Poslije kraće bolesti u ponedjeljak poslijepodne preminula je pjevačica Ljiljana Petrović Buttler. Prenosimo intervju iz Vremena


Poslije kraće bolesti u ponedjeljak poslijepodne preminula je pjevačica Ljiljana Petrović Buttler.

- Ljiljana je bila posebna po mnogo čemu. Imala sam sreću da baš ona, sa Mostar Sevdah Reunionom, otvori prvi Mostar World Music Festival. Svi smo shrvani, a Dragi Šestić koji je dugi niz godina s njom direktno sarađivao je neutješan, izjavila je Aleksandra Savić, direktorica World Music Centra.

Njen posljednji album Frozen Roses dobio je najveću ocjenu uglednog časopisa Songlines "Top of the World" u decembru 2009. godine.

Kao posvetu velikoj pjevačici prenosimo intervju iz 2005. godine objavljen u Vremenu. Izuzetno zanimljiv razgovor vodio je novinar Đorđe Matić.

 

MOJE TRI KARIJERE


"Ja sam Ljiljana Petrović-Buttler, zvezda ciganske muzike bivše Jugoslavije. I dokazala sam da posle petnaest godina pauze mogu da postignem i svetsku slavu. Dokazala sam da vredim nešto. Bezobrazna sam, ali kad mogu kojekakvi pevačići, jedanput mogu i ja"

Priča o Ljiljani Petrović-Buttler bez sumnje je filmski materijal, no takav bi film zbog osobnih i općih kulturnih specifičnosti, umjesto na klasični Holivud, kako bi se moglo pomisliti, vjerovatno prije ličio na nekadašnji domaći "crni talas".


Za socijalističke Jugoslavije Ljiljana je bila jedna od najpoznatijih romskih pjevačica. Iz kafanskog andergraunda došla je na televiziju, snimala albume, imala goleme tiraže. Pjevala je jednako na romskim svadbama i za naše književnike. I njoj je rat promijenio život: s troje djece otišla je u Njemačku gdje je, prestavši pjevati, godinama živjela u anonimnosti, radeći i fizičke poslove – sve dok je Dragi Šestić, producent i menadžer Mostar Sevdah Reuniona, jednog od najuspješnijih bosanskih i eksjugoslavenskih etno-produkata, slučajno nije pronašao u Dizeldorfu. Nakon dugog i upornog odbijanja da se vrati muzici, Ljiljana je na kraju ipak popustila i u Šestićevoj produkciji za holandsku World connections etiketu snimila album Mother of Gypsy Soul (2002).

Danas svira koncerte po najprestižnijim evropskim dvoranama, na BBC-ju je nedavno prikazan i dokumentarac o njoj i mostarskom bendu, a nijedan festival tzv. world muzike kao da ne može proći bez ove kombinacije bosanskog sevdaha i Ljiljaninog naročitog pjevačkog stila.

Uz izlazak drugog albuma The Legends of Life, te pred još jednu britansku turneju, Ljiljana je na svoj originalni način za "Vreme" progovorila o vlastitoj, na trenutke zapanjujućoj biografiji, kao i o svojem drugom pjevačkom životu. Imala je samo jedan uvjet za razgovor, koji je, naravno, spontano brzo prekršen:

"Samo nemoj o politici. Politika me ne interesuje, ja sam pobegla od nje. Nama Ciganima politika ne leži. Mi znamo da igramo, da pevamo, da krademo, da prevarimo – e to, a da vodimo politiku, to ne znamo.

NE ZNAM DA GOVORIM CIGANSKI

Stvarno to mislite?

Da.

Bogami se mnogi Romi ne bi složili s vama.

Pa ko god se ne složi, on laže.

Pa evo, recimo, u Makedoniji imate i političare Rome u parlamentu.

Do jučer su svi bili lopovi. I Esma Redžepova je velika zvezda. A gde se rodila, gde je odrasla? U sirotinji, u ciganskoj mali. Sad smo svi doktori i naučnici.

Isto je i što se muzike tiče. I Šaban Bajramović sebe smatra docentom ciganske muzike. A dajte mu da pročita dve note – nema pojma. Za mene, od ciganskih pevača jedino pokojna Vida (Pavlović, op. Đ.M.), žena koja nije imala nijedan dan škole a svaku njenu pesmu odslušajte, svaku reč razumete – dikciju je imala kao da je imala završen konzervatorijum.

Svaki pevač koji prođe kafanu, to mu je najveća škola. Svi mi počinjemo tako. Nisu sigurno pronašli drugde ni Lepu Brenu. A sada ispada da više niko nije pevao u kafani, da svi imamo muzičke škole i konzervatorijume.

Za razliku od većine kolega, išli ste u muzičku školu, svirate klavir.

Da, završila sam srednju muzičku u Beogradu, u "Mokranjcu".

Jeste li bili jedina Romkinja tamo?

Ne, bilo nas je dvoje ili troje. Ali mene su prvu izbacili, pojavljivala sam se samo na ispitima. Nisam imala kod kuće klavir i onda su mi dozvolili da vežbam u školi. I ja dođem i vežbam zabavnjake i džez muziku. Onda sam već počela i da pevam. Danas kad radim, sednem za klavir i pokažem harmonije svojim muzičarima. Ranije kad su se ploče snimale u studiju, svirao je orkestar, napravi se partitura a muzičari su znali da čitaju note.

Hajde da se vratimo sasvim na početak. Rođeni ste u Beogradu?

Ja sam rođena u Lole Ribara, gde je Atelje 212. Kasnije sam se preselila u Milutina Bojića, tamo kod Skupštine.

Ako se to prenese na muziku, nije onda čudo da se za vas uvijek vežu pojmovi kao "džez" i uopće urbana muzika. Kad čovjek sluša Esmu na primjer, tu se osjeti Indija, osjeti se nešto prastaro, daleko, istočnjačko. U vama ima mnogo gradskog štiha.

Ja sam gradsko dete. Ne znam da govorim ciganski, meni se Cigani smeju pošto ne znam da govorim, razumem ali ne znam da govorim. Ja sam rođena Beograđanka. Majka mi je iz Zagreba, vučem dakle, i hrvatske korene, a i danas imam tamo rodbinu. Otac mi je isto bio Beograđanin. On, mangup, bio je mnogo dobar pevač i muzičar, ukrao je moju majku iz Zagreba. Ona je bila mnogo lepa. Maznuo je – i za Beograd. A majka nikada nije pevala cigansku muziku, nego je za parče hleba pevala zabavnu muziku, pesme Lole Novaković i Gabi Novak pa onda starogradske pesme, mađarske, ruske romanse, špansku muziku.

Kako pamtite to doba, je li to bilo sretno djetinjstvo, budući ste dijete kafanske pjevačice?

To je tragedija kafanskih pevača i muzičara da deca imaju žive oca i majku ali rastu sa babama. I moj prvi muž i ja smo deca muzičara. Celu noć pevanje, nisam mogla decu da imam pored sebe. Tragedija je nas Cigana što mi vrlo rano sazrevamo. Ja sam bila majka sa četrnaest godina, moj prvi muž imao je tada šesnaest. Igrala sam se s decom žmurke po podrumima i ujutro sam išla da rodim. Od trčanja mi pukao vodenjak.

Koliko ste imali godina kad ste prvi put nastupili? Dvanaest godina. Zamenila sam majku koja se bila razbolela. Došla sam na raspust, a moj veliki učitelj Hazim Hanušić, muzičar iz Bijeljine i profesor muzike, svirao je u kafani jer je bilo više para nego u školi. Pitam: "Čika Hazime, je l’ mogu ja da probam?" I uveče se spremim i odem da pevam. To je bio početak.

PET DANA U JEDNOJ KOŠULJI

Šta ste pjevali?

Na repertoaru su bili zabavnjaci. Nisi mogao da budeš ni kafanski pevač ako nisi znao da skidaš Sanremo. Arsen Dedić je bio na vrhu, jedna od mojih prvih pesama bila je njegova Kuća pored mora. Pa onda jedne godine ono (pjeva): "prendi questa mano zingara", to je bila pobednička pesma. Pevale su se i stare ciganske pesme: Piravela Mile, Ratko, Tarapani, pa Đelem đelem. Esma je došla kasnije sa Čaje Šukarije.

Kako to da ste i vi i Šaban Bajramović, uz toliko diskografskih kuća u Beogradu, došli baš u Ljubljanu da snimate (za ZKP/RTlj) i tamo izdate svoje najbolje albume?

PGP RTB je imao svoje standardne pevače. Muž gospođe Vasilije Radojčić bio je direktor Radio-televizije. Mi kafanski, ciganski pevači nismo tada bili interesantni. Međutim, Ljubljana je imala njuh, uvek je imala njuh za takve stvari pa je prvo snimila Šabana Bajramovića i napravila bum. E, posle se tražio ženski pevač, a ja sam tada bila "kafanac", poznati kafanski pevač.

