ilegali, moglo i pomisliti da će videti Štulića uživo, to se nije dogodilo. Štulić je, u skladu sa stavom da je poruka najvažnija, očekivano izostao sa promocije, što i nije toliko loše, jer bi svojim prisustvom skrenuo pažnju sa sopstvenih knjiga. Ili pak ne bi. (T)Ko će ga znati.

Nikada promocija knjiga u Beogradu nije izgledala kao prošle srede, to jeste neporeciva činjenica, no daleko od toga da je bez zamerki. O govornicima na prvoj večeri utisci su šaroliki. Branislav Lečić bio je potpuno nepripremljen, zamuckivao je čitajući, a čitao je po par stranica iz nekoliko Štulićevih knjiga, patetičan, rečju loš. Za razliku od njega, Moma Rajin je bio odmeren, jasan, bez trunke patetike, dok je Rambo sa bine Štulića okarakterisao kao poluboga, uz odobravanje i smeh većine prisutnih. Gojković, vlasnik Platobooksa, bio je zadovoljan (prodajom verovatno), kako se u prolazu moglo čuti. Prikazano je nešto što je nazvano dokumentarnim filmom o Štuliću, no rađeno traljavo i na brzinu, poskidano sa interneta, bez nekog naročitog smisla. Poznavajući materijale koji su korišćeni, može se reći da je to moglo biti daleko interesantnije, no dobro. Do sledeće prilike.

Knjige se, na izričit Štulićev zahtev, mogu kupiti samo u kompletu - dakle, svih četrnaest ili ništa. Što zvuči sasvim logično i ne iznenađuje poznavaoce lika i dela dotičnog umetnika. Slične zahteve imao je na početku svog revolucionarnog rada (Bele), kada bi postojala opasnost da neka pesma bude skinuta sa ploče uoči njenog štampanja, uslov je bio isti. Ili će ići sve numere, ili ploče neće ni biti. Dakle, uz autobiografiju, i knigu novinskih tekstova o Azri i njegovoj ekselenciji, kao i knjigu svojih pjevanih pjesama, Štulić nam daje i deset knjiga antičke književnosti u svom prevodu, mada bi u pojedinim slučajevima reč prepev bila prikladnija. Kako izdavač poručuje sa poleđine svake od četrnaest knjiga, glavno nastojanje je da se ta dela, neka ponovo neka po prvi put, pročitaju, protumače i razumeju na pravi način, oslobođena svih dosadašnjih akademskih kočnica. Ili, kako podseća sam Štulić na stranicama autobiografije - Dobro prevođenje je više stvaranje novoga, ali pod uslovom da nije gore od izvornoga.

Pre nego što (eventualno) krenete u iščitavanje ovih antičkih dela, što negde i jeste Štulićev cilj, dobro bi bilo da pročitate Smijurijadu – pa zatim nastavite dalje.

Autobiografiju je nazvao Smijurijada, držeći se, između ostalog, i starog pravila da je dobro ime pola uspeha. A latinska izreka Nomen est omen sasvim stoji i u slučaju ovog teksta. Svojom Smijurijadom, dakle, Štulić će vas pre svega zabaviti. Postojala je doza skepticizma, verovatno zbog pojedinih delova Smijurije u mjerama (objavljene pre pet godina za Vreme), koja je zapravo bila neka vrsta najave za ovo četrnaestoknjižje, i u kojoj je bilo od svega pomalo.

U Smijuradi možete naći sve ono po čemu je Štulić bio poznat (britak, širokog duha, oštar, lajav, inteligentan i težak tip) ali i puno više od toga. Pisana je sa merom. Nema čak toliko ni poznate egoistične manijakalnosti koja mu je često pripisivana, nekad s razlogom, a još češće bez. Ili preterivanja raznih vrsta koje je potezao kad bi mu odgovaralo, nekad iz čiste dosade ili pak šale.

Džonijev ego ovom knjigom sveden je na meru, tako da se ne morate brinuti. U dokumentarcu “Kad Miki kaže da se boji” njegov dvorski fotograf, izvesni Kelčec, zaključio je da je Štulić uvek bio zabavljač. To se potvrdilo i ovom prilikom.

Smijurijadom Štulić pre svega zabavlja, a ispod poveće količine duhovitosti možete naći štošta drugo. I pouke, sećanja, ruganja, šale, citiranja, adekvatna i manje adekvatna poređenja antičkih sa tužnim vremenom u kome živimo, ima tu i autoironije, čak više nego ikad ranije, lucidnih opažanja i još lucidnijih zaključaka... sve povezano sa poprilično uspeha, bez velikih skokova. Zrele godine u kojima je autor sada možda su pridonele tome, mada Štulić je uvek Štulić. Uostalom, od prvih intervjua proglasili su ga veštim sa rečima, ostalo je povijest, što bi se reklo.

Posvećenicima i zaljubljenicima u Džonijev lik i delo, ova knjiga može biti i zanimljivija nego prosečnom čitaocu, naime Štulić opovrgava ili potvrđuje pojedine čuvene epizode iz sopstvenog života i karijere.

Osvrnuo se i na biografije i dokumentarne filmove koji su se shodno mitu o njemu, pojavljivale poslednje decenije.

U Smijurijadi ima najrazličitijih sećanja i komentara i bezbroj ličnosti koji se pominju na ovaj ili onaj način. Od Aleksandra Makedonskog, Bitlsa, Džajića, Bregovića, Tita, Homera, Esme Redžepove, Konfučija, Crnjanskog, Bizmarka, Staljina, Krleže, Periklea, Pankrta - pa do portala Pere Lukovića.

I nije nimalo haotično, kako bi se po ovom nabrajanju moglo možda zaključiti.

OBDUKCIJA GRUPE FILM

Prema kolegama, posebno onim netalentovanim, a scena nam je obilovala upravo takvim likovima, Štulić je i dalje bez dlake na jeziku, mada sada sa nešto manje strasti i ogorčenja, nego što je to ranije imao običaj po intervjuima.

Tako je Prljavom Kazalištu postavio dijagnozu, (uz napomenu da lečenje neće dati rezultate) utvrdivši da se radi o teškoj i opakoj bolesti zvanoj pubertetska umjetnička impotencija. Dok za obdukciju grupe Film preporučljivo umesto njihovih trupala koristiti njihove ploče na kojima je primećena akutna upala muzičkih intermeca između strofa u kojima se ništa ne događa. Još su slikovitiji opisi i aluzije na Boru Đorđevića i slične. O Bregoviću da i ne govorimo. Njemu Štulić priznaje tiraže i ništa drugo. Uz opasku da je karijeru napravio na mnogo smeća, te da se shodno prezimenu, Bregović slušao na planinama (Hajdemo u planine) dok se niže, u gradovima, slušala Azra.

Da ima zanimljivih tvrdnji koje bi većini delovale kao puko razmetanje, ima. Što ne znači da nisu istinite. Tako je recimo Šerbedžija od Štulića pokupio ona čuvena recitovanja na pločama, pa ga je od tada krenulo. Ili kako se zbog Džonija kompletan gitaristički kor na domaćoj sceni sa Gibsona prešao na Fendera, i u tom stilu. Ništa novo, neko će reći, međutim tako je samo na prvi pogled.

Pročitajte autobiografiju najvećeg mistika domaće rok scene, radi se o čoveku koji zaista nije kalkulisao ni sa čim, smatravši da je poruka najvažnija. Svoju karijeru rukovodio je tim načelom. I pritom se nije folirao. Da jeste, rastegao bi onolike ploče na petnaest godina, a ne bih objavio u manje od godinu i po dana, recimo. Da jeste, ne bi bio čovek bez dokumenata, bez prijatelja, bez države. Da se jeste folirao, danas bi bio bogat čovek. Lični primer je često najjača poruka.

Čitajte Smijurijadu. Za početak.

(preneseno sa prijateljskog sajta e-novine)

 



 

REZ: MACHETE, Robert Rodriguez

Treba obratiti pažnju i na inventivnu upotrebu mobilnog telefona koju demonstrira nama anonimna tamnokosa krasotica

Zbog čega gledati: Machete je filmčina. Zamislite film u kojem istovremeno glume Steven Segal i to gluho bilo negativca, Robert De Niro odvratnog i ksenofobičnog američkog senatora, Lindsay Lohan kaluđericu, lijepa Michele Rodrigez izigrava revolucionarku... I na kraju Danny Treja, kojem je ovo vjerovatno prva i zadnja glavna uloga, kao Machete Cortez. Ako vam ovo nije dovoljno, dodaćemo da je ovo prvi film u kojem je Segal konačno nadjačan. Demonstracija pravde kao u slučaju kojota i ptice trkačice.

O čemu se radi: Nakon što jedva izvuče živu glavu u borbi protiv opasnog dilera Torreza, Machete, bivši federalac se povlači i radi kao nadničar na granici između Meksika i Teksasa. Vrlo brzo biva ucijenjen od korumpiranog biznismena koji od Machete naručuje ubistvo desničarskog senatora (Robert De Niro). No, radi se o klasičnoj namještaljci, kojoj je cilj da se donese pooštreni antiimigracioni zakon. Machete ponovo jedva ostaje živ, ali ovaj put je jako, jako ljut..

Obratiti pažnju: Na duhovite i simpatične opaske ( “Machete ne kuca poruku, Machete improvizira”, ili svećenikova poruka ranjenom zlikovcu “ Bog oprašta, ja ne”). Ove opaske će vjerovatno uću u legendu i postati dio filmske kulture.

Premotati: Nema potrebe. Premotavanjem riskirate da propustite neki fenomenalan detalj, duhovitu opasku ili brutalnu akcijsku scenu. A toga u Macheti ima na svakom koraku.

Ponoviti: U ovom filmu se morate naviknuti na brutalnost. A takve scene su nekako i najzabavniji dio filma (i neće vam se gaditi kao u nekim drugim filmovima), od otkidanja nekoliko glava jednim potezom, pa do skoka kroz prozor uz pomoć ljudskih crijeva umjesto konopa. Ako baš moramo izdvojiti ćemo zadnju scenu borbu između Machete Corteza (Danny Trejo) i narko-dilera Torreza (Steven Segal). Zamjeramo samo što traje prekratko. Iznenađenjima nikada kraja. Naravno, da ne zaboravimo, treba obratiti pažnju i na inventivnu upotrebu mobilnog telefona koju demonstrira nama anonimna tamnokosa krasotica.

Ekipa: Danny Trejo, Robert De Niro, Steven Segal, Jessica Alba, Michele Rodriguez, Lindsay Lohan

Režiser: Robert Rodriguez, Ethan Maniquis

Producenti: Robert Rodriguez, Rick Schwartz, Elizabeth Avellan

Studio: Troublemaker Studios

Trajanje: 105

(zurnal.info)

“POSLANIK” KADERA ABDULAHA: Muhammed nije preparirana ptica

Poslanik - pripovijest, kontroverzna ali i izuzetno zanimljiva knjiga iranskog pisca Kadera Abdulaha konačno je dostupna i bosanskohercegovačkim čitaocima. Žurnal objavljuje osam poglavlja Poslanika

Poslanik - pripovijest, kontroverzna ali i izuzetno zanimljiva knjiga iranskog pisca Kadera Abdulaha konačno je, u prijevodu Gorana Sarića i u izdanju sarajevske izdavačke kuće Buybook, dostupna i bosanskohercegovačkim čitaocima.

U avgustu prošle godine Abdulah je boravio u Bosni i Hercegovini i promovirao roman Kuća imama. U intervjuu za Žurnal govorio je o pripovijesti Poslanik.

- Pokušaću biti pažljiv. Volim Muhammeda, volim tog čovjeka, on mi je izvor inspiracije. Muhammed moga oca i moga pradjeda bio je osoba koja je davno živjela, kao preparirana ptica. Nije imao karakter, bio je više kao nekakva slika. Za vrijeme čitanja Kur'ana prepoznao sam ga kao čovjeka, kao pjesnika, kao trgovca, kao ljubavnika, kao oca, kao ženskaroša, ljubitelja mladih žena ali i Muhammeda kao vođu, tiranina, koji je mnogo loših stvari učinio, koji je mnogo lijepih stvari učinio, koji je postao djeda, koji je bio svjetski vođa, Muhammeda koji je umro. Muhammeda kao čovjeka. Odlučio sam da moram napisati takvu knjigu o njemu, o Muhammedu čovjeku. Neki ljudi se plaše tako razmišljati, ja nisam.

Poslanik je u Holandiji doživio izuzetan uspjeh, prema nekim procjenama svaka treća porodica ima ovu knjigu u svojoj biblioteci. Iako se radi o do sada neuobičajenom pristupu Muhammedovoj biografiji, muslimanska zajednica u Holandiji blagonaklono je prihvatila ovu knjigu. U Buybooku očekuju da će Poslanik imati takve reakcije i u Bosni i Hercegovini.

- Poslanik je književno djelo, može tu biti različitih čitanja, književnih ali i radikalnih. Ipak, ne vjerujem da se u ovoj knjizi mogu pronaći razlozi za bilo kakve radikalne reakcije. Sve činjenice u knjizi su rezultat istraživanja – kaže Damir Uzunović iz Buybooka.

Da bi napisao ovu pripovijest, Abdulah je pročitao sve knjige o Muhammedu koje su se pojavile u posljednjih hiljadu godina.

- Koristio sam činjenice iz persijske istorije koje ostali dio svijeta ne zna. One se mogu naći samo u staroj šiitskoj literaturi – ispričao je u intervjuu za Žurnal.

Istovremeno kada i Poslanik, u Holandiji je štampan i Abdulahov prijevod Kur'ana. Kader je imao sasvim lične razloge za prijevod.

- Kur'an je knjiga mog oca, a kada sam došao u Holandiju govorili su mi da čitam svoju knjigu. Moju knjigu? To je knjiga mog oca! Tada sam odlučio da od Kur'ana mog oca napravim svoju. Kur'an ima dva lica – to je lijepa, tajnovita, prekrasna knjiga, a može biti i strašna. Želio sam da čitaoce povedem iza zavjese, da vide sve strane Kur'ana. Knjigu nisam pojednostavio, pokušao sam joj dati njenu humanu stranu, ljudsku stranu Muhammeda...

I ova knjiga je imala fantastičan uspjeh, a na svu sreću izostale su i radikalne reakcije.

- Moja knjiga je izašla za vrijeme afere sa karikaturama u Danskoj, pa ekstremisti možda nisu uočili njeno pojavljivanje. Za šest mjeseci prodato je 100 hiljada primjeraka. Žene su na plaži čitale moj Kur'an. Šta muškarci više hoće?

Iako Buybook ima prava za objavljivanje Kaderovih djela u Bosni i Hercegovini, Damir Uzunović kaže da neće štampati ovaj Kur'an.

