ANALIZA

Da li EU prijeti sudbina SFRJ?

Piše: Radoslaw Sikorski

Danas Hrvatska, Srbija i Makedonija imaju svoje valute. Crna Gora i Kosovo nisu u evrozoni, ali prosto koriste evro. Bosna i Hercegovina ima „konvertibilnu marku“, vezanu za evro

Pre dvadeset godina, 1991, izveštavao sam iz tadašnje SFR Jugoslavije. Intervjuisao sam guvernera Narodne banke Hrvatske kada mu je telefonom javljena jedna čudna vest. Naime, skupština druge jugoslovenske republike, Srbije, izglasala je štampanje neovlašćene količine dinara, zajedničke valute.

Spuštajući slušalicu, bankar je rekao „Ovo je kraj Jugoslavije.“

Bio je u pravu. Jugoslavija se raspala, a sa njom i „dinarska zona“. Znamo šta se posle dešavalo. Pitanje novca može biti pitanje rata i mira, života i smrti federacija.

Danas Hrvatska, Srbija i Makedonija imaju svoje valute.

Crna Gora i Kosovo nisu u evrozoni, ali prosto koriste evro. Bosna i Hercegovina ima „konvertibilnu marku“, vezanu za evro.

To je čudna priča. Ne o evropskom ujedinjenju, već o evropskom raspadu.

Za taj raspad plaćena je zastrašujuća ljudska cena. Tek se sada ovaj region polako primiče glavnim evropskim tokovima.

NOVAC SIMBOLIZUJE JEDINSTVO – ILI RAZJEDINJENOST

Sudbina Jugoslavije podseća nas da novac, osim što je tehničko pomagalo tj. „sredstvo razmene“, simbolizuje jedinstvo – ili razjedinjenost.

Zašto je to tako? Novac postoji zato što postoje zajednice. Zajednica u kojoj ljudi žive i trguju – gde slobodno vrše razmenu – stvara vrednost. Njihov novac simbolizuje tu vrednost.

Ovo moralno značenje novca interesovalo je Imanuela Kanta, koji je napisao da čitava praksa pozajmljivanja novca počiva na pretpostavci da postoji iskrena namera da novac bude vraćen. Ako se ti uslovi univerzalno ignorišu, sama ideja pozajmljivanja i deljenja bogatstva biće ugrožena.

Za Kanta su poštenje i odgovornost bili kategorički imperativi: osnova svakog moralnog poretka. To su takođe i stubovi Evropske unije. Ukazao bih na dve osnovne vrednosti: odgovornost i solidarnost. Našu odgovornost za odluke i procese, i solidarnost u podnošenju nedaća.

Dozvolite mi da prvo kažem šta ova kriza nije. Ona nije izazvana – kako neki tvrde – proširenjem.

Proširenje je podsticalo rast i stvaranje bogatstva u čitavoj Evropi.

Izvoz zemalja EU15 u zemlje EU10 skoro je udvostručen u proteklih deset godina. To je čak i uočljivije ako se podeli po zemljama. Britanski izvoz u 10 zemalja koje su se pridružile posle 2004. porastao je od 2,2 milijarde 1993. na 10 milijardi evra prošle godine; francuski izvoz od 2,7 milijardi na 16 milijardi, nemački izvoz – slušajte sad – od 15 milijardi na 95 milijardi evra. Ukupan spoljnotrgovinski promet zemalja EU15 i EU10 je od 51 milijarde 1995. porastao je na 222 milijarde prošle godine. Prilično velika brojka. Rekao bih da je tako sačuvano nekoliko radnih mesta u Staroj Evropi.

Dakle, proširenje ne samo što nije izazvalo krizu, već je verovatno sprečilo ekonomsko previranje. Zahvaljujući prednostima trgovine na proširenom tržištu, zapadnoevropske scijalne države moraju da se suoče sa stvarnošću tek sada.

Ako ako proširenje nije uzrok problema, da li je uzrok kriza valute?

Ne baš. Evro sasvim dobro stoji u odnosu na dolar i druge valute.

Naravno da je to delimično zbog duga i potrebe da se ekonomije razduže i stanu na kraj preteranoj državnoj potrošnji, knjigovodstvenim marifetlucima i neodgovornom finansijskom inženjeringu. A razduživanje je problem i izvan evrozone: pogledajte Britaniju i njen dug od 80% BDP-a, i SAD sa 100%.

Ali kad bi ovo bilo samo pitanje duga, očekivalo bi se da će države imati probleme sa rejtingom i rasponima proporcionalnima veličini njihovog duga. Međutim, to očigledno nije tako. Neke zemlje, poput Britanije i Japana, sa velikim dugom u odnosu na BDP, plaćaju niske premije. Druge, sa manjim dugom, poput Španije – plaćaju visoke.

Nameće se zaključak da ovo nije samo kriza dugovanja, već pre svega poverenja i, tačnije, kredibiliteta. U pitanju je percepcija investitora gde će njihov novac biti bezbedan.

DUBLJA INTEGRACIJA ILI RASPAD

Budimo pošteni i priznajmo da tržišta imaju sva prava da sumnjaju u kredibilitet evrozone. Na kraju, Pakt za stabilnost i rast prekršen je 60 puta! I nisu ga kršile samo manje zemlje u problemima, već i njegovi utemeljivači u samom srcu evrozone.

Ako je kredibilitet problem, onda je obnova kredibiliteta odgovor.

Institucije, procedure, sankcije koje će uveriti investitore da države mogu da žive u skladu sa svojim sposobnostima. Samim tim, da će obveznice koje kupuju biti isplaćene, ako je moguće uz poštenu kamatu.

Imamo Evropu sa dominantnom valutom, ali bez jedinstvenog trezora. Imamo zajedničke granice, bez zajedničke migracione politike. Navodno imamo zajedničku spoljnu politiku, ali je ona odvojena od pravih instrumenata moći i često je narušavaju države članice koje sklapaju zasebne dogovore. Mogao bih još da nabrajam.

Većina naših institucije i procedura zavisi od dobre volje i osećaja za poštenje država članica. One dobro funkcionišu kad stvari idu dobro. Ali onda se pojavi talas migranata na granici sa EU, ili izbije građanski rat u susedstvu, ili se tržišta uspaniče. I šta mi onda po navici radimo? Tražimo utočište u poznatom okviru nacionalne države.

Kriza evrozone samo je dramatičniji simptom evropske nevolje, jer su tvorci Evrope stvorili sistem koji svaka članica može da sruši, sa zastrašujućom cenom po sebe i čitavo okruženje.

Raspad bi izazvao krizu apokaliptičnih razmera, koja bi se proširila i izvan granica našeg finansijskog sistema. Kada jednom zavlada logika „svako za sebe“, možemo li zaista verovati da će svi raditi u interesu zajednice i da neće pokušavati da izmire račune kroz druge oblasti, poput trgovine? Da li biste se stvarno kladili da će jedinstveno tržište, kamen temeljac Evropske unije, definitivno preživeti ako se evrozona raspadne? Na kraju, zapetljani razvodi češći su od sporazumnih. Čuo sam za jedan slučaj u Kaliforniji gde su bivši supružnici potrošili 100.000 dolara boreći se za starateljstvo nad mačkom.

Ako ne želimo da rizikujemo delimičnu razgradnju EU, onda izbor postaje jasan, kao u svim federacijama: dublja integracija ili raspad.

Nismo se samo mi suočili sa ključnim pitanjima budućnosti naše federacije zbog dugova. Dve uspešne federacije već su rešile ovaj problem. Amerikanci su prešli tačku bez povratka osnivajući Sjedinjene Države, kada je federalna vlada preuzela odgovornost za dugove koje su države napravile u Ratu za nezavisnost. I Švajcarska je postala prava federacija kada su uspostavljena pravila zaduživanja i transfera između njenih bogatijih i siromašnijih kantona.

Zato i mi moramo odlučiti da li želimo da postanemo prava federacija ili ne. Ako su regionalizacija ili raspad neprihvatljivi, onda nam preostaje samo jedan smer: da od Evrope napravimo mesto kojim se može upravljati, i koje će – samim tim – vremenom postati kredibilnije.

Politika je često veština balansiranja hitnog i bitnog.

Hitno je to da moramo spasti evrozonu. Bitno je to da u ovom spasavanju očuvamo Evropu kao demokratiju u kojoj se poštuje autonomija njenih članica. Ovaj novi evropski dogovor moraće da se sklopi uz balansiranje Odgovornosti, Solidarnosti i Demokratije, kao nosećih stubova naše političke unije.

KUCNUO JE ČAS ZA AKCIJU

Evropska komisija mora postati jača. Ako će igrati ulogu ekonomskog nadzornika, naši komesari moraju biti istinski predstavnici evropskih interesa. Da bi bila efikasnija, Komisija mora postati manja. Svako od nas koji je predsedavao bar jednim sastankom zna da je on najproduktivniji kad ima do desetak učesnika. Evropska komisija sada ima 27 članova. Države članice trebalo bi da se rotiraju da bi imale svog komesara.

Što veću vlast budemo davali evropskim institucijama, utoliko njihov demokratski legitimitet mora biti veći. Drakonska ovlašćenja za nadgledanje nacionalnih budžeta moraju se davati samo uz odobrenje Evropskog parlamenta.

Isto tako, mogli bismo da iskombinujemo funkcije predsednika Saveta Evrope i Evropske komisije. Kancelarka Angela Merkel predložila je čak i da tu osobu neposredno bira evropsko stanovništvo.

Ključna stvar je da moramo održati koheziju evrozone i EU kao celine. Zajedničke institucije moraju ostati centralne. Jedinstvo ne sme biti hipotetičko. U ovom slučaju, nje dovoljno reći da države mogu učestvovati kad se priključe evrozoni. Umesto što organizujemo odvojene samite ili ekskluzivne sastanke ministara finansija, možemo da proširimo praksu iz drugih EU foruma gde svi mogu da učestvuju, ali samo članovi mogu da glasaju.

Što veća ovlašćenja i legitimitet dajemo federalnim institucijama, utoliko će države članice biti sigurnije da će određeni prerogativi – od nacionalnog identiteta, kulture, veroispovesti, životnog stila, javnog morala, zarada, korporativnih i PDV poreza – zauvek ostati u delokrugu država. Naše jedninstvo može opstati i pored različitog radnog vremena i različitih porodičnih zakona u različitim zemljama.

Što nas dovodi do pitanja da li jedna važna članica, Britanija, može da podrži reforme? Vi ste dali Evropskoj uniji njen zajednički jezik. Jedinstvano tržište bilo je najvećim delom vaša sjajna ideja. Britanski komesar zadužen je za našu diplomatiju. Mogli biste voditi Evropu na polju odbrane. Vi ste naša nezamenjiva karika preko Atlantskog okeana. S druge strane, raspad evrozone ozbiljno bi uzdrmao vašu ekonomiju. Uz to, vaši ukupni dugovi, nacionalni, korporativni i privatni, prelaze 400% vašeg BDP-a. Da li ste sigurni da će vas tržišta uvek favorizovati? Mi bismo voleli da nam se pridružite, ali ako ne možete, molim vas da nam dozvolite da nastavimo dalje. I molim vas da počnete da objašnjavate vašim građanima da evropske odluke nisu diktati iz Brisela, nego rezultati sporazuma u kojima vi dobrovoljno učestvujete.

Što se tiče Nemačke, i pored vaše razumljive averzije prema inflaciji, vi razumete da je opasnost od rušenja EU sada mnogo veća pretnja. Zbog veličine i istorije vaše zemlje, vi imate posebnu odgovornost za očuvanje mira i demokratije na kontinentu. Jirgen Habermas je mudro rekao da „ako evropski projekat propadne, onda je pitanje koliko će nam vremena trebati da ponovo dostignemo status kvo. Prisetite se nemačke revolucije iz 1848: kada je propala, trebalo nam je 100 godina da se vratimo na onaj nivo demokratije koji smo imali ranije.“

Šta ja, kao ministar spoljnih poslova Poljske, smatram najvećom pretnjom za bezbednost i prosperitet Poljske danas, 28. novembra 2011? Ne radi se o terorizmu, nije reč o talibanima, i svakako ne o nemačkim tenkovima. To nisu ni ruski projektili koje je predsednik Medvedev zapretio da će postaviti duž granice EU. Najveća pretnja za bezbednost i prosperitet Poljske bio bi raspad evrozone.

Zahtevam od Nemačke da za svoje i naše dobro pomogne evrozoni da preživi i napreduje. Dobro znate da to niko drugi ne može da uradi. Verovatno ću biti prvi ministar spoljnih poslova u istoriji Poljske koji je izgovorio ovako nešto, ali evo: nemačke snage bojim se manje nego što se bojim nemačke neaktivnosti.

Vi ste postali nezamenjiva evropska nacija.

Ne smete propustiti šansu da nas pedvodite. Ne da dominirate, nego da nas predvodite u reformama.

Kada se svet menja i dolaze novi konkurenti, nije dovoljno stajati u mestu. Institucije i procedure koje su nekad funkcionisale više nisu dovoljne. Postepene promene nisu dovoljne. Morate se brzo prilagoditi da biste održali poziciju.

Verujem da nam je dužnost da spasemo našu sjajnu uniju od sudbine Jugoslavije, ili stare poljsko-litvanske države.

Naša propast nije neizbežna. Ako prevaziđemo današnje nevolje, ostaju nam izvori kvaliteta i snage na kojima bi nam pozavideo čitav svet.

Ne samo što smo najveća svetska privreda, već smo i najveće područje mira, demokratije i ljudskih prava. Narodi u našem susedstvu – i na istoku i na zapadu – ugledaju se na nas. Ako se dovedemo u red, postaćemo prava supersila. Uz ravnopravno partnerstvo sa SAD, možemo očuvati snagu, prosperitet i prestiž Zapada.

Ali nalazimo se na ivici provalije. Ovo je najstrašniji trenutak u mom ministarskom mandatu. Buduće generacije o nama će suditi na osnovu toga što sada uradimo, ili ne uradimo. Na osnovu toga da li ćemo postaviti temelje za naredne slavne decenije, ili ćemo okrenuti glavu od odgovornosti i pomiriti se sa nazadovanjem.

Kao Poljak i kao Evropljanin, kažem vam danas u Berlinu: kucnuo je čas za akciju.

 

radoslawsikorskiRadosław (Radek) Sikorski (1963.) je ministar spoljnih poslova Poljske (od 2007.); ovo je tekst njegovog obraćanja Savetu Evrope na kraju poljskog predsedavanja EU. Školovao se na Oksfordu, bio ratni izveštač iz Avganistana i Angole, član je partije Građanska platforma, autor knjige Intimna istorija Poljske, oženjen američkom novinarkom Anne Applebaum.

 

(Sa engleskog preveo Ivica Pavlović/Peščanik)