Pevala sam svuda: u Skadarliji, u Gradskom podrumu imam petnaest godina radnog staža, pa Romanitar, to je bio kafe-bar tamo gde je sada Mekdonalds na Terazijama, pa onda Lotos, Mažestik. Tu su dolazili samo renomirani pevači: pevala je Nada Knežević, pa Tihomir Petrović, Ivo Robić, Toma Zdravković, Kvaka (Bora Spužić), Beti Đorđević…

Kakvo je bilo to vrijeme, šezdesete i sedamdesete?

Fino. Bilo je lepo druženje, nismo gledali jedni druge kroz novac, ili "ja znam – ti ne znaš", bilo je baš srčano druženje. Sad toga više nema. Onda se znalo gde je kome mesto, ko je kakve kategorije. Dođem na televiziju, u studiju Nada Mamula i Zaim Imamović – i ja se smrznem. Kao, šta sad ja treba da pevam posle njih? Respekt. Nije svako mogao da peva na televiziji, a nije svako mogao da peva ni u kafani jer u kafani su bili vrsni pevači. Toma Zdravković prvi.

Kako pamtite njega?

On je bio boem, voleo je piće, voleo je žene. Toma, tehnički, nikad nije bio neki veliki pevač, ali Toma je preokrenuo celu narodnu muziku. Napravio je taj moderni folk, to je već bilo otišlo na Španiju, na nešto sasvim drugo, zvučalo je kao francuske pesme. Mi smo pevali Čoban tera ovčice pre toga. I danas se u devedeset posto pesama čuje Toma i te pesme će da žive još sto godina.

Radili ste u to "uredno" socijalističko doba, ljudi su išli kući s posla i rano na spavanje. Vi ste bili noćne ptice. Nije vam teško padalo fizički?

Ne. Zato što je bilo fino društvo. Toma i ja smo bili sjajni drugovi. Znali smo da pevamo do četiri ujutru, u pet odemo iz kafane u Kasinu na Terazijama na doručak. Tu doručkujemo pa odemo dalje. Onda smo imali jednu kafanu na pijaci, tu su dolazili svi muzičari. Počne svirka, pesma, pijanka za nas. I znali smo pravo s te pijanke na pos’o. On je znao da peva u jednoj košulji pet dana, i ja u istoj haljini. Kasnije su gradski lokali počeli da nestaju i krenula je Ibarska magistrala, gde je bila lova. Znaš kako, tamo gde su te slušali u tišini tu nije bilo para.

U to doba, ljudi koji su voljeli narodnjake uglavnom nisu voljeli vašu i Šabanovu muziku, ali intelektualci i umjetnici jesu.

Mene su voleli glumci, posebno iz Ateljea 212. Tu sam, uostalom, i stanovala u blizini. Pevala sam i Brani Crnčeviću, Dobrici Ćosiću, a pevala sam i stihove Desanke Maksimović.

DANILO KIŠ U PUBLICI

Kažu da vam je Danilo Kiš znao biti u publici?

Jeste.

Kako ste znali da je on?

Pa prepoznala sam ga. A i počelo bi šuškanje u publici, za stolovima, i neko bi mi rekao – evo ga, došao je Danilo Kiš da te sluša.

Za pjevačice je danas teško zamisliti tako nešto, iskreno. Vi ste ta generacija koja je mogla prepoznati pisca za stolom, a znala je i kafanu.

Dušo moja, danas nema poštovanja prema nekom kao što je bio Danilo Kiš, kao što je Brana Crnčević, kao što je bio Duško Radović. Nekad se znalo ko je ko, bilo je poštovanja kod nas: ej, došao je on da me sluša – znači nešto vredim. Tada si morao da znaš da pevaš, jer da nisi ne bi došli ni Duško Radović ni Kiš ni Brana Crnčević. Bilo je drugo vreme. Poštovao se umetnik, bez obzira koje branše bio. Toga danas nema, niko nikog ne poštuje, bio ti svetski ili jugoslovenski umetnik. Vreme boema je umrlo.

Kad smo kod današnjih pjevačica, kako vam se čini Ceca, van ove priče o ličnosti?

Tehnički, dobar pevač. Temeljit pevač. I zna šta hoće. Jedna od najboljih što se tiče ovog novog trenda. Inače, ubeđena sam za svaku od pevačica danas, da joj daš partituru da pročita, pojma nema, nego će da je okrene naopako.

Ta vrsta tona danas, tako se nije pjevalo u vaše vrijeme?

Nije. Ja sam imala svoj poseban način pevanja. Nisam pevala ciganski, nisam zavijala. U stvari, mene je Bosna naučila da pevam. Bosna je i prva provalila da umem da pevam i kasnije je moj prvi televizijski snimak bio u Sarajevu.

I vi ste pisali dosta svog materijala. Kako vam je došlo da napišete pjesmu, iz potrebe?

Nije iz potrebe, nego nešto me je bolelo. U to vreme je Toma (Zdravković) počeo da piše, pa sam onda i ja. Ali Esma je bila prva, pa Muharem Serbezovski. Oni pevaju mahom taj tursko-ciganski, čak i govore drugačije od nas, imaju dosta turskih reči. Ima nas Cigana milion sorta.

Za romske muzičare postoji predrasuda da su instinktivni muzičari, da se rađaju s time i slično. Esma Redžepova kaže da to nije istina jer da iza svega stoji veliki rad, beskrajno vježbanje.

To je tačno. Iako, moja najveća škola je kafana, ja nikad nisam vežbala. Stvar je u iskustvu, takođe. Mostar Sevdah Reunion i ja dođemo na snimanje, ne znamo šta ćemo da snimimo a završimo CD za petnaest dana. I onda se dogodi da moj prvi album s njima (Mother of Gypsy Soul) dobije u jednom engleskom muzičkom časopisu četiri zvezdice a Dejvid Bouvi tri. Valjda i to nešto govori.

Kaže se obično da su, u muzičkom smislu, Romi "naši crnci".

Da, taj njihov džez, to su molitve, a ovo što Cigani pevaju su uspavanke deci. Kod nas nema kolevki, nego metnemo decu na kolena, ljuljamo ih i pevamo im. I to je negde slično. Recimo, Mahalija Džekson u onom filmu Drvo života, kad smo prvi put videli pravu Mahaliju: i ona i svi veliki crnački pevači pevali su u crkvama. I danas kad uđeš u crnačku crkvu, čuješ džez muziku. Mnogi pevaju bez orkestra, to su izvrsne grupe, samo udaraljke i glasovi. Kasnije su dodali bas, klavir i druge instrumente. I, u stvari, to su njihove molitve, mole se Bogu. Tako i mi.

S tim što naši Romi imaju i različite bogove.

Mi Cigani sad svi kao verujemo u Boga i to na isti način ko i svi ostali kod nas što su postali pobožni u novo vreme. Do juče nismo smeli da slavimo slave, a sad po televiziji maltene goli skaču, i nose krstače od pola metra. Sramota.

ELAN ZA ŽIVOT

Jeste li ikad ranije osjetili rasizam?

Da. Od mladosti. Jebali su mi majku cigansku hiljadu puta, počevši od kolega pa nadalje. Kao: "šta ova Ciganka radi na televiziji svaki dan?" Uvek su Cigani bili nepoštovana nacija, a mi smo sami krivi za to, mi smo to dozvolili. Mogli smo i da se kupamo i da se peremo, pokojni Tito je dao svima sapun i vodu. Ali mi smo nacija koja nema svoje zemlje i svoje države, mi volimo da lutamo i da smo prljavi i neokupani.

Ali, u isto vreme, ja volim Beograd, Beograd je moj grad, rođena sam i hoću da umrem u Beogradu. Vidi: kad je došla Indira Gandi u Jugoslaviju, rekla je: "Druže Tito, red bi bio da mi daš moj narod." Pošto kažu da mi Cigani potičemo iz Indije. A on je rekao: "Ja u Jugoslaviji nemam Cigane, samo Jugoslovene."

Dok je bio Tito, dok je bio komunizam, niko nije bio gladan. Sirotinja je imala da se najede, ako ništa, a sada ovo što se zove narodni hleb. Nekad su Cigani prosili, a sad svi prose. Profesori, docenti, čim padne prvi mrak kopaju po kontejnerima. Za vreme Tita toga nije bilo. Imali smo svi godišnji odmor, i aute, i stan – niko nije bio na ulici. I zimovanje i letovanje. Dobro, jebeš to, ali najvažnije – niko nije bio gladan! A ljudi se danas ubijaju od gladi.

Žao mi je, svejedno, moje nacije. Bez obzira što je moja mama bila Hrvatica, ja ipak imam cigansku krv u sebi. Doduše, izgleda da je ova sadašnja vlada u Srbiji dosta zainteresovana što se tiče Roma. Dosta su se zauzeli da Cigani krenu u škole, imamo sad i profesora, i vrlo dobrih i poznatih novinara, i političara čak.

Ali i rasizma ima više nego ikada.

Pa jeste, s obzirom da se zemlja raspala u države, to je tako normalno.

Jeste li imali predosjećaj da će se ovo dogoditi, da se nešto sprema?

Da, još krajem osamdesetih. Zato sam i otišla. Prvi metak kad je opalio u Sloveniji, ja sam pokupila decu i nestala. Proradilo je u meni šesto čulo. Spremili smo se i došli ovde s jednom torbom.

Nakon televizije, slave, mnogo rada i pristojnog života, završili ste ovdje u Njemačkoj. Niste se libili da prihvatite i najniže poslove: na BBC-jevom dokumentarcu vidi se kako čistite kupatilo u nekom hotelu.

Ovo je Zapad koji gazi preko leševa. Rat je već bio počeo kad sam došla u Nemačku i nisam smela da se upustim da idem ovde u kafanu jer nisam znala ko me čeka. Sedeo je i Srbin i Hrvat i Slovenac i Ciganin. Onaj traži srpski, Hrvat će da me gađa čašom i obrnuto. Pogotovo što je večito naša raja najviše mrzela Cigane. Imala sam troje dece sa sobom i morala sam da preživim, morala sam da radim. Počela sam da pevam svadbe, a pošto ciganske svadbe traju četiri-pet dana, izostaneš tako pet-šest puta i izletiš s posla. Znaš kako je ovde, ako nemaš opravdanje, zdravo, do viđenja, ima ko ‘oće da radi. Tako jedno dve-tri godine i videla sam da od toga nema ništa.

Ja sam i klozete čistila. U to ratno vreme bilo mi je strašno. Imala sam cilj: ili ću da pobedim sebe i svoju želju i volju za pesmom ili smo svi propali. I nije me bilo sramota, pošteno sam radila. Hvala Bogu, evo opet imam neki elan za život. Zadovoljna sam sobom, deca su izašla na put, svi su se sredili i vidiš – opet mi je Bog dao.

A, svejedno, kad vas je Dragi Šestić pronašao, niste htjeli ponovo početi s pjevanjem.

Nisam htela jer su već prošle godine. U isto vreme trebao mi je jedan miran period. Dok nisam došla u Nemačku, sve je bilo na neki trk, bila je borba. Moja deca nisu rasla pored mene. Imali su sve, ali nisu imali majku. Imala sam teške trenutke u životu: moja deca su bila i po domovima, ja sam stalno bila na putu. Dam ih u porodicu i platim da ih čuvaju, ali džaba, moja deca su bila i gladna i žedna. Zato mi je trebao mirniji život. I nije mi falila pozornica – pesma mi je falila.

Još prije par godina bili ste u potpunoj anonimnosti, zaboravljeni skoro. Sada opet snimate, diskografska kuća vam je u Holandiji, svirate u najboljim koncertnim dvoranama u Evropi. Vi ste među rijetkima, bilo kod nas ili na Zapadu, koji su uspjeli dvaput. Ovo vam je već druga karijera koju živite.

Ili treća – prva je bila kafanska. A onda je s pločom krenula druga. I sad treća.

ZVEZDA CIGANSKE MUZIKE

Nemate problema s velikim i poznatim dvoranama, kad ste u Londonu i Parizu.

Da vam kažem: ja sam Ljiljana Petrović-Buttler, zvezda ciganske muzike bivše Jugoslavije.

I dokazala sam da posle petnaest godina pauze mogu da postignem i svetsku slavu. Dokazala sam da vredim nešto. Bezobrazna sam, ali jedanput mogu i ja. Kad mogu kojekakvi pevačići, kao što je rekao Izo (Ilijaz Delić, pjevač Mostar Sevdah Reuniona), znate njegovu podelu: prvo dođu pevačići, pa pevači, pa pevačine.

Ja nikad nisam bila uobražena. Drago mi je, naravno, da sam ponovo uspela i da sam se dokazala. Dokazala sam da iako čovek ima šezdeset godina i stodvadeset kila, iako nosi do zemlje haljinu, iako je bos, ako zna da peva može da bude slavan i popularan i u tim godinama. Evo, Mahalija Džekson, Sara Von, Areta Frenklin, Bili Holidej, Madona – nije im smetalo, sve su u kasnijim godinama bile popularne.

Je l’ slušate išta za svoje zadovoljstvo?

Da. Mahaliju, Elu Ficdžerald, Frenka Sinatru. Od mlađih samo ovog malog – Majkla Džeksona.

Koga bi danas od muzičara s Balkana trebalo ponovo otkriti, ima li nekoga za koga biste rekli da je zaboravljen a da je sjajan pjevač ili pjevačica i da bi ga trebalo pokazati svijetu?

Predrag Gojković Cune – najveći jugoslovenski pevač svih vremena. Čovek koji je pevao i napolju, prošao države i države. Danas ga se niko ne seća, a na Zapadu ga ne znaju.

Imate li ponekad osjećaj da Zapadnjaci koji vam dolaze i kažu kako je to divno što radite, zapravo nemaju pojma o čemu se tu radi?

Pa poneki put i imam. Mi mahom učestvujemo na džez festivalima. Dođu pravi džez pevači i dogodi se da na sceni, ja i moj band, mi koji smo pomešali maler sa baksuzom – znači, ima i Bosna i ciganizam, a sve je otišlo u džez – mnogo bolje prođemo nego pravi džezeri. A zna da bude i smešno. Na primer, kad smo svirali na džez festivalu u Hagu ove godine. Treba da pevam koncert, a ne mogu da se presvučem, puna soba ljudi. A još uz to neki tip, brka, sve uz mene, gura se. Reko’: "Šta ‘oćeš ti?" Zovem Dragog: "Ma daj bre teraj ove crnce u pičku materinu. Hoću da se presvučem." Dolazi Dragi, šokir’o se. Pita me: "Zar ne znaš ko je ovo?!" Reko’, nemam pojma, ali vidim ko da ‘oće nešto, a mator on, matora ja. Kaže Dragi: "Pa to je Karlos Santana." A ja kažem – ko mu jebe mater.


OTKAKO SAM TUĐA ŽENA

Osamdesetih godina prošlog stoljeća ljubljanska Založba kaset in plošč, jedna od najhrabrijih diskografskih kuća bivše Jugoslavije, izdala je prvi album romskog pjevačkog genija Šabana Bajramovića. Ta je ploča osim kultnog imala i velik komercijalni uspjeh pa je ljubljanska kuća nakon toga tražila "žensku verziju" ovakvog originalnog i nepatvorenog romskog zvuka. Ljiljana Petrović (koja je, stvarajući time do danas konfuziju, dijelila ime i prezime s novosadskom kantautoricom i našom prvom takmičarkom na Pjesmi Evrovizije), već tada jedna od najčuvenijih pjevačica kafanskoga "podzemlja" – bila je upravo to. Nakon pojavljivanja, albuma Otkako sam tuđa žena i čestim nastupima na televiziji – za razliku od njenog najvećeg takmaca Šabana Bajramovića, koji je uglavnom propuštao da se pojavi na dogovorenim televizijskim snimanjima – Ljiljana je ubrzo postala daleko najpoznatija romska pjevačica u zemlji. Uvijek ozbiljna lica, bez suvišne gestikulacije i estradnog prenemaganja, s diskretnom, gotovo misterioznom pojavom i, najvažnije, prepoznatljivim bogatim altom kojim je pjevala u dubokim, muškim tonalitetima, afirmirala je na više načina jedan drugačiji romski zvuk i svijet od onoga kakav je, na primjer, više decenija predstavljala tada već pomalo zaboravljena Esma Redžepova, koja je u nas dugo bila samim sinonimom romske muzike i kulture. Ljiljanin zvuk, visoko urban, na trenutke gotovo džezistički rafiniran, a opet s osjetnom sirovom autentičnošću, osvojio je i prosječnog konzumenta ali, što je posebno, i onaj sofisticiraniji dio publike u socijalističkoj Jugoslaviji – umjetnici i intelektualci gotovo su redom bili ljubitelji Šabanove i Ljiljanine muzike. Takav "konsenzus ukusa", u kojem se kulturna elita s jedne te najšira publika s druge strane mogu pronaći na istim izvođačima, na istom kulturnom izboru dakle, danas je, treba li reći, teško zamisliv.




" />

IN MEMORIAM: Ljiljana Petrović Buttler

 

MOJE TRI KARIJERE


"Ja sam Ljiljana Petrović-Buttler, zvezda ciganske muzike bivše Jugoslavije. I dokazala sam da posle petnaest godina pauze mogu da postignem i svetsku slavu. Dokazala sam da vredim nešto. Bezobrazna sam, ali kad mogu kojekakvi pevačići, jedanput mogu i ja"

Priča o Ljiljani Petrović-Buttler bez sumnje je filmski materijal, no takav bi film zbog osobnih i općih kulturnih specifičnosti, umjesto na klasični Holivud, kako bi se moglo pomisliti, vjerovatno prije ličio na nekadašnji domaći "crni talas".


Za socijalističke Jugoslavije Ljiljana je bila jedna od najpoznatijih romskih pjevačica. Iz kafanskog andergraunda došla je na televiziju, snimala albume, imala goleme tiraže. Pjevala je jednako na romskim svadbama i za naše književnike. I njoj je rat promijenio život: s troje djece otišla je u Njemačku gdje je, prestavši pjevati, godinama živjela u anonimnosti, radeći i fizičke poslove – sve dok je Dragi Šestić, producent i menadžer Mostar Sevdah Reuniona, jednog od najuspješnijih bosanskih i eksjugoslavenskih etno-produkata, slučajno nije pronašao u Dizeldorfu. Nakon dugog i upornog odbijanja da se vrati muzici, Ljiljana je na kraju ipak popustila i u Šestićevoj produkciji za holandsku World connections etiketu snimila album Mother of Gypsy Soul (2002).

Danas svira koncerte po najprestižnijim evropskim dvoranama, na BBC-ju je nedavno prikazan i dokumentarac o njoj i mostarskom bendu, a nijedan festival tzv. world muzike kao da ne može proći bez ove kombinacije bosanskog sevdaha i Ljiljaninog naročitog pjevačkog stila.

Uz izlazak drugog albuma The Legends of Life, te pred još jednu britansku turneju, Ljiljana je na svoj originalni način za "Vreme" progovorila o vlastitoj, na trenutke zapanjujućoj biografiji, kao i o svojem drugom pjevačkom životu. Imala je samo jedan uvjet za razgovor, koji je, naravno, spontano brzo prekršen:

"Samo nemoj o politici. Politika me ne interesuje, ja sam pobegla od nje. Nama Ciganima politika ne leži. Mi znamo da igramo, da pevamo, da krademo, da prevarimo – e to, a da vodimo politiku, to ne znamo.

NE ZNAM DA GOVORIM CIGANSKI

Stvarno to mislite?

Da.

Bogami se mnogi Romi ne bi složili s vama.

Pa ko god se ne složi, on laže.

Pa evo, recimo, u Makedoniji imate i političare Rome u parlamentu.

Do jučer su svi bili lopovi. I Esma Redžepova je velika zvezda. A gde se rodila, gde je odrasla? U sirotinji, u ciganskoj mali. Sad smo svi doktori i naučnici.

Isto je i što se muzike tiče. I Šaban Bajramović sebe smatra docentom ciganske muzike. A dajte mu da pročita dve note – nema pojma. Za mene, od ciganskih pevača jedino pokojna Vida (Pavlović, op. Đ.M.), žena koja nije imala nijedan dan škole a svaku njenu pesmu odslušajte, svaku reč razumete – dikciju je imala kao da je imala završen konzervatorijum.

Svaki pevač koji prođe kafanu, to mu je najveća škola. Svi mi počinjemo tako. Nisu sigurno pronašli drugde ni Lepu Brenu. A sada ispada da više niko nije pevao u kafani, da svi imamo muzičke škole i konzervatorijume.

Za razliku od većine kolega, išli ste u muzičku školu, svirate klavir.

Da, završila sam srednju muzičku u Beogradu, u "Mokranjcu".

Jeste li bili jedina Romkinja tamo?

Ne, bilo nas je dvoje ili troje. Ali mene su prvu izbacili, pojavljivala sam se samo na ispitima. Nisam imala kod kuće klavir i onda su mi dozvolili da vežbam u školi. I ja dođem i vežbam zabavnjake i džez muziku. Onda sam već počela i da pevam. Danas kad radim, sednem za klavir i pokažem harmonije svojim muzičarima. Ranije kad su se ploče snimale u studiju, svirao je orkestar, napravi se partitura a muzičari su znali da čitaju note.

Hajde da se vratimo sasvim na početak. Rođeni ste u Beogradu?

Ja sam rođena u Lole Ribara, gde je Atelje 212. Kasnije sam se preselila u Milutina Bojića, tamo kod Skupštine.

Ako se to prenese na muziku, nije onda čudo da se za vas uvijek vežu pojmovi kao "džez" i uopće urbana muzika. Kad čovjek sluša Esmu na primjer, tu se osjeti Indija, osjeti se nešto prastaro, daleko, istočnjačko. U vama ima mnogo gradskog štiha.

Ja sam gradsko dete. Ne znam da govorim ciganski, meni se Cigani smeju pošto ne znam da govorim, razumem ali ne znam da govorim. Ja sam rođena Beograđanka. Majka mi je iz Zagreba, vučem dakle, i hrvatske korene, a i danas imam tamo rodbinu. Otac mi je isto bio Beograđanin. On, mangup, bio je mnogo dobar pevač i muzičar, ukrao je moju majku iz Zagreba. Ona je bila mnogo lepa. Maznuo je – i za Beograd. A majka nikada nije pevala cigansku muziku, nego je za parče hleba pevala zabavnu muziku, pesme Lole Novaković i Gabi Novak pa onda starogradske pesme, mađarske, ruske romanse, špansku muziku.

Kako pamtite to doba, je li to bilo sretno djetinjstvo, budući ste dijete kafanske pjevačice?

To je tragedija kafanskih pevača i muzičara da deca imaju žive oca i majku ali rastu sa babama. I moj prvi muž i ja smo deca muzičara. Celu noć pevanje, nisam mogla decu da imam pored sebe. Tragedija je nas Cigana što mi vrlo rano sazrevamo. Ja sam bila majka sa četrnaest godina, moj prvi muž imao je tada šesnaest. Igrala sam se s decom žmurke po podrumima i ujutro sam išla da rodim. Od trčanja mi pukao vodenjak.

Koliko ste imali godina kad ste prvi put nastupili? Dvanaest godina. Zamenila sam majku koja se bila razbolela. Došla sam na raspust, a moj veliki učitelj Hazim Hanušić, muzičar iz Bijeljine i profesor muzike, svirao je u kafani jer je bilo više para nego u školi. Pitam: "Čika Hazime, je l’ mogu ja da probam?" I uveče se spremim i odem da pevam. To je bio početak.

PET DANA U JEDNOJ KOŠULJI

Šta ste pjevali?

Na repertoaru su bili zabavnjaci. Nisi mogao da budeš ni kafanski pevač ako nisi znao da skidaš Sanremo. Arsen Dedić je bio na vrhu, jedna od mojih prvih pesama bila je njegova Kuća pored mora. Pa onda jedne godine ono (pjeva): "prendi questa mano zingara", to je bila pobednička pesma. Pevale su se i stare ciganske pesme: Piravela Mile, Ratko, Tarapani, pa Đelem đelem. Esma je došla kasnije sa Čaje Šukarije.

Kako to da ste i vi i Šaban Bajramović, uz toliko diskografskih kuća u Beogradu, došli baš u Ljubljanu da snimate (za ZKP/RTlj) i tamo izdate svoje najbolje albume?

PGP RTB je imao svoje standardne pevače. Muž gospođe Vasilije Radojčić bio je direktor Radio-televizije. Mi kafanski, ciganski pevači nismo tada bili interesantni. Međutim, Ljubljana je imala njuh, uvek je imala njuh za takve stvari pa je prvo snimila Šabana Bajramovića i napravila bum. E, posle se tražio ženski pevač, a ja sam tada bila "kafanac", poznati kafanski pevač.

Pevala sam svuda: u Skadarliji, u Gradskom podrumu imam petnaest godina radnog staža, pa Romanitar, to je bio kafe-bar tamo gde je sada Mekdonalds na Terazijama, pa onda Lotos, Mažestik. Tu su dolazili samo renomirani pevači: pevala je Nada Knežević, pa Tihomir Petrović, Ivo Robić, Toma Zdravković, Kvaka (Bora Spužić), Beti Đorđević…

Kakvo je bilo to vrijeme, šezdesete i sedamdesete?

Fino. Bilo je lepo druženje, nismo gledali jedni druge kroz novac, ili "ja znam – ti ne znaš", bilo je baš srčano druženje. Sad toga više nema. Onda se znalo gde je kome mesto, ko je kakve kategorije. Dođem na televiziju, u studiju Nada Mamula i Zaim Imamović – i ja se smrznem. Kao, šta sad ja treba da pevam posle njih? Respekt. Nije svako mogao da peva na televiziji, a nije svako mogao da peva ni u kafani jer u kafani su bili vrsni pevači. Toma Zdravković prvi.

Kako pamtite njega?

On je bio boem, voleo je piće, voleo je žene. Toma, tehnički, nikad nije bio neki veliki pevač, ali Toma je preokrenuo celu narodnu muziku. Napravio je taj moderni folk, to je već bilo otišlo na Španiju, na nešto sasvim drugo, zvučalo je kao francuske pesme. Mi smo pevali Čoban tera ovčice pre toga. I danas se u devedeset posto pesama čuje Toma i te pesme će da žive još sto godina.

Radili ste u to "uredno" socijalističko doba, ljudi su išli kući s posla i rano na spavanje. Vi ste bili noćne ptice. Nije vam teško padalo fizički?

Ne. Zato što je bilo fino društvo. Toma i ja smo bili sjajni drugovi. Znali smo da pevamo do četiri ujutru, u pet odemo iz kafane u Kasinu na Terazijama na doručak. Tu doručkujemo pa odemo dalje. Onda smo imali jednu kafanu na pijaci, tu su dolazili svi muzičari. Počne svirka, pesma, pijanka za nas. I znali smo pravo s te pijanke na pos’o. On je znao da peva u jednoj košulji pet dana, i ja u istoj haljini. Kasnije su gradski lokali počeli da nestaju i krenula je Ibarska magistrala, gde je bila lova. Znaš kako, tamo gde su te slušali u tišini tu nije bilo para.

U to doba, ljudi koji su voljeli narodnjake uglavnom nisu voljeli vašu i Šabanovu muziku, ali intelektualci i umjetnici jesu.

Mene su voleli glumci, posebno iz Ateljea 212. Tu sam, uostalom, i stanovala u blizini. Pevala sam i Brani Crnčeviću, Dobrici Ćosiću, a pevala sam i stihove Desanke Maksimović.

DANILO KIŠ U PUBLICI

Kažu da vam je Danilo Kiš znao biti u publici?

Jeste.

Kako ste znali da je on?

Pa prepoznala sam ga. A i počelo bi šuškanje u publici, za stolovima, i neko bi mi rekao – evo ga, došao je Danilo Kiš da te sluša.

Za pjevačice je danas teško zamisliti tako nešto, iskreno. Vi ste ta generacija koja je mogla prepoznati pisca za stolom, a znala je i kafanu.

Dušo moja, danas nema poštovanja prema nekom kao što je bio Danilo Kiš, kao što je Brana Crnčević, kao što je bio Duško Radović. Nekad se znalo ko je ko, bilo je poštovanja kod nas: ej, došao je on da me sluša – znači nešto vredim. Tada si morao da znaš da pevaš, jer da nisi ne bi došli ni Duško Radović ni Kiš ni Brana Crnčević. Bilo je drugo vreme. Poštovao se umetnik, bez obzira koje branše bio. Toga danas nema, niko nikog ne poštuje, bio ti svetski ili jugoslovenski umetnik. Vreme boema je umrlo.

Kad smo kod današnjih pjevačica, kako vam se čini Ceca, van ove priče o ličnosti?

Tehnički, dobar pevač. Temeljit pevač. I zna šta hoće. Jedna od najboljih što se tiče ovog novog trenda. Inače, ubeđena sam za svaku od pevačica danas, da joj daš partituru da pročita, pojma nema, nego će da je okrene naopako.

Ta vrsta tona danas, tako se nije pjevalo u vaše vrijeme?

Nije. Ja sam imala svoj poseban način pevanja. Nisam pevala ciganski, nisam zavijala. U stvari, mene je Bosna naučila da pevam. Bosna je i prva provalila da umem da pevam i kasnije je moj prvi televizijski snimak bio u Sarajevu.

I vi ste pisali dosta svog materijala. Kako vam je došlo da napišete pjesmu, iz potrebe?

Nije iz potrebe, nego nešto me je bolelo. U to vreme je Toma (Zdravković) počeo da piše, pa sam onda i ja. Ali Esma je bila prva, pa Muharem Serbezovski. Oni pevaju mahom taj tursko-ciganski, čak i govore drugačije od nas, imaju dosta turskih reči. Ima nas Cigana milion sorta.

Za romske muzičare postoji predrasuda da su instinktivni muzičari, da se rađaju s time i slično. Esma Redžepova kaže da to nije istina jer da iza svega stoji veliki rad, beskrajno vježbanje.

To je tačno. Iako, moja najveća škola je kafana, ja nikad nisam vežbala. Stvar je u iskustvu, takođe. Mostar Sevdah Reunion i ja dođemo na snimanje, ne znamo šta ćemo da snimimo a završimo CD za petnaest dana. I onda se dogodi da moj prvi album s njima (Mother of Gypsy Soul) dobije u jednom engleskom muzičkom časopisu četiri zvezdice a Dejvid Bouvi tri. Valjda i to nešto govori.

Kaže se obično da su, u muzičkom smislu, Romi "naši crnci".

Da, taj njihov džez, to su molitve, a ovo što Cigani pevaju su uspavanke deci. Kod nas nema kolevki, nego metnemo decu na kolena, ljuljamo ih i pevamo im. I to je negde slično. Recimo, Mahalija Džekson u onom filmu Drvo života, kad smo prvi put videli pravu Mahaliju: i ona i svi veliki crnački pevači pevali su u crkvama. I danas kad uđeš u crnačku crkvu, čuješ džez muziku. Mnogi pevaju bez orkestra, to su izvrsne grupe, samo udaraljke i glasovi. Kasnije su dodali bas, klavir i druge instrumente. I, u stvari, to su njihove molitve, mole se Bogu. Tako i mi.

S tim što naši Romi imaju i različite bogove.

Mi Cigani sad svi kao verujemo u Boga i to na isti način ko i svi ostali kod nas što su postali pobožni u novo vreme. Do juče nismo smeli da slavimo slave, a sad po televiziji maltene goli skaču, i nose krstače od pola metra. Sramota.

ELAN ZA ŽIVOT

Jeste li ikad ranije osjetili rasizam?

Da. Od mladosti. Jebali su mi majku cigansku hiljadu puta, počevši od kolega pa nadalje. Kao: "šta ova Ciganka radi na televiziji svaki dan?" Uvek su Cigani bili nepoštovana nacija, a mi smo sami krivi za to, mi smo to dozvolili. Mogli smo i da se kupamo i da se peremo, pokojni Tito je dao svima sapun i vodu. Ali mi smo nacija koja nema svoje zemlje i svoje države, mi volimo da lutamo i da smo prljavi i neokupani.

Ali, u isto vreme, ja volim Beograd, Beograd je moj grad, rođena sam i hoću da umrem u Beogradu. Vidi: kad je došla Indira Gandi u Jugoslaviju, rekla je: "Druže Tito, red bi bio da mi daš moj narod." Pošto kažu da mi Cigani potičemo iz Indije. A on je rekao: "Ja u Jugoslaviji nemam Cigane, samo Jugoslovene."

Dok je bio Tito, dok je bio komunizam, niko nije bio gladan. Sirotinja je imala da se najede, ako ništa, a sada ovo što se zove narodni hleb. Nekad su Cigani prosili, a sad svi prose. Profesori, docenti, čim padne prvi mrak kopaju po kontejnerima. Za vreme Tita toga nije bilo. Imali smo svi godišnji odmor, i aute, i stan – niko nije bio na ulici. I zimovanje i letovanje. Dobro, jebeš to, ali najvažnije – niko nije bio gladan! A ljudi se danas ubijaju od gladi.

Žao mi je, svejedno, moje nacije. Bez obzira što je moja mama bila Hrvatica, ja ipak imam cigansku krv u sebi. Doduše, izgleda da je ova sadašnja vlada u Srbiji dosta zainteresovana što se tiče Roma. Dosta su se zauzeli da Cigani krenu u škole, imamo sad i profesora, i vrlo dobrih i poznatih novinara, i političara čak.

Ali i rasizma ima više nego ikada.

Pa jeste, s obzirom da se zemlja raspala u države, to je tako normalno.

Jeste li imali predosjećaj da će se ovo dogoditi, da se nešto sprema?

Da, još krajem osamdesetih. Zato sam i otišla. Prvi metak kad je opalio u Sloveniji, ja sam pokupila decu i nestala. Proradilo je u meni šesto čulo. Spremili smo se i došli ovde s jednom torbom.

Nakon televizije, slave, mnogo rada i pristojnog života, završili ste ovdje u Njemačkoj. Niste se libili da prihvatite i najniže poslove: na BBC-jevom dokumentarcu vidi se kako čistite kupatilo u nekom hotelu.

Ovo je Zapad koji gazi preko leševa. Rat je već bio počeo kad sam došla u Nemačku i nisam smela da se upustim da idem ovde u kafanu jer nisam znala ko me čeka. Sedeo je i Srbin i Hrvat i Slovenac i Ciganin. Onaj traži srpski, Hrvat će da me gađa čašom i obrnuto. Pogotovo što je večito naša raja najviše mrzela Cigane. Imala sam troje dece sa sobom i morala sam da preživim, morala sam da radim. Počela sam da pevam svadbe, a pošto ciganske svadbe traju četiri-pet dana, izostaneš tako pet-šest puta i izletiš s posla. Znaš kako je ovde, ako nemaš opravdanje, zdravo, do viđenja, ima ko ‘oće da radi. Tako jedno dve-tri godine i videla sam da od toga nema ništa.

Ja sam i klozete čistila. U to ratno vreme bilo mi je strašno. Imala sam cilj: ili ću da pobedim sebe i svoju želju i volju za pesmom ili smo svi propali. I nije me bilo sramota, pošteno sam radila. Hvala Bogu, evo opet imam neki elan za život. Zadovoljna sam sobom, deca su izašla na put, svi su se sredili i vidiš – opet mi je Bog dao.

A, svejedno, kad vas je Dragi Šestić pronašao, niste htjeli ponovo početi s pjevanjem.

Nisam htela jer su već prošle godine. U isto vreme trebao mi je jedan miran period. Dok nisam došla u Nemačku, sve je bilo na neki trk, bila je borba. Moja deca nisu rasla pored mene. Imali su sve, ali nisu imali majku. Imala sam teške trenutke u životu: moja deca su bila i po domovima, ja sam stalno bila na putu. Dam ih u porodicu i platim da ih čuvaju, ali džaba, moja deca su bila i gladna i žedna. Zato mi je trebao mirniji život. I nije mi falila pozornica – pesma mi je falila.

Još prije par godina bili ste u potpunoj anonimnosti, zaboravljeni skoro. Sada opet snimate, diskografska kuća vam je u Holandiji, svirate u najboljim koncertnim dvoranama u Evropi. Vi ste među rijetkima, bilo kod nas ili na Zapadu, koji su uspjeli dvaput. Ovo vam je već druga karijera koju živite.

Ili treća – prva je bila kafanska. A onda je s pločom krenula druga. I sad treća.

ZVEZDA CIGANSKE MUZIKE

Nemate problema s velikim i poznatim dvoranama, kad ste u Londonu i Parizu.

Da vam kažem: ja sam Ljiljana Petrović-Buttler, zvezda ciganske muzike bivše Jugoslavije.

I dokazala sam da posle petnaest godina pauze mogu da postignem i svetsku slavu. Dokazala sam da vredim nešto. Bezobrazna sam, ali jedanput mogu i ja. Kad mogu kojekakvi pevačići, kao što je rekao Izo (Ilijaz Delić, pjevač Mostar Sevdah Reuniona), znate njegovu podelu: prvo dođu pevačići, pa pevači, pa pevačine.

Ja nikad nisam bila uobražena. Drago mi je, naravno, da sam ponovo uspela i da sam se dokazala. Dokazala sam da iako čovek ima šezdeset godina i stodvadeset kila, iako nosi do zemlje haljinu, iako je bos, ako zna da peva može da bude slavan i popularan i u tim godinama. Evo, Mahalija Džekson, Sara Von, Areta Frenklin, Bili Holidej, Madona – nije im smetalo, sve su u kasnijim godinama bile popularne.

Je l’ slušate išta za svoje zadovoljstvo?

Da. Mahaliju, Elu Ficdžerald, Frenka Sinatru. Od mlađih samo ovog malog – Majkla Džeksona.

Koga bi danas od muzičara s Balkana trebalo ponovo otkriti, ima li nekoga za koga biste rekli da je zaboravljen a da je sjajan pjevač ili pjevačica i da bi ga trebalo pokazati svijetu?

Predrag Gojković Cune – najveći jugoslovenski pevač svih vremena. Čovek koji je pevao i napolju, prošao države i države. Danas ga se niko ne seća, a na Zapadu ga ne znaju.

Imate li ponekad osjećaj da Zapadnjaci koji vam dolaze i kažu kako je to divno što radite, zapravo nemaju pojma o čemu se tu radi?

Pa poneki put i imam. Mi mahom učestvujemo na džez festivalima. Dođu pravi džez pevači i dogodi se da na sceni, ja i moj band, mi koji smo pomešali maler sa baksuzom – znači, ima i Bosna i ciganizam, a sve je otišlo u džez – mnogo bolje prođemo nego pravi džezeri. A zna da bude i smešno. Na primer, kad smo svirali na džez festivalu u Hagu ove godine. Treba da pevam koncert, a ne mogu da se presvučem, puna soba ljudi. A još uz to neki tip, brka, sve uz mene, gura se. Reko’: "Šta ‘oćeš ti?" Zovem Dragog: "Ma daj bre teraj ove crnce u pičku materinu. Hoću da se presvučem." Dolazi Dragi, šokir’o se. Pita me: "Zar ne znaš ko je ovo?!" Reko’, nemam pojma, ali vidim ko da ‘oće nešto, a mator on, matora ja. Kaže Dragi: "Pa to je Karlos Santana." A ja kažem – ko mu jebe mater.


OTKAKO SAM TUĐA ŽENA

Osamdesetih godina prošlog stoljeća ljubljanska Založba kaset in plošč, jedna od najhrabrijih diskografskih kuća bivše Jugoslavije, izdala je prvi album romskog pjevačkog genija Šabana Bajramovića. Ta je ploča osim kultnog imala i velik komercijalni uspjeh pa je ljubljanska kuća nakon toga tražila "žensku verziju" ovakvog originalnog i nepatvorenog romskog zvuka. Ljiljana Petrović (koja je, stvarajući time do danas konfuziju, dijelila ime i prezime s novosadskom kantautoricom i našom prvom takmičarkom na Pjesmi Evrovizije), već tada jedna od najčuvenijih pjevačica kafanskoga "podzemlja" – bila je upravo to. Nakon pojavljivanja, albuma Otkako sam tuđa žena i čestim nastupima na televiziji – za razliku od njenog najvećeg takmaca Šabana Bajramovića, koji je uglavnom propuštao da se pojavi na dogovorenim televizijskim snimanjima – Ljiljana je ubrzo postala daleko najpoznatija romska pjevačica u zemlji. Uvijek ozbiljna lica, bez suvišne gestikulacije i estradnog prenemaganja, s diskretnom, gotovo misterioznom pojavom i, najvažnije, prepoznatljivim bogatim altom kojim je pjevala u dubokim, muškim tonalitetima, afirmirala je na više načina jedan drugačiji romski zvuk i svijet od onoga kakav je, na primjer, više decenija predstavljala tada već pomalo zaboravljena Esma Redžepova, koja je u nas dugo bila samim sinonimom romske muzike i kulture. Ljiljanin zvuk, visoko urban, na trenutke gotovo džezistički rafiniran, a opet s osjetnom sirovom autentičnošću, osvojio je i prosječnog konzumenta ali, što je posebno, i onaj sofisticiraniji dio publike u socijalističkoj Jugoslaviji – umjetnici i intelektualci gotovo su redom bili ljubitelji Šabanove i Ljiljanine muzike. Takav "konsenzus ukusa", u kojem se kulturna elita s jedne te najšira publika s druge strane mogu pronaći na istim izvođačima, na istom kulturnom izboru dakle, danas je, treba li reći, teško zamisliv.




zurnal.info/vreme

Poslije kraće bolesti u ponedjeljak poslijepodne preminula je pjevačica Ljiljana Petrović Buttler. Prenosimo intervju iz Vremena


Poslije kraće bolesti u ponedjeljak poslijepodne preminula je pjevačica Ljiljana Petrović Buttler.

- Ljiljana je bila posebna po mnogo čemu. Imala sam sreću da baš ona, sa Mostar Sevdah Reunionom, otvori prvi Mostar World Music Festival. Svi smo shrvani, a Dragi Šestić koji je dugi niz godina s njom direktno sarađivao je neutješan, izjavila je Aleksandra Savić, direktorica World Music Centra.

Njen posljednji album Frozen Roses dobio je najveću ocjenu uglednog časopisa Songlines "Top of the World" u decembru 2009. godine.

Kao posvetu velikoj pjevačici prenosimo intervju iz 2005. godine objavljen u Vremenu. Izuzetno zanimljiv razgovor vodio je novinar Đorđe Matić.

 

MOJE TRI KARIJERE


"Ja sam Ljiljana Petrović-Buttler, zvezda ciganske muzike bivše Jugoslavije. I dokazala sam da posle petnaest godina pauze mogu da postignem i svetsku slavu. Dokazala sam da vredim nešto. Bezobrazna sam, ali kad mogu kojekakvi pevačići, jedanput mogu i ja"

Priča o Ljiljani Petrović-Buttler bez sumnje je filmski materijal, no takav bi film zbog osobnih i općih kulturnih specifičnosti, umjesto na klasični Holivud, kako bi se moglo pomisliti, vjerovatno prije ličio na nekadašnji domaći "crni talas".


Za socijalističke Jugoslavije Ljiljana je bila jedna od najpoznatijih romskih pjevačica. Iz kafanskog andergraunda došla je na televiziju, snimala albume, imala goleme tiraže. Pjevala je jednako na romskim svadbama i za naše književnike. I njoj je rat promijenio život: s troje djece otišla je u Njemačku gdje je, prestavši pjevati, godinama živjela u anonimnosti, radeći i fizičke poslove – sve dok je Dragi Šestić, producent i menadžer Mostar Sevdah Reuniona, jednog od najuspješnijih bosanskih i eksjugoslavenskih etno-produkata, slučajno nije pronašao u Dizeldorfu. Nakon dugog i upornog odbijanja da se vrati muzici, Ljiljana je na kraju ipak popustila i u Šestićevoj produkciji za holandsku World connections etiketu snimila album Mother of Gypsy Soul (2002).

Danas svira koncerte po najprestižnijim evropskim dvoranama, na BBC-ju je nedavno prikazan i dokumentarac o njoj i mostarskom bendu, a nijedan festival tzv. world muzike kao da ne može proći bez ove kombinacije bosanskog sevdaha i Ljiljaninog naročitog pjevačkog stila.

Uz izlazak drugog albuma The Legends of Life, te pred još jednu britansku turneju, Ljiljana je na svoj originalni način za "Vreme" progovorila o vlastitoj, na trenutke zapanjujućoj biografiji, kao i o svojem drugom pjevačkom životu. Imala je samo jedan uvjet za razgovor, koji je, naravno, spontano brzo prekršen:

"Samo nemoj o politici. Politika me ne interesuje, ja sam pobegla od nje. Nama Ciganima politika ne leži. Mi znamo da igramo, da pevamo, da krademo, da prevarimo – e to, a da vodimo politiku, to ne znamo.

NE ZNAM DA GOVORIM CIGANSKI

Stvarno to mislite?

Da.

Bogami se mnogi Romi ne bi složili s vama.

Pa ko god se ne složi, on laže.

Pa evo, recimo, u Makedoniji imate i političare Rome u parlamentu.

Do jučer su svi bili lopovi. I Esma Redžepova je velika zvezda. A gde se rodila, gde je odrasla? U sirotinji, u ciganskoj mali. Sad smo svi doktori i naučnici.

Isto je i što se muzike tiče. I Šaban Bajramović sebe smatra docentom ciganske muzike. A dajte mu da pročita dve note – nema pojma. Za mene, od ciganskih pevača jedino pokojna Vida (Pavlović, op. Đ.M.), žena koja nije imala nijedan dan škole a svaku njenu pesmu odslušajte, svaku reč razumete – dikciju je imala kao da je imala završen konzervatorijum.

Svaki pevač koji prođe kafanu, to mu je najveća škola. Svi mi počinjemo tako. Nisu sigurno pronašli drugde ni Lepu Brenu. A sada ispada da više niko nije pevao u kafani, da svi imamo muzičke škole i konzervatorijume.

Za razliku od većine kolega, išli ste u muzičku školu, svirate klavir.

Da, završila sam srednju muzičku u Beogradu, u "Mokranjcu".

Jeste li bili jedina Romkinja tamo?

Ne, bilo nas je dvoje ili troje. Ali mene su prvu izbacili, pojavljivala sam se samo na ispitima. Nisam imala kod kuće klavir i onda su mi dozvolili da vežbam u školi. I ja dođem i vežbam zabavnjake i džez muziku. Onda sam već počela i da pevam. Danas kad radim, sednem za klavir i pokažem harmonije svojim muzičarima. Ranije kad su se ploče snimale u studiju, svirao je orkestar, napravi se partitura a muzičari su znali da čitaju note.

Hajde da se vratimo sasvim na početak. Rođeni ste u Beogradu?

Ja sam rođena u Lole Ribara, gde je Atelje 212. Kasnije sam se preselila u Milutina Bojića, tamo kod Skupštine.

Ako se to prenese na muziku, nije onda čudo da se za vas uvijek vežu pojmovi kao "džez" i uopće urbana muzika. Kad čovjek sluša Esmu na primjer, tu se osjeti Indija, osjeti se nešto prastaro, daleko, istočnjačko. U vama ima mnogo gradskog štiha.

Ja sam gradsko dete. Ne znam da govorim ciganski, meni se Cigani smeju pošto ne znam da govorim, razumem ali ne znam da govorim. Ja sam rođena Beograđanka. Majka mi je iz Zagreba, vučem dakle, i hrvatske korene, a i danas imam tamo rodbinu. Otac mi je isto bio Beograđanin. On, mangup, bio je mnogo dobar pevač i muzičar, ukrao je moju majku iz Zagreba. Ona je bila mnogo lepa. Maznuo je – i za Beograd. A majka nikada nije pevala cigansku muziku, nego je za parče hleba pevala zabavnu muziku, pesme Lole Novaković i Gabi Novak pa onda starogradske pesme, mađarske, ruske romanse, špansku muziku.

Kako pamtite to doba, je li to bilo sretno djetinjstvo, budući ste dijete kafanske pjevačice?

To je tragedija kafanskih pevača i muzičara da deca imaju žive oca i majku ali rastu sa babama. I moj prvi muž i ja smo deca muzičara. Celu noć pevanje, nisam mogla decu da imam pored sebe. Tragedija je nas Cigana što mi vrlo rano sazrevamo. Ja sam bila majka sa četrnaest godina, moj prvi muž imao je tada šesnaest. Igrala sam se s decom žmurke po podrumima i ujutro sam išla da rodim. Od trčanja mi pukao vodenjak.

Koliko ste imali godina kad ste prvi put nastupili? Dvanaest godina. Zamenila sam majku koja se bila razbolela. Došla sam na raspust, a moj veliki učitelj Hazim Hanušić, muzičar iz Bijeljine i profesor muzike, svirao je u kafani jer je bilo više para nego u školi. Pitam: "Čika Hazime, je l’ mogu ja da probam?" I uveče se spremim i odem da pevam. To je bio početak.

PET DANA U JEDNOJ KOŠULJI

Šta ste pjevali?

Na repertoaru su bili zabavnjaci. Nisi mogao da budeš ni kafanski pevač ako nisi znao da skidaš Sanremo. Arsen Dedić je bio na vrhu, jedna od mojih prvih pesama bila je njegova Kuća pored mora. Pa onda jedne godine ono (pjeva): "prendi questa mano zingara", to je bila pobednička pesma. Pevale su se i stare ciganske pesme: Piravela Mile, Ratko, Tarapani, pa Đelem đelem. Esma je došla kasnije sa Čaje Šukarije.

Kako to da ste i vi i Šaban Bajramović, uz toliko diskografskih kuća u Beogradu, došli baš u Ljubljanu da snimate (za ZKP/RTlj) i tamo izdate svoje najbolje albume?

PGP RTB je imao svoje standardne pevače. Muž gospođe Vasilije Radojčić bio je direktor Radio-televizije. Mi kafanski, ciganski pevači nismo tada bili interesantni. Međutim, Ljubljana je imala njuh, uvek je imala njuh za takve stvari pa je prvo snimila Šabana Bajramovića i napravila bum. E, posle se tražio ženski pevač, a ja sam tada bila "kafanac", poznati kafanski pevač.

Pevala sam svuda: u Skadarliji, u Gradskom podrumu imam petnaest godina radnog staža, pa Romanitar, to je bio kafe-bar tamo gde je sada Mekdonalds na Terazijama, pa onda Lotos, Mažestik. Tu su dolazili samo renomirani pevači: pevala je Nada Knežević, pa Tihomir Petrović, Ivo Robić, Toma Zdravković, Kvaka (Bora Spužić), Beti Đorđević…

Kakvo je bilo to vrijeme, šezdesete i sedamdesete?

Fino. Bilo je lepo druženje, nismo gledali jedni druge kroz novac, ili "ja znam – ti ne znaš", bilo je baš srčano druženje. Sad toga više nema. Onda se znalo gde je kome mesto, ko je kakve kategorije. Dođem na televiziju, u studiju Nada Mamula i Zaim Imamović – i ja se smrznem. Kao, šta sad ja treba da pevam posle njih? Respekt. Nije svako mogao da peva na televiziji, a nije svako mogao da peva ni u kafani jer u kafani su bili vrsni pevači. Toma Zdravković prvi.

Kako pamtite njega?

On je bio boem, voleo je piće, voleo je žene. Toma, tehnički, nikad nije bio neki veliki pevač, ali Toma je preokrenuo celu narodnu muziku. Napravio je taj moderni folk, to je već bilo otišlo na Španiju, na nešto sasvim drugo, zvučalo je kao francuske pesme. Mi smo pevali Čoban tera ovčice pre toga. I danas se u devedeset posto pesama čuje Toma i te pesme će da žive još sto godina.

Radili ste u to "uredno" socijalističko doba, ljudi su išli kući s posla i rano na spavanje. Vi ste bili noćne ptice. Nije vam teško padalo fizički?

Ne. Zato što je bilo fino društvo. Toma i ja smo bili sjajni drugovi. Znali smo da pevamo do četiri ujutru, u pet odemo iz kafane u Kasinu na Terazijama na doručak. Tu doručkujemo pa odemo dalje. Onda smo imali jednu kafanu na pijaci, tu su dolazili svi muzičari. Počne svirka, pesma, pijanka za nas. I znali smo pravo s te pijanke na pos’o. On je znao da peva u jednoj košulji pet dana, i ja u istoj haljini. Kasnije su gradski lokali počeli da nestaju i krenula je Ibarska magistrala, gde je bila lova. Znaš kako, tamo gde su te slušali u tišini tu nije bilo para.

U to doba, ljudi koji su voljeli narodnjake uglavnom nisu voljeli vašu i Šabanovu muziku, ali intelektualci i umjetnici jesu.

Mene su voleli glumci, posebno iz Ateljea 212. Tu sam, uostalom, i stanovala u blizini. Pevala sam i Brani Crnčeviću, Dobrici Ćosiću, a pevala sam i stihove Desanke Maksimović.

DANILO KIŠ U PUBLICI

Kažu da vam je Danilo Kiš znao biti u publici?

Jeste.

Kako ste znali da je on?

Pa prepoznala sam ga. A i počelo bi šuškanje u publici, za stolovima, i neko bi mi rekao – evo ga, došao je Danilo Kiš da te sluša.

Za pjevačice je danas teško zamisliti tako nešto, iskreno. Vi ste ta generacija koja je mogla prepoznati pisca za stolom, a znala je i kafanu.

Dušo moja, danas nema poštovanja prema nekom kao što je bio Danilo Kiš, kao što je Brana Crnčević, kao što je bio Duško Radović. Nekad se znalo ko je ko, bilo je poštovanja kod nas: ej, došao je on da me sluša – znači nešto vredim. Tada si morao da znaš da pevaš, jer da nisi ne bi došli ni Duško Radović ni Kiš ni Brana Crnčević. Bilo je drugo vreme. Poštovao se umetnik, bez obzira koje branše bio. Toga danas nema, niko nikog ne poštuje, bio ti svetski ili jugoslovenski umetnik. Vreme boema je umrlo.

Kad smo kod današnjih pjevačica, kako vam se čini Ceca, van ove priče o ličnosti?

Tehnički, dobar pevač. Temeljit pevač. I zna šta hoće. Jedna od najboljih što se tiče ovog novog trenda. Inače, ubeđena sam za svaku od pevačica danas, da joj daš partituru da pročita, pojma nema, nego će da je okrene naopako.

Ta vrsta tona danas, tako se nije pjevalo u vaše vrijeme?

Nije. Ja sam imala svoj poseban način pevanja. Nisam pevala ciganski, nisam zavijala. U stvari, mene je Bosna naučila da pevam. Bosna je i prva provalila da umem da pevam i kasnije je moj prvi televizijski snimak bio u Sarajevu.

I vi ste pisali dosta svog materijala. Kako vam je došlo da napišete pjesmu, iz potrebe?

Nije iz potrebe, nego nešto me je bolelo. U to vreme je Toma (Zdravković) počeo da piše, pa sam onda i ja. Ali Esma je bila prva, pa Muharem Serbezovski. Oni pevaju mahom taj tursko-ciganski, čak i govore drugačije od nas, imaju dosta turskih reči. Ima nas Cigana milion sorta.

Za romske muzičare postoji predrasuda da su instinktivni muzičari, da se rađaju s time i slično. Esma Redžepova kaže da to nije istina jer da iza svega stoji veliki rad, beskrajno vježbanje.

To je tačno. Iako, moja najveća škola je kafana, ja nikad nisam vežbala. Stvar je u iskustvu, takođe. Mostar Sevdah Reunion i ja dođemo na snimanje, ne znamo šta ćemo da snimimo a završimo CD za petnaest dana. I onda se dogodi da moj prvi album s njima (Mother of Gypsy Soul) dobije u jednom engleskom muzičkom časopisu četiri zvezdice a Dejvid Bouvi tri. Valjda i to nešto govori.

Kaže se obično da su, u muzičkom smislu, Romi "naši crnci".

Da, taj njihov džez, to su molitve, a ovo što Cigani pevaju su uspavanke deci. Kod nas nema kolevki, nego metnemo decu na kolena, ljuljamo ih i pevamo im. I to je negde slično. Recimo, Mahalija Džekson u onom filmu Drvo života, kad smo prvi put videli pravu Mahaliju: i ona i svi veliki crnački pevači pevali su u crkvama. I danas kad uđeš u crnačku crkvu, čuješ džez muziku. Mnogi pevaju bez orkestra, to su izvrsne grupe, samo udaraljke i glasovi. Kasnije su dodali bas, klavir i druge instrumente. I, u stvari, to su njihove molitve, mole se Bogu. Tako i mi.

S tim što naši Romi imaju i različite bogove.

Mi Cigani sad svi kao verujemo u Boga i to na isti način ko i svi ostali kod nas što su postali pobožni u novo vreme. Do juče nismo smeli da slavimo slave, a sad po televiziji maltene goli skaču, i nose krstače od pola metra. Sramota.

ELAN ZA ŽIVOT

Jeste li ikad ranije osjetili rasizam?

Da. Od mladosti. Jebali su mi majku cigansku hiljadu puta, počevši od kolega pa nadalje. Kao: "šta ova Ciganka radi na televiziji svaki dan?" Uvek su Cigani bili nepoštovana nacija, a mi smo sami krivi za to, mi smo to dozvolili. Mogli smo i da se kupamo i da se peremo, pokojni Tito je dao svima sapun i vodu. Ali mi smo nacija koja nema svoje zemlje i svoje države, mi volimo da lutamo i da smo prljavi i neokupani.

Ali, u isto vreme, ja volim Beograd, Beograd je moj grad, rođena sam i hoću da umrem u Beogradu. Vidi: kad je došla Indira Gandi u Jugoslaviju, rekla je: "Druže Tito, red bi bio da mi daš moj narod." Pošto kažu da mi Cigani potičemo iz Indije. A on je rekao: "Ja u Jugoslaviji nemam Cigane, samo Jugoslovene."

Dok je bio Tito, dok je bio komunizam, niko nije bio gladan. Sirotinja je imala da se najede, ako ništa, a sada ovo što se zove narodni hleb. Nekad su Cigani prosili, a sad svi prose. Profesori, docenti, čim padne prvi mrak kopaju po kontejnerima. Za vreme Tita toga nije bilo. Imali smo svi godišnji odmor, i aute, i stan – niko nije bio na ulici. I zimovanje i letovanje. Dobro, jebeš to, ali najvažnije – niko nije bio gladan! A ljudi se danas ubijaju od gladi.

Žao mi je, svejedno, moje nacije. Bez obzira što je moja mama bila Hrvatica, ja ipak imam cigansku krv u sebi. Doduše, izgleda da je ova sadašnja vlada u Srbiji dosta zainteresovana što se tiče Roma. Dosta su se zauzeli da Cigani krenu u škole, imamo sad i profesora, i vrlo dobrih i poznatih novinara, i političara čak.

Ali i rasizma ima više nego ikada.

Pa jeste, s obzirom da se zemlja raspala u države, to je tako normalno.

Jeste li imali predosjećaj da će se ovo dogoditi, da se nešto sprema?

Da, još krajem osamdesetih. Zato sam i otišla. Prvi metak kad je opalio u Sloveniji, ja sam pokupila decu i nestala. Proradilo je u meni šesto čulo. Spremili smo se i došli ovde s jednom torbom.

Nakon televizije, slave, mnogo rada i pristojnog života, završili ste ovdje u Njemačkoj. Niste se libili da prihvatite i najniže poslove: na BBC-jevom dokumentarcu vidi se kako čistite kupatilo u nekom hotelu.

Ovo je Zapad koji gazi preko leševa. Rat je već bio počeo kad sam došla u Nemačku i nisam smela da se upustim da idem ovde u kafanu jer nisam znala ko me čeka. Sedeo je i Srbin i Hrvat i Slovenac i Ciganin. Onaj traži srpski, Hrvat će da me gađa čašom i obrnuto. Pogotovo što je večito naša raja najviše mrzela Cigane. Imala sam troje dece sa sobom i morala sam da preživim, morala sam da radim. Počela sam da pevam svadbe, a pošto ciganske svadbe traju četiri-pet dana, izostaneš tako pet-šest puta i izletiš s posla. Znaš kako je ovde, ako nemaš opravdanje, zdravo, do viđenja, ima ko ‘oće da radi. Tako jedno dve-tri godine i videla sam da od toga nema ništa.

Ja sam i klozete čistila. U to ratno vreme bilo mi je strašno. Imala sam cilj: ili ću da pobedim sebe i svoju želju i volju za pesmom ili smo svi propali. I nije me bilo sramota, pošteno sam radila. Hvala Bogu, evo opet imam neki elan za život. Zadovoljna sam sobom, deca su izašla na put, svi su se sredili i vidiš – opet mi je Bog dao.

A, svejedno, kad vas je Dragi Šestić pronašao, niste htjeli ponovo početi s pjevanjem.

Nisam htela jer su već prošle godine. U isto vreme trebao mi je jedan miran period. Dok nisam došla u Nemačku, sve je bilo na neki trk, bila je borba. Moja deca nisu rasla pored mene. Imali su sve, ali nisu imali majku. Imala sam teške trenutke u životu: moja deca su bila i po domovima, ja sam stalno bila na putu. Dam ih u porodicu i platim da ih čuvaju, ali džaba, moja deca su bila i gladna i žedna. Zato mi je trebao mirniji život. I nije mi falila pozornica – pesma mi je falila.

Još prije par godina bili ste u potpunoj anonimnosti, zaboravljeni skoro. Sada opet snimate, diskografska kuća vam je u Holandiji, svirate u najboljim koncertnim dvoranama u Evropi. Vi ste među rijetkima, bilo kod nas ili na Zapadu, koji su uspjeli dvaput. Ovo vam je već druga karijera koju živite.

Ili treća – prva je bila kafanska. A onda je s pločom krenula druga. I sad treća.

ZVEZDA CIGANSKE MUZIKE

Nemate problema s velikim i poznatim dvoranama, kad ste u Londonu i Parizu.

Da vam kažem: ja sam Ljiljana Petrović-Buttler, zvezda ciganske muzike bivše Jugoslavije.

I dokazala sam da posle petnaest godina pauze mogu da postignem i svetsku slavu. Dokazala sam da vredim nešto. Bezobrazna sam, ali jedanput mogu i ja. Kad mogu kojekakvi pevačići, kao što je rekao Izo (Ilijaz Delić, pjevač Mostar Sevdah Reuniona), znate njegovu podelu: prvo dