INTERVIEW

Naše države je najbolje posmatrati kao cirkus

ŽURNAL: Može li se reći da su e-novine izašle iz finansijske krize, dvije godine nakon što ste gotovo ostali bez novca za rad?
MARKOVIĆ: Pa zavisi šta podrazumevamo pod finansijskom krizom. Tih nekih šest meseci su bili najgori. Od decembra 2009. pa do juna 2010. To kako smo preživeli, to više ni ja ne znam niti želim da se sećam. Bilo je radikalno i žestoko. Posle toga smo se malo stabilizovali ali finansijska kriza i dalje traje ali nekako uspevamo da opstanema i fukncionišemo, da platimo plate, da ljudi ne radi baš džabe, s tim što spoljne saradnike ne možemo da plaćamo što malo utiče na sadržaj portala. Dobra vest je da ćemo, čini mi se, preživeti bar još neko vreme, bar još godinu, pa ćemo videti šta dalje. Ovde se vremenom čovek navikne da je preživljavanje model postojanja, ne samo u medijima. Kada pričam sa Dejanom Ilićem iz Fabrike knjiga čujem dosta sličnu priču. Ili sa nekim drugim ljudima iz drugih medija ili raznim ljudima koji se bave alternativnim stvarima u odnosu na postojeći sistem, uključujući i Beton. Čini mi se da je finansijska kriza permanentno stanje i na to se treba navići. Što bi rekao Nenad Veličković: izdržite još malo, nećete još dugo.

ŽURNAL: Nazire li se barem da bi za osnovna sredstva za rad, plate, da bi moglo biti nešto dugoročno?
MARKOVIĆ: Dugoročnog rešenja za sada nema, nadam se da će ga jednog dana biti. Kako bi se to moglo rešiti čak i ne vidim. Prosto se nadam da će se stvari popraviti a mi se trudimo da radimo najbolje što možemo, da damo sve od sebe u svakom smislu – od obezbeđivanja novca za rad portala pa do njegovog sadržaja. Mislim da nam je savest mirna. Mi radimo sve što možemo pa šta bude. Ili što bi rekao Miloš Živanović: učini sve i ne nadaj se ničemu. 

ŽURNAL: Maloprije ste rekli da se ne bi rado sjećali toga ali kako ste Vi doživjeli taj period u kojem ste zamalo morali ugasiti e-novine?
MARKOVIĆ: Pa... (duža stanka op.a.), nekakav luđački entuzijazam je sve nas tad radio i nekako smo uspeli da izguramo taj najteži period pošto smo verovali da će se nešto desiti, da ćemo nekako uspeti da se izvadimo iz dubioze u koju smo upali. Onda je malo po malo stanje počelo da se popravlja. S tim što, da je to potrajalo godinu dana, teško da bismo izdržali. Od nečega moraš da živiš, da radiš neke druge stvari. Mislim da je stvar dosta iracionalna. To je neki entuzijazam koji se zasniva na tome da želiš da radiš po sopstvenoj savesti po skoro svaku cenu, pa koliko izdržiš izdržiš.

DSC_0449ŽURNAL: Da li ste ikada razmišljali o tome da ćete jednog dana morati da ugasite portal?
MARKOVIĆ: Postojale su i priče o tome ali nekako smo uspeli da izdržimo nalet najteže krize. Nikada nismo morali da presečemo – da svedemo portal na minimum ili da ga gasimo. Ponašali smo se, ne baš kao da je sve uredu ali kao da stvari nisu tako drastično loše kao što su bile.

ŽURNAL: Da li se broj čitatelja e-novina smanjio ili povećao nakon akcije prikupljanja pomoći?
MARKOVIĆ: Nama zapravo, nezavisno od finansijskih uslova, broj čitalaca stalno raste. To je u stalnom porastu od kada je Petar Luković postao glavni urednik pa do danas. Taj trend rasta se konstantno nastavlja. U tom smislu nije bilo padova.

ŽURNAL: Može li Vam to pomoći kod ljudi koji mogu finansijski pomoći portal?
MARKOVIĆ: Mislim da to može da pomogne sa nekim marketingom. Sad smo krenuli sa marketingom i to svakako znači, koliko će ljudi videti vašu reklamu. Mada je meni ta marketinška scena prilično monopolizovana u Srbiji ali nadam se da ćemo uspeti da probijemo te političko-ekonomske detacije. I naši čitaoci jedu sladoled, idu na letovanja, piju pivo pa bi pretpostavljam voleli da znaju šta sve postoji.

ŽURNAL: E-novine na satiričan način pišu o dešavanjima u regionu a to baš ne pomaže kod marketinga. Zašto ste se odlučili za taj način pisanja?
MARKOVIĆ: Jedan deo redakcije tako razmišlja, počevši od Petra Lukovića. To je najadekvatniji pristup realnosti. Ako ozbiljno tretirate ljude koji se ponašaju kao klovnovi, a to radite samo zato što obnašaju neke bitne državne funkcije, vi mašite. Jer ako Boris Tadić lupeta gluposti da “građani ne žele da žive loše, građani žele da žive dobro”, ili priča o identitetu razne nebuloze. Ako sve vreme imate taj dalimatijas pojmova na sceni i ako imate non-stop čiste budalaštine koje se dešavaju – ako tome pristupite ozbiljno vi ste promašili temu. Dakle ne može se pristupiti tome po metodama objektivnog novinarstva, to potpuno promašuje. To je kao da u književnosti snovima prilazite realistički, ili nekim motivima na način na koji se oni ne mogu tretirati. Tako da mislim da taj satiristični pristup najbolje odražava stanje stvari i da naše države najbolje posmatrati kao cirkus, onda smo najbliže realnosti. Nismo mi ti koji prave cirkus od država, nego taj cirkus prave prosto ljudi koji njima vladaju. Mi samo beležimo ono što se dešava.

ŽURNAL: Vaš pristup očito funkcioniše. Kažete da imate sve više čitalaca a političari se odavno nerviraju zbog Vaših tekstova.
MARKOVIĆ: Pa da. Jer je satirični pristup neka vrsta ventila za nagomilane frustracije. Naravno da političare najviše iritira jer nikakva smrtno ozbiljna kritika gdje ih vi analizirate ozbiljno ne može da ih pogodi kao satirična žaoka. Na satirični tekst je i u polemici jako teško odgovoriti. Šta da napišete nekom ko vas zajebava. Nećete dobro proći svakako.

ŽURNAL: Da li oglašivači odlučuju o sudbini medija u regionu?
MARKOVIĆ: Ne samo oglašivači nego sprega političke moći i ekonomskog kapitala bukvalno konstruiše medijsku realnost. Mediji i novine žive od oglasa a vlasnici firmi koje se oglašavaju su obično u sprezi sa političarima iz krajnje lukrativnih razloga. Tako da je politička i ekonomska moć skoncentrisana u njihovim rukama i naravno da oblikuje tu scenu koja živi od njih. Jer da novine žive od svojih čitalaca stvari bi bile potpuno drugačije pošto novine više ne mogu da žive od prodatih primeraka, nego moraju da žive od reklama. Prodati primerci pokrivaju tek deo troškova. Onda na neki način imamo smrt nezavisnih medija. Nezavisni mediji mogu tek ovako kao mi da pokušavaju da žive na margini i da se na razne načine dovijaju da uopšte opstanu.

To je Viktor Ivančić u jednom tekstu kad je analizirao tu scenu u knjizi “Zašto ne pišem i drugi eseji”, da novine više nisu proizvod. Čitaoci su proizvod koje novine prodaju oglašivačima. To je zapravo realno stanje.

ŽURNAL: Brojni mediji u regionu podlegli su pritisku oglašivača. Izabrali su radije “smekšati” svoj sadržaj i zadržati reklame nego se ugasiti poput recimo Feral Tribunea. Imamo li pravo kritikovati ih zbog toga izbora?
MARKOVIĆ: To ne podleže nekom kritičkom sagledavanju. Feral jeste umro ali feralovci i dalje rade i pišu na isti način kao što su to radili ranije, samo raspršeni po raznim medijima – od Novosti do Novog lista. Čini mi se da su stvari individualne. Bolje je ne praviti kompromise ako ne morate. Da se ne predaje čovek. Šta su nam opcije? Da prodamo dušu đavolu i da se unesrećimo na ličnom planu, da doživimo tu jednu tragediju, ili da prosto guramo ono što mislimo da treba i da živimo u miru sa sopstvenom savešću. Naravno ne u komforu ali taj komfor mislim da previše košta. Taj ugovor sa đavolom se ne isplati potpisivati. Jedan je život, hajde da vidimo šta ćemo sa njim da uradimo.

ŽURNAL: Čini se da je pritisak političara na e-novine sve veći kako je Srbija bliže EU. Kako objašnjavate tu nelogičnost?
MARKOVIĆ: Tu imamo problem jer je politička scena jadna. Mi imamo kao demokratsku stranku i satelite, koji su na vlasti i koji su proevropski orjentisani – naprednjake koji su između – i ludačku desnicu DSS i tu ekipu, radikale, tako da je nama opozicija u suštini gora od vlasti. Ispada da mi ako kritikujemo ljude koji nas kao vode u EU, da smo reakcioni. To je jedna stvar. Druga stvar, te stvari koje srpska vlast radi pod pritiskom EU ona radi pre svega radi sebe, njih EU zapravo ne zanima, njih evropske vrednosti ne interesuju, njih Evropa suštinski ne zanima. Oni prosto nemaju drugu opciju. Šta je alternativa? Šta bi oni drugo mogli da rade – da smisle nešto sami? Ne daj bože. Poslednji put kad su oni nešto smišljali sami to je bilo početkom 90-ih, to smo videli kako se završilo. Oni proforme kao žele da nas uvede u EU. Naravno da njima nije do slobode mišljenja, slobode štampe i bilo kakvih bazičnih vrednosti. Nije čudo što taj pritisak raste. Što duže trajemo sve ih više nerviramo. Nagomilava se frustracija kod njih.