- To je prijevod namijenjen Evropljanima koji se nisu sretali s Kur'anom. Besmisleno ga je ovdje prevoditi.

 Kader Abdulah je iranski pisac, rođen 1954. godine u Araku pod imenom Hossein Sadjadi Ghaemmaghami Farahni. Zbog svojih ljevičarskih političkih stavova 1988. godine bio je prinuđen napustiti Iran i naseliti se u Holandiji. Danas piše na holandskom jeziku pod pesudonimom koji je sačinio od imena njegovih poginulih drugova – Kadera i Abdulaha. U Bosni i Hercegovini su do sada objavljene njegove knjige Putovanje praznih flaša, Sokolovi, Klinasto pismo i Kuća imama.

U saradnji sa izdavačkom kućom Buybook Žurnal objavljuje osam poglavlja Poslanika.

{pdf=http://www.zurnal.info/home/images/pdf/poslanik.pdf|580|700}

Keith Richards u autobiografiji: Spreman sam da testiram nove droge

Američki mediji u posljednjih nekoliko dana naslađuju se dijelovima autobiografije gitariste Rolling Stonesa Keitha Richardsa. U svojoj knjizi Life Richards iznosi javnosti do sada nepoznate detalje o svom životu, drogiranju, braku i ponajviše odnosu prema pjevaču Micku Jaggeru koga smatra “nepodnošljivim”. Magazin Žurnal izdvojio je najzanimljivije detalje knjige za koju je Richards dobio više do sedam i po miliona dolara predujma te Richardsovih razgovora o svojoj autobiografiji.

O Johnu Lennonu: “Blesava budala, na mnogo načina.”; “Ne mislim da je John ikada napustio moju kuću, osim horizontalno. Jednom sam ga našao u kupatilu kako mrmlja: 'Ne pomjeraj me – ove su pločice prelijepe.'”

O požaru u Playboyu: “Saksofonist Bobby Keys i ja smo se zaigrali i zapalili kupaonicu u Playboyevom posjedu. Ustvari nismo mi, droga je. Nije naša greška. Bobby i ja smo samo sjedili u klonji, ugodnoj, finoj klonji. Sjedili smo na podu i isprobavali stvari iz doktorske torbe. 'Pitam se za šta je ovo?' Bong. I u jednom trenutku... pričamo u magli a Bobby kaže, 'Zagušljivo je ovdje'. A ja gledam u Bobbyja i ne mogu ga vidjeti. Ogrtači se dime; sve spremalo da krene u veliku propast... Čulo se lupanje na vratima, konobari i momci u crnim odijelima su donosili kante vode. Otvorili su vrata a mi smo sjedili na podu, zjenice su nam bile sužene. Rekao sam, 'Mogli smo to i sami. Kako se usuđujete miješati u naše privatne stvari?'”

O penisu Micka Jaggera (saznao od Marianne Faithfull): “Znam da se nije zabavila sa njegovim tankim penisom. Znam da ima enorman par jaja – ali to baš ne ispunjava prazninu”

O ljubavi prema Jaggeru: “Bio je početak 80-ih kada je Mick postao nepodnošljiv. Mislim da je on smatrao da mu ja pripadam. Volio sam Micka, ali nisam bio u njegovoj svlačionici 20 godina. Mislim da mi ponekad nedostaje prijatelj. Pitam se gdje je otišao”

O pjevanju: “Mick svira harmoniku iz srca – ali tako ne pjeva”

O Billu Clintonu: “On je očajan saksofonista. Pomalo indiskretan, ali kao čovjeka bih ga uzeo u svako doba.”

Podrška Tonyju Blairu: “Napisao sam mu pismo i rekao da se mora držati svojih pištolja.”

Savjet Georgu Michaelu: “Rekao sam mu ostani u zatvoru, George. Tamo vjerovatno ima neke droge i homoseksualaca. Vjerovatno neće htjeti da ode.”

O dileru Johnnyju Deppu: “Mislio sam da je to diler mog sina. Bio je Marlonov prijatelj koji se motao po kući i svirao gitaru. Depp se motao po kući još dvije godine prije nego što sam shvatio grešku. Jednom je bio na večeri... rekao sam 'Whoa! Scissorhands! (Makazororuki! prev.a.)

Nadimci za Jaggera: “Vaše visočanstvo”; “Brenda”

O novoj turneji Stonesa: “Mislim da će se to desiti. Imao sam razgovor sa … njenim visočanstvom. Brendom.”

O liječenju ovisnosti o drogama: “Samo čekam da izmisle nešto interesantnije. Ja sam spreman da to testiram.”

O heroinu: “Ne kajem se. Bilo je to strašno iskustvo. Volio sam dobre 'visine'. Ako ostanete budni dobijete pjesme koje su svi drugi propustili jer su zaspali”

(zurnal.info)

MARIO VARGAS LLOSA: Pohvala Nobelovcu

Dugo nije postojao konsenzus oko zasluženosti Nobelove nagrade za jednog laureata kao što je slučaj s Llosom. Pored portreta portreta peruanskog pisca, koji je napisao Neven Svilar, Žurnal donosi i prvih trideset stranica romana Avanture nevaljale djevojčice

U vremenu kad je Feral Tribune u Hrvatskoj bio jedno od ključnih mjesta probijanja državotvorne medijske monolitnosti, dakle sredinom 90-ih godina, veći dio tog tjednika bio je, sasvim razumljivo, ispunjen društvenom i političkom katastrofom koja se odvijala na prostoru Hrvatske i ostalih jugoslavenskih republika. Međutim, na prvim stranicama novina postojala je rubrika koja se bavila temama s kojima se hrvatski čitatelj u ono vrijeme mogao prilično lako poistovjetiti. Riječ je bila o vanjsko-političkom odjeljku koji se bavio analogonima tuđmanovske politike, a koji su se mogli naći po čitavoj karti ovog nesretnog planeta. Jedan od stalnih protagonista ove uznemirujuće rubrike u kojoj su se, u doba prije interneta, mogle naći vijesti iz zemalja s tragičnom društvenom situacijom, bio je Alberto Fujimori, predsjednik Perua.

POLITIKA ZA VRATOM

Riječ je o zastrašujućoj političkoj figuri, čovjeku čija je politika u deset godina vladavine koja se rasprostirala na čitave 90-e godine od Perua učinila zemlju tiranije i korupcije bez presedana. Doduše, ako će se vjerovati Wikipediji u Hrvata (ako tko razuman vjeruje tom smiješnom internetskom fenomenu, osim hrvatskih političara poput Hebranga i Žužula koji dolaze na emisiju Otvoreno s podacima s Wikipedije) "Fujimorija Peruanci pamte po tome što je gradio škole, zaustavio teror i nasilje ultraljevičarske gerile i obuzdao inflaciju koja je dostizala 7600%, a 1997. zadobio je simpatije Peruanaca kada je njegov tim od 140 komandosa upao u kompleks japanske ambasade u kojoj je 14 revolucionara MRTA-e držalo taoce 126 dana tražeći oslobođenje oko 400 njihovih pripadnika. Oko te akcije mišljenja su podijeljena jer su ubili sve revolucionare, iako su se neki navodno bili već predali."