ŽURNAL: U posljednje vrijeme ne možete odoliti blogovima Rajka Vasića, sekretara SNSD-a, pa je njegov blog postao redovna rubrika u e-novinama...
MARKOVIĆ: To je jedan od omiljenih junaka na e-novinama jer ta količina ludila se zaista retko viđa. On je čovek onako oridžinal i to je vazda inspirativno. Nekome je mnogo zanimljiviji Đorđe Vukadinović sa Nove srpske političke misli koji je onako uljuđen,fin, u rukavicama. Kod Rajka Vasića toga nema. Čovek radi sataru, on je otvoren. Nema nikakvih problema da lupeta najstrašnije gluposti na svetu i da daje oduška svom bolesnom umu. Mislim da se Vasićem Luković najviše bavi, on mu je omiljeni junak.

DSC_0448ŽURNAL: Osim što, očito, Vasića smatrate urnebesnim, koliko opasnim i utjecajnim smatrate njegove stavove?
MARKOVIĆ: Da je običan građanin mi se njime ne bi ni bavili, neka piše šta hoće. Pošto je on čovek na funkciji to je razlog zbog kojeg se njime bavimo. Problem je što on obavlja ozbiljnu i odgovornu funkciju i sa nje šalje najstrašnije poruke. To je problem i to jeste opasno. Takva je stvarnost Republike Srpske, šta da radimo.

ŽURNAL: U Sarajevu boravite mjesec dana na poziv Sarajevskog otvorenog centra i književne mreže TRADUKI da biste radili na svom rukopisu. 
MARKOVIĆ: O boravku ću verovatno pisati kada se vratim u Beograd. Mada sam ja imao neki dogovor sa Lukovićem da pišem sarajevski dnevnik ali ništa od toga nije bilo. To je dogovor iz Beograda koji ne važi kada dođeš u Sarajevo. Sačekat ću da se malo slegnu utisci. Nije meni ovo prvi put u Sarajevu, dolazio sam i ranije ali nikada nisam bio ovako dugo. Živim tu gotovo mesec dana. Sačekat ću malo da se slegnu utisci i onda ću pisati o tome. Jako je lepo i zanimljivo. Bit će nekih tekstova o ovome ovde. O raznim stvarima koje mi se sviđaju. Imam ovde dosta prijatelja koji su umetnici. Živa je ova scena. Verovatno to ne izgleda tako kada živite ovde. Čini mi se dosta dinamično.

ŽURNAL: Možete li iz ovog iskustva napraviti paralelu sarajevske odnosno bosanskohercegovačke i beogradske odnosno srbijanske stvarnosti?
MARKOVIĆ: Ima tu nekoliko stvari, o tome ću verovatno pisati. Prvo, čini mi se da ovde nema tog nacionalizma, barem u kulturi, koji je kod nas nekako dominantan i drži vrlo bitne pozicije. Onda, čini mi se da se ovde ta borba sa tim ešalonom dal okončana dal pri kraju. Drugačija je situacija. Dugo u Srbiji imamo taj kontekst da se o zločinima ne priča, da se sve gura pod tepih zaborava. Što kažu predstavnici Demokratske stranke, koji su proevropski nastrajeni, da se mi lepo okrenemo budućnosti, da zaboravimo šta je bilo i idemo dalje. Ovde, naravno, sve te priče se pričaju, sve su ispričane. Drugačija je pozicija u kojoj mi u Srbiji delujemo u umetnosti, u književnosti, a drugačija ovde. Ima jedna stvar koja mi je zanimljiva. Valjda je manja scena pa se svi poznaju, prisniji su neki odnosi. Ovde mogu da budu u lošim odnosima ljudi koji su ideološki sa iste strane. Kod nas je to retkost. Kad si sa nekim u sukobu onda je to zato što je nacionalista i ne želite da imate išta sa njima. Postoje neke paralele ali i velike razlike u ove dve realnosti.

ŽURNAL: U cirkuskom pristupu izgleda nema razlike...
MARKOVIĆ: Čini mi se da je to opšta odlika naših društava i od toga ne možemo da pobegnemo. To je simulacija politike. O tome je lepo pisao Radimir Konstatinović u Filozofiji palanke. To kako je on pisao o politici, to mi živimo danas, a to je napisano pre 42 godine. Nema mrdanja. Ako nešto baš mora da se uradi, vlast u Srbiji će to uraditi, ko deca. Srpska vlast ko novinari, radi na deadline. U redakciji to može da bude kreativno ali u državnim poslovima to je pogubno po državu. Mi imamo to tapkanje u mestu koja traje već dugo i zapravo ne idemo nigde. Uz besparicu i druge probleme ta besperspektivnost je osnovni razlog beznađa. Vi prosto ne vidite da se išta pomera bilo gde. Tako život prolazio niučemu. Onda se ljudi prilagođavaju – ulaze u stranku. Zaglavljeni smo u lošoj beskonačnosti.

(zurnal.info)