Fujimori, kojeg se Peruanci, eto, rado sjećaju, i koji sada služi 25 godina robije, došao je na vlast 1990. godine, a njegov je konkurent na izborima bio Mario Vargas Llosa. No, Llosa u to vrijeme nije bio politički početnik, kako to sada, nakon objavljivanja vijeti iz Stockholma, mnogi tvrde, vjerojatno iz posvemašnjeg neznanja. Riječ je o piscu kojeg je politika, kad ovaj i nije htio imati previše veze s njom, hvatala za vrat. Već je njegovo debitantsko djelo, vrhunski roman Grad i psi (La ciudad y los perros, 1963., kojeg je napisao kao 25-godišnjak, a gdje se pod 'perros' misli na gojence, polaznike vojne akademije u Peruu) izazvao nezapamćen skandal budući da je tisuću primjeraka javno spaljeno u vojnoj akademiji u Peruu, što je podsjetilo na nacističke lomače i 'entartete kunst'.

Inače, Fujimori je Llosu, čak pomalo iznenađujuće, porazio u drugom krugu izbora nakon što je Llosa predlagao neke financijske mjere koje je Fujimori razornim populističkim spinom okrenuo protiv samog predlagača te tako pokopao Llosinu kampanju. Fujimori se okrenuo osiromašenom dijelu populacije, dok je Llosa bio biran od strane građana, što je i bio uzrok njegove političke propasti, budući da ga se, ne i bez razloga, poistovjećivalo s političkim establišmentom koji je potpuno osiromašio zemlju. Nakon što je dobio Nobelovu nagradu pojavili su se brojni komentari, među ostalim i nekih hrvatskih 'kritičara' s izrazito naivnim pa i blesavim zaključcima, poput onog "da je Llosa pobijedio na izborima 90. Peru bi bila uspješna i moderna južnoamerička demokracija". No, treba reći kako je Llosa držao izuzetno ugodnu poziciju unutar političkog establišmenta - kao jedan od najvećih južnoameričkih romanopisaca bio je u mogućnosti da govori protiv real-politike. "Prava politika... nema puno veze s idejama, vrijednostima i imaginacijom, dalekosežnim vizijama, predodžbama idealnog društva, velikodušnošću, solidarnošću i idealizmom. Politika se sastoji gotovo isključivo od manevriranja, spletki, paktova, paranoje, izdaje, dosta proračunatosti, nemalo cinizma i svakojakih sljeparija", govorio je Llosa početkom 90-ih, nakon izbornog poraza.

Samo par godina ranije je, pak, bio lider stranke Movimento Libertad, političke partije koja je išla za uspostavljanjem čistog neoliberalizma, te je ušao u koaliciju s dvije najjače konzervativne stranke, strankom Popular Action i Partido Popular Cristiano, koje su dovele zemlju u naizgled bezizlaznu ekonomsku situaciju krajem 80-ih godina. No, da se poslužimo omiljenom frazom američkih republikanaca, Llosin politički flip-flopping, koliko god odbojan, zapravo nije bio ništa novo za ovog književnika. Uostalom upravo je zbog politike ušao u sukob s drugom dvojicom velikih latinoameričkih nobelovaca. Samo mjesec dana nakon gubitka izbora od Fujimorija Llosa je prihvatio poziv meksičkog književnika Octavija Paza za gostovanje na konferenciji intelektualaca u Meksiku pod nazivom '20. stoljeće: iskustvo slobode', a koja je bila posvećena slomu komunističkih režima u Istočnoj Europi. U svom govoru na konferenciji Llosa je posramio svoje domaćine rekavši kako je "Meksiko savršena diktatura – savršena diktatura nije niti komunistička, niti ona u SSSR-u, niti ona Fidela Castra, već ona koja je kamuflirana, a to je upravo meksička, koja je više od svih drugih južnoameričkih diktatura uspjela u podmićivanju i potkupljivanju intelektualnih slojeva društva."

SUKOB S MARQUEZOM

No, drugi političko-književni sukob Maria Vargasa Llose ipak je mnogo poznatiji. Riječ je dakako, o njegovom sukobu s Gabrielom Garciom Marquezom. Upravo se zato, nakon objavljivanja vijesti da je Llosa dobio Nobelovu nagradu, posebno očekivala reakcija Garcije Marqueza. Llosa i Marquez protagonisti su jedne od najvećih literarnih svađa prošlog stoljeća, koja je završila i najpoznatijim udarcem šakom u glavu između dvojice književnika (ne računajući fantazije Charlesa Bukowskog o šaketanju  s Ernestom Hemingwayem). Llosa i Marquez bili su najbolji prijatelji te su čak i kupili kuće jedan do drugoga, a Llosa je napisao i izuzetno cijenjenu studiju o Marquezu, doktorsku disertaciju na 700 stranica za madridsko sveučilište Complutense 1971. godine. (Nažalost, Llosa je nakon njihova sukoba povukao iz opticaja knjigu, do koje je bilo gotovo nemoguće doći sve do 2006. godine kada su objavljena Llosina sabrana djela). Sama svađa dvojice nekadašnjih prijatelja još uvijek je nerazjašnjena – dok neki smatraju da je problem između dvojice prijatelja nastao zbog, kako je Marquez smatrao, Llosina političkog skretanja udesno (Llosa je, s druge strane, Marquezu počeo javno zamjerati njegovo prijateljstvo s Fidelom Castrom), drugi tvrde da je bila riječ o čistoj ljubomori budući da se Marquez previše 'približio' Llosinoj supruzi. U svakom slučaju, o svom sukobu ni Llosa ni Marquez nisu nikad željeli javno govoriti, a nakon što je saznao da je upravo Llosa dobio Nobelovu nagradu, Marquez je poslao tweet – "Cuentas iguales" (Sad smo izjednačeni).

A što se same Nobelove nagrade za Llosu tiče, o toj temi zapravo je bespredmetno raspravljati budući da dugo nije postojao konsenzus oko zasluženosti Nobelove nagrade za jednog laureata kao što je slučaj s Llosom. Llosa je autor tridesetak romana, među kojima je većina zaista briljantnih, a važno je reći i da je velik broj njih preveden na srpski (kao primjerice Razgovor u katedrali ili Tetka Julija i piskaralo) i na hrvatski, a među njima i sjajne ekspedicije u erotsku prozu Pohvala pomajci i Don Rigobertove bilježnice, zatim Jarčevo slavlje, Raj iza drugog ugla i Vragolije zločeste curice. Kako je rekao švedski akademik Peter Englund, kad je čitao proglas o ovogodišnjem dobitniku Nobelove nagrade za književnost "Llosa posjeduje božanski pripovjedački dar".

Iako je izuzetno cijenio Gabriela Garciu Marqueza, proza Vargasa Llose uvijek je u određenom smislu bila svojevrsni antipod ovom piscu - ona je uvijek na određeni način bila eksperimentalna, koliko god se držao tradicionalnih naratoloških koncepcija. Tako je bilo u njegovom debitantskom romanu Grad i psi iz 1963. godine, kao i u djelima iz kasnih 60-ih godina kao što su Zelena kuća (La casa verde, 1966.) i Razgovor u katedrali (La Conversacion en la Catedral 1969.), kad je ambiciozno i gotovo uvijek uspješno razrađivao i modificirao mogućnosti romaneskne strukture. Posebno se to odnosi na roman Tetka Julia i piskaralo, jedan od najboljih Llosinih romana, koji, nekim čudom, ipak nije postao dijelom ne samo zapadnoga književnog kanona, već i Llosinog kanona (ako se o njemu uopće može govoriti) iako se njegova vrijednost može usporediti s onom Krivotvoritelja novca Andréa Gidea, romana s kojim dijeli određene sličnosti.

Mario Vargas Llosa, koji je upravo objavio novi roman El sueño del celta (Keltov san) na kojem je radio tri godine rekonstruirajući život Rogera Casementa, pionira u obrani ljudskih prava i glavnog lika romana, nedavno je, govoreći o mogućnosti da dobije Nobelovu nagradu rekao, "Misliti na to je loše za stil, pozni ili ne." Sada više takve bojazni neće biti, ako je nje ikad i bilo.

(preneseno s prijateljskog sajta booksa.hr)

{pdf=http://www.zurnal.info/home/images/pdf/avanture.pdf|580|700}

 

MILAN KEREZOVIĆ KECKEC: Mi smo generacija koja se prećutkuje

Novosadski kantautor Milan Kerezović Keckec je jedan od najzanimljivijih kantautora na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Nedavno je objavio album pod nazivom Pesme iz godina uspavanog razuma, a u intervjuu sa Predragom Đuranom govori o prešućenoj generaciji, ulici, Tomu Waitsu, Đorđu Balaševiću i dva bosanska Damira – Avdiću i Imamoviću

Stara pesma odavno je otpevana, ali neki novi k... nikako da dođu. Autor stare pesme više se i ne bavi muzikom, mislim, ne preterano aktivno, ipak, naslednici nikako da pogode vrata vaših srca i dočepaju se vaše pažnje. A provetravanje scene – i muzičke i svake druge – više je nego neophodno.

Recimo, mladi novosadski kantautor Milan Kerezović Keckec, po mišljenju ne samo potpisnika ovih redova, ima šta da (vam) kaže. Plus, sada ima i zvanično diskografsko izdanje – album pod nazivom Pesme iz godina uspavanog razuma, objavljen pod etiketom Studentskog kulturnog centra Novog Sada.

Album ima 11 uzbudljivih, naizgled šaljivih pesama, kroz koje protrčavaju razočarani ljubavnici, sveži mrtvaci, nervozni slabići, fatalne žene, bekrije, odmetnici... i ostali rashodovani tipovi. Trubadur Keckec (29), nekada ulični svirač a danas lider sastava “Keckec & Acid Folk Orchestra”, svoj iščašeni bluz i kabare-na-brodu-koji-tone stvara, kako sam kaže, inspirisan srpskom i bosanskom narodnom muzikom iz 60-ih godina, kao i paklenim životom novosadske periferije.

 Osim pitanja koja slede posle ovog uvoda, pitao sam ga i: Tom Vejts ili Nik Kejv? Arsen Dedić ili Zvonko Bogdan? Bez mnogo razmišljanja, odgovorio mi je: Volim ih sve! Izabraću ipak Toma Vejtsa i Zvonka Bogdana. Zbog sezibiliteta. Ime kultnog sarajevskog sevdalije Himze Polovine nisam mu ponudio kao mogućnost izbora. Mada, vrlo dobro znam da bi se po pitanju senzibiliteta i u njegovom slučaju paralela mogla povući...

Na prvo, površno slušanje albuma “Pesme iz godina uspavanog razuma”, Milan Kerezović Keckec je jedan šaljivi muzičar. Da li se slažeš s onom “starom” da “u svakoj šali ima malo i šale”?

KECKEC: U trenutku kad su pesme s ovog albuma nastajale, iskreno, nisam ni pretpostavljao da ću ih ikada snimiti. Ideja je bila da budu za internu upotrebu, i zato sam se koristio crnim humorom koji je bio prirodan nekom mom užem okruženju. Sad izgleda kao da sam želeo da šokiram publiku tekstovima, ali to je samo zato što bi neko mogao da nasluti da pravac kojim ide moja muzika možda vodi u mejnstrim. Mnogi bendovi imaju luđe, blesavije i mračnije tekstove od mojih, ali dokle god oni budu dovoljno andergraund, niko neće praviti pitanje.

 ČIJI JE RAZUM IZ NASLOVA

Na albumu peva i svira brojna ekipa muzičara. Ako znamo da se u Novom Sadu – čast izuzecima – bendovi uglavnom bave “derivatima” panka, da li bi tvoj sastav “Keckec & Acid Folk Orchestra” mogli da shvatimo i kao svojevrsnu promociju nekog drugačijeg muzičkog Novog Sada?

KECKEC: Sadržaj je isti, samo je forma različita. Pank bendovi sviraju jednostavnu gitarsku muziku, dok se ja trudim da zakomplikujem gde god mogu, ali, publika koju priželjkujemo na kocertima – otprilike je ista.

Šta misliš, u odnosu na vreme kad su pesme nastajale, da li je razum iz naslova albuma – bilo tvoj ili naš – konačno razbuđen?

KECKEC: Odmah da kažem, razum iz naslova je i moj i vaš! Sam naslov nagoveštava da je, barem kada sam ja u pitanju, to doba prošlo. Nažalost, mislim da smo kao društvo i dalje u stanju teške hibernacije.

Tvoj prvi bend zvao se “Marš od Bajage”. Ukoliko bi “Pesme iz godina...” nekako ipak uspele da dođu do tzv. šire publike, da li bi ipak rado pošao “u pravcu Bajage”?

KECKEC: Bio bih presretan da je Bajaga mejnstrim u Srbiji. Ali nije. Bajaga je nekada bio mejnstrim, pa na osnovu toga još uvek ima publiku na koncertima... Danas su neki drugi autori mejnstrim, ali koji, naravno, nisu po mom ukusu. Zagrebačka grupa “Hladno pivo” imala je 4.000 ljudi na Sajmu u Novom Sadu. Ako to znači da su oni muzički mejnstrim – onda bih i ja voleo da budem mejnstrim!

Mladi domaći muzičar pod umetničkim imenom Kralj Čačka – složićeš se – ima zaista sjajne kantautorske numere. Ali ko je za njih čuo? Da li imaš osećaj da bi, u današnjoj, ovakvoj Srbiji, i tebi i njemu “najbolje” bilo da postanete učesnici nekog televizijskog realiti-šoua?

KECKEC: Meni se nažalost Kralj Čačka mnogo sviđa! Kažem tako zato što bendovi koji se meni dopadaju uglavom ne nađu put do šire publike. Možda bi trebali i “Buldožeri” da se ponovo okupe pa da zasviraju u televizijskoj emisiji Ja imam talenat? Ali to nije rešenje... S druge strane, kad je domaći rokenrol u pitanju, ne zna se ko danas više beži od koga – da li autori od publike ili publika od autora. Što se mene tiče, stvarno nemam nameru da budem po svaku cenu andergraund. Možda si me zato i pitao ono za Bajagu...

Ko je najveći “krivac” što Milan Kerezović Keckec zvuči upravo ovako – Tom Vejts, Marko Brecelj ili Đorđe Balašević?

KECKEC: Ima tu još imena koja bi se mogla pomenuti, ali mislim da je novosadsko Novo naselje najzaslužnije što zvučim kako zvučim. Jednostavno, hteo sam da se moji drugari prepoznaju u svim ovim pesmama. Znaš, mi smo generacija koja se prećutkuje, i to me uvek nerviralo.

Kako doživljavaš poređenja s Balaševićem, pre svega s njegovim majstorstvom storitelinga?

KECKEC: Ne možemo mi da se poredimo, iz više razloga. Đorđe Balašević je veliki i ostvareni umetnik, i potpuno druga generacija, a ja sam početnik, i kradem od najboljih. To je kao da poredite, recimo, “Stounse” i Haulina Vulfa!

Kažeš da si “inspirisan srpskom i bosanskom narodnom muzikom iz 60-ih godina”. Konkretno kojim izvođačima?

KECKEC: Ma ja volim izvornu muziku uopšte. Himzo Polovina, Nada Mamula, Silvana Armenulić, itd. Trenutno mi je hit ona pesma Znaš li, dragi, onu šljivu ranku... Njena treća strofa ima erotiku kakvu ja volim.

AVDIĆ MI JE REFERENCA

Nedavno je umrla pevačica Ljiljana Batler. Znam da voliš njene albume... Da li bi voleo da te, barem u nekoliko pesama, prati njen “Mostar Sevdah Reunion”, ili misliš da bi tvojoj muzici primerenija bila pratnja (danas nažalost bivše) somborske “Huči kuči bande”?

KECKEC: Često se u gradu vidim sa Onkom, on je svirao flašofon u “Huči kuči bandi”, i baš se dogovaramo da nešto snimimo zajedno. Naravno, mnogo bi se osećao i prirodnije i komotnije u društvu “Huči kuči bande”. Možda i zato što sam na neki apstraktan način povezan s ljudima iz Sombora. A Ljiljana Batler je bila jugoslovenska Bili Holidej!

Što se tiče kolega iz najbližeg komšiluka, da li bi radije sarađivao s Tuzlakom Damirom Avdićem ili sa Sarajlijom Damirom Imamovićem?

KECKEC: Obojica su sjajni! Sa Avdićem sam svirao u Zrenjaninu, a Damir Imamović divno peva... Ne znam kako bih se snašao sa Avdićem. I kod Avdića i kod mene se oseti u tekstovima da smo umetnički sazrevali u vremenu nekakvog postvijetnamskog sindroma, ali, onoliko, različito, koliko je različito bilo sazrevati u Bosni ili u Srbiji. Kad Avdić snimi neku lepu, veselu ljubavnu pesmu, možda na ovim prostorima stvari počnu da se menjaju na bolje. On mi je referenca.

Komponovao si muziku i za filmove, televiziju i pozorište. Da li će kantautorstvo ubuduće ipak biti tvoj prioritet?

KECKEC: Rokenrol mi je uvek bio prioritet, a primenjenom muzikom ću se baviti kad god bude prilike. I jedno i drugo je lepo na svoj način. Kada komponujem muziku za svoje pesme, radim po istom principu kao s primenjenom muzikom. Dakle, radim po tekstu.

Koliko ti znanje koje se tiče “tajni” dizajniranja zvuka, stečeno na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, pomaže u stvaranju muzike?

KECKEC: Vrlo malo. Ali mnogo mi pomažu stvari koje sam naučio u srednjoj muzičkoj školi. Išao sam u muzičku na teoretski smer, pa sam naučio ponešto o tome. Zahvaljujući tome, danas se mnogo brže sporazumevam s muzičarima s kojima sarađujem.

Sviraš gitaru na ulici od svoje 15. godine. Da li te objavljivanje albuma automatski briše s jedne takve “pozornice”?

KECKEC: Od svoje 15. godine sviram u centru Novog Sada. Na Novom naselju sam svirao i ranije. Mogu samo reći da se ne gadim ulice ni sad.

(Nova misao/Zurnal.info)

JOHN LENNON: Prije 70 godina

U čitavom svijetu obilježava se 70. rođendan Johna Lennona koji bi muzičar s nama proslavio da ga nije zauvijek spriječio metak Marka Chapmana. Prenosimo članak Robina Richmana koji je kultni list Džuboks objavio u maju 1978. godine

 “Jednom davno bila su tri dečka krštena imenima John, George i Paul. Okupili su se zato što im se to sviđalo. Kada su se okupili pitali su se zbog čega sve to, zbog čega? I iznenada su im izrasle gitare i počeli su da stvaraju buku. Začudo, niko nije bio zainteresovan a najmanje ta tri mala čoveka. Uskoro su pro­našli i četvrtog čovečuljka, još manjeg od njih, koji se zvao Stuart Sutcliffe i koji je trčka­rao okolo. Rekli su mu: ’Sinko, nabavi bas gitaru i bićeš u redu.’ I on je nabavio bas gitaru, ali nije bio u redu zato što nije znao da svira. Oni su milosrdno seli sa njim dok ga nisu naučili da svira. Ali, tu nije bilo ritma i jedan ljubazni starac je rekao: ’Vi nemate bubnjeve.’ Uzviknuli su: ’Mi nemamo bubnjeve!’ Uskoro je čitava serija bubnjeva dolazila i odlazila.

Iznenada u Škotskoj, na turneji sa momkom koji se zvao Johny Gentle, grupa (zvana Beatles) je otkrila da nema baš dobar zvuk zato što nisu imali pojačala. Nabavili su ne­ka. Mnogo ljudi pita šta su Beatlesi? Zašto Beatlesi? Uh, Beatles, kako se došlo do tog imena? Pa, kazaću vam. Došlo je u viziji - čovek se pojavio na platnenoj piti i rekao im: ’Od danas ste Beatlesi sa jednim A.’ Hvala, gospodine Čoveče, rekli su mu zahvaljujući.

A onda je čovek sa bradom rekao - hoćete li ići u Nemačku (Hamburg) i svirati moćni rock za seljake, zbog para? A mi rekosmo da ćemo sve svirati moćno samo kada je zbog para.

Ali, pre nego što smo mogli da odemo morali smo da posadimo i odgajimo jednog bubnjara, tako smo odgajili jednog u kraju zvanom West Derby, u klubu zvanom ’Neki Casbah’, a taj nesrećnik se zvao Pete Best. Pozvali smo ga: Hello Pete, dođi u Nemačku. ’Da!’ Zuuuum. Posle nekoliko meseci, Peter i Paul (koji se zvao McArtrey, sin svog oca Jima McArtreya) zapalili su Kino (bioskop) i nemačka policija je rekla: ’Rđavi Beatlesi, morate otići kući i tamo palite svoje engleske bioskope.’ Zuuuuuum, pola grupe. Ali i pre toga, Gestapo je uhvatio mog malog prijatelja Georgea (od Speke) zato što je imao svega dvanaest godina i bio je premlad da glasa u Nemačkoj.

Ali, posle dva meseca boravka u Engleskoj imao je osamnaest i Gestapovci su rekli da može da dođe. Ali, iznenada smo se našli u selu Liverpool gde su mnoge grupe svirale u sivim odelima i Jim nam je rekao: ’Zašto nemate siva odela.’ ’Zato što ih ne volimo, Jim’, rekosmo govoreći Jimu. Posle izvesnog vremena sviranja po klubovima svi su rekli: ’Idite u Nemačku.’ I jesmo. Zuuuum. Stuart ode. Zuum zuum John (Od Wooltona) George (Od Speke) Peter i Paul zuum zuum. Svi odoše.

Hvala vam članovi kluba, od Johna i Georgea (koji su pri­jatelji).”

(Članak Johna Lennona u listu “Mersey Beat”, 6. jul 1961. godine)

Ovaj članak, koji je Lennon napisao u praskozorje popular­nosti Beatlesa u liverpulskom beat-listu “Mersey Beat”, često je pretresan u vreme kada je “četvorka” postala ono po čemu je čitav svet poznaje. Uostalom, gotovo sve što su uradili nemilosrdno je prorešetano lupama bilo profesionalnih radoznalaca, bilo običnog na­roda. U potrazi za “skrivenim značenjem” svaki red koji su napisali pažljivo je analiziran, svaki takt muzike preslušan je i unatrag, a izjave po novinama shvatane su dvosmisleno. Ta pažnja koja im je posvećivana doživljavala je često i groteskne razmere.

UZROCI MASOVNE HISTERIJE

Bilo je slučajeva, u vreme dok su još nastupali na koncertima, da su ih pred garderobama dočekivali bogalji verujući u njihove mesijanske i isceliteljske sposobnosti. Međutim, njihove sugrađane iz Liverpoola teško je ubediti u nekakvu specijalnu misiju Beat­lesa. Većini je drago što su baš mladići iz njihovog grada zako­račili na pozornicu svetske slave i proneli ime Liverpula širom sveta, ali se njihove uspomene na Beatlese ne poklapaju sa slikom kakvu svet ima o njima. Oni koji su ih poznavali, a bar pola Liverpula to tvrdi, sećaju ih se kao simpatičnih (nekom manje, nekom više) vetrogonja, koji su uz gitare i nesnosnu buku krali bogu dane po sumnjivim lokalima.

Kada su Beatlesi konačno shvaćeni kao nešto ozbiljnije od pukog uzroka masovne histerije o njihovom rodnom gradu je napisano bezbroj stranica. Cilj je bio da se kroz analizu liverpulskog podneblja objasne uzroci uspeha grupe. Iako je na to potrošeno mnogo reči, naj­bolju sliku Liverpula dao je John Lennon lično. Evo tog njegovog preciznog i pomalo poetičnog opisa:

“To je luka. To znači da je bio manje zabačen nego engleska unutrašnjost (Midlands) ili američki Srednji zapad. To je luka, druga po veličini u Engleskoj, između Londona i Manchestera. Sever je bio mesto gde se zarađivalo u devetnaestom veku, mesto gde su živeli bezobrazni i teški ljudi, gde su živeli prezreni ljudi. Na nas su južnjaci i oni iz Londona gledali kao na životinje. Tu ima mnogo Iraca, crnaca i Kineza, ljudi svih vrsta. Isto kao u San Francisku...

Nema ničeg velikog u Liverpulu, to nije američki grad. Vremenom je postajao siromašan, vrlo siromašan grad i težak. Ali, ljudi imaju duha jer su u velikom bolu i šale uvek vrcaju. Vrlo su domišljati. Pravo kosmopolitsko mesto. Mornari su dolazili kućama sa blues pločama iz Amerike. Pored Londona tu je bilo najviše sledbenika ‘country and westerna’. Uvek iza Lon­dona...

Čuo sam 'Country and western' u Liverpulu pre nego što sam čuo rock 'n' roll. Ljudi tu - i u Irskoj je isto - uzimaju svoj 'kantri i vestern' veoma ozbiljno. Pre pojave rocka u Liverpulu su postojali poznati folk, blues i 'kantri-vestern' klubovi. Sećam se prve gitare koju sam ikada video. Pripadala je momku u kaubojskom odelu, sa zvezdama, kaubojskim še­širom. Ti momci su se osećali kao pravi kauboji i uzimali su to veoma ozbiljno.”

Iako je atmosfera koja je vladala u Liverpulu sredinom pedesetih imala dosta uticaja, ne treba upadati u grešku i smatrati vreme i mesto odlu­čujućim faktorima. Bez maštovitosti Beatlesa teško je poverovati da bi se na ovaj način danas raspravljalo o Liverpulu.

Socijalno poreklo Beatlesa je stvar koja svih ovih godina nije sasvim raščišćena. Proglašavani su radničkom klasom, trpani u srednju i slično. U svakom slučaju, kod nas su ovi momenti prevođeni vrlo nekritički iz prostog razloga što se shvatanje o klasama u nas i u Engleskoj vrlo razlikuju. No, bez obzira na sve, ni u jednoj od porodica gde su odrasli Paul, John, George ili Ringo para nije bilo za rasipanje. Živelo se bliže egzistencijalnom minimumu ne­go malograđanskoj bezbrižnosti. Bar tako stoji u većini prikaza ranih dana Beatlesa.

Tu, takođe, piše da se nisu ni po čemu razlikovali od ostale mlađarije iz predgrađa. Išli su u škole, neko je tu prolazio bolje (Paul), a neko lošije (John). A onda je došao rock. Kao i bezbroj ostalih tinejdžera širom sveta osvojeni su na prepad. Nije tu bilo analitičkog pristupa koji su deset godina kasnije Beatlesi izborili za svoju mu­ziku. Po nekoj neobjašnjivoj rezonanciji svi su bili uvereni da je to baš ono pravo. Naročito Elvis. Paul i John su bili naprosto opčinjeni njime. Evo šta je McCartney pričao o tome:

“Kad god se ne bih dobro osećao, stavio bih Elvisa i odmah sam bio dobro raspoložen. Nisam imao predstavu kako se prave ploče i za mene je sve to izgledalo kao čarolija. 'All Shook Up' ('Sav protresen'). Bilo je divno!”

PROTOTIP VAGABUNDA

Priča o susretu Johna i Paula ispričana je toliko puta i nema je smisla ponavljati. Lennon je kasnije pričao da je bio impresioniran Paulovim umećem na gitari i da ga je zato primio u svoj sastav Quarrymen, uz sav rizik da Paul poljulja njegov autoritet nepri­kosnovenog vođe. McCartney se seća da je tom prilikom iz Johnovih usta, pored reči odo­bravanja, dopirao i neprijatan zadah.

Najbolji izvori podataka o liverpulskim danima su “Autorizovana biografija Beatlesa” Huntera Daviesa i “Čovek koji je poklonio Beatlese” Allana Williamsa, njihovog prvog menadžera. Iz tih knjiga i sa retkih fotografija dobijamo sliku Beatlesa u crnim kožnim jaknama, umazanim farmerkama, žbunom kose po ugledu na Elvisa ili Genea Vincenta i sa manirima koje sigurno nisu naučili od roditelja ili nastavnika.

Možda zvuči kao fraza, ali John Lennon iz tih dana bio je prototip vagabunda od čijeg su društva roditelji odvraćali svoju decu. Izbačen iz jedne škole, sa istim izgledima na uspeh u Umetničkoj školi u koju je tada pošao i iritirajuće drzak kako samo tinejdžeri to mogu biti. Okupljeni oko njega, kao nezvaničnog vođe, rani Beatlesi i krug njihovih najužih prijatelja su živeli u pravom “adolescentskom krdu” (kako to psiholozi vole da kažu). Tako su zajedno pokušavali da nađu izlaz iz ubitačne dosade pro­vincijskih predgrađa i izađu na kraj sa problemima koji su ih tištali i izgledali “samo njiho­vi”. Allan Williams, tada sopstvenik kluba “Jacaranda” u kome su se Beatlesi okupljali, nije imao mnogo lepog da kaže za rock 'n' roll i njegove sledbenike u Liverpulu:

“Verovao sam da je rock 'n' roll uzrok nevolji i gužvama. Ta muzika je okupljala ljude koji su potencijalno skloni nasilju i stvarala seksualnu napetost i ljubomoru. Atmosfera u salama za igranke širom Merseysidea bila je puna sirovog seksa i emocija. Muzika je samo bila katalizator. Sa najmanjom pro­vokacijom dolazilo je do ne­volje i krvi, tuča i noževa. Često su i grupe izvlačile deblji kraj.”

Priznajte da je pomalo ne­stvarno zamisliti Paula McCar­tneya ili George Harrisona, kakve ih danas znamo, u takvim situacijama.

No, slika Johna, Paula i Georgea ipak nije bila tako jednoobrazna. Iza kožnih jakni i “tvrdog” izgleda krio se prirodni senzibilitet koji ih je nekoliko godina kasnije i doveo do pozicija koje su svima dobro poznate. Lennon i McCartney su već počeli da zajedno komponuju, stavljajući na početku svake seanse komponovanja na­slov “Još jedan original Lennona i McCartneya”. Od tih “originala” malo je sačuvano i zapamćeno. Jedna od tih kompozicija “One After 909” našla je deset godina kasnije mesto na albumu “Let it Be”.

Značajan momenat je druženje sa Stuartom Sutcliffeom. Sutcliffe je bio početkom šezdesetih redovan član grupe, svirao je bas gitaru i umro je aprila 1962. u Hamburgu od izliva krvi u mozak. On je bio Johnov kolega sa umetničke škole i za razliku od Lennona to mu nije bilo poslednje pribežište, već je bio neobično talentovan za slikar­stvo.

Takođe, imao je artikulisanije poglede na umetnost i sposobnost svesnog manipulisanja sadržajima za građenje onog što se naziva “imidž”. Zato je Lennonu imponovalo da se nađe u njegovom društvu jer je sopstvene nedostatke mogao da preslikava kroz druženje sa Stuom. Sa Sutcliffom je u Beatlese došao dah svojevrsne boemije. On, inače, nije imao sluha, a to što je svirao sa njima pre je posledica prijateljstva nego njegovog umeća. I ta činjenica dosta govori o odnosima u Beatlesima tog vremena.

Početak šezdesetih u Liver­pulu bio je obeležen pravim bumom “beat” grupa. Stvorena je lokalna scena, sasvim neza­visna od onog što se tada događalo u drugim delovima Engleske. Jedan od razloga za to bila je činjenica što je u tom periodu monopol na pop mu­ziku imao London. Sve zvezde su dolazile iz prestonice, a provincijskim grupama put u studija velikih kompanija bio je zatvoren.

Upućeni sami na sebe, liverpulske grupe i njihova publika su razvile veoma specifičan odnos. Članovi različitih sasta­va međusobno su bili prijatelji a što je još važnije, publika je imala iskren drugarski odnos sa izvođačima. To je bila svest o zajedništvu mnogo dublja nego činjenica da svi poštuju istu muziku. Po “beat” klubovima i igrankama sada su se zajedno nalazili pripadnici društava koja su se uglavnom do tada držala odvojeno. Studenti, gimnazijalci, radnička deca, slikari, pesnici i ostala boemska bratija.

Možda se to može uporediti, podrazumevajući i razlike, sa scenom u San Francisku sre­dinom šezdesetih godina, pre nego što su menadžeri disko kuća došli u Frisco i uneli dah komercijalizma. Doduše, slično se desilo kada su docnije Beatlesi jedini sa te scene pokupili kajmak i istovremeno zadali smrtni udarac Merseybeatu.

BURNI DANI U HAMBURGU

Odlazak u Hamburg bio je preloman momenat u razvoju Beatlesa. Izaći iz okvira provincijske sredine bio je san svakog od njih. Iako Hamburg, luka na severu Nemačke, nije bio ništa drugo do nemački ekvivalent Liverpula, angažman u njemu zbio je redove grupe i označio je definitivnom odluku o pro­fesionalnom bavljenju mu­zikom. Smešteni su u jedan od bezbrojnih klubova hamburške luke i povlačenja nije bilo. Sviralo se preko osam sati dnevno za publiku koja je izgledala kao da je sišla sa policijskih poternica.

Nije ni čudo da je agresivnost koja je u Liverpulu imala prizvuke pozerstva ovde prešla u realnost. Na pozornici se tako divljalo da su podovi propadali. Lennon se čak seća da su jednom, u škripcu sa lovom, hteli da “obrade” nekog mornara, ali nisu imali petlju da to do kraja sprovedu. Lennon priča o tim danima:

“Vlasnike kluba smo mrzeli toliko da smo skakali sve dok ne propadnemo kroz pozor­nicu. Završavalo se tako što smo posle morali da skačemo po podu. Paul bi svirao ‘What I'd Say’ i preko sat i po. Gangsteri su dolazili u klub kao i mafijaši zato što su oni, u stvari, i kontrolisali sve to. Poslali bi nam šampanjac na pozornicu, i to neku nemačku imitaciju šampanjca, i to smo morali da pijemo mada nas je ubijalo. Govorili bi: ‘Popijte to a onda svirajte What l'd Say.’ I to smo morali da im radimo u bilo koje doba noći. Ako bi došli u pet ujutru a mi svirali već sedam sati, opet smo morali da ih slušamo. Osećao bih se tako blesavo da sam ležao iza klavira dok je ostatak grupe svirao. Neki put sam izlazio na binu samo u donjem vešu i sa klozetskom sedalicom oko vra­ta.”

Tih osam sati dnevno na pozornici, ma kako naporni bili, očvrsli su grupu i muzički i fizički. Posle svake posete Ham­burgu (a bilo ih je pet) u Liverpul su se vraćali kao bolja grupa. I izdržljivija. To iskustvo kasnije im je dobro došlo na iscrpljujućim svetskim tu­rnejama. Pravi rock 'n' roll ži­vot, reklo bi se.

U Hamburgu su se zbližili sa grupom nemačkih studenata i umetnika koje je privukla ne­obuzdanost rocka koji su Be­atlesi svirali. Među njima je bio i Klaus Voorman, čije se ime u vezi sa Beatlesima pominje i danas. Voorman je uradio omot za “Revolver”, svirao bas u Plastic Ono Band i pominjao se svojevremeno kao zamena za McCartneya kada je ovaj 1970. napustio grupu. Postoji mi­šljenje da su ih baš ovi Nemci ohrabrili da nastave sa pisanjem sopstvenih kompozicija a da je Astrid, devojka zbog koje je Stu napustio grupu, kreirala frizure koje će kasnije izazvati toliko buke. Astrid je snimila neke od najpoznatijih fotografija Beatle­sa. Prema tim slikama urađen je čuveni omot za album “With The Beatles”.

Hamburg je, takođe, označio susret Beatlesa sa stimulativnim sredstvima. Pilule su im po­magale da prebrode višečasovno sviranje svake noći. Tako su se otvorila vrata...

U periodu između dva svi­ranja u Nemačkoj, njihovi na­stupi u Liverpulu bivali su sve bolje prihvaćeni. Kada su oni svirali u poznatom “Cavern klubu” uvek je bilo prepuno. Pobedili su i u glasanju za najbolju grupu Liverpula. Način na koji su obožavaoci iskazivali svoju privrženost predskazivao je “Beatlemaniju”. No, počele su da se javljaju i prve klice razočaranja jer je izgledalo da nema izlaza iz zatvorenog kruga Liverpul - Hamburg. A osećali su, naročito John, da mogu mnogo više.

Klupko je počelo da se odmotava kada je 28. oktobra 1961. godine u prodavnicu ploča Briana Epsteina ušao mladić u crnoj kožnoj jakni i upitao da li ima ploču “My Bonnie” od Bealtesa. Epstein je bio ponosan što ima najbolje snabdevenu i organizovanu pro­davnicu u Liverpulu i izne­nadilo ga je što ljudi traže ploču grupe za koju nikada nije ni čuo. Iznenađenje je bilo veće kada je saznao da su ti momci iz Liverpula i koji dan kasnije je odlučio da ih “proveri” u “Cavernu”. Tako je počela saradnja čiji je rezultat dobro poznat…

(džuboks/popboks/zurnal.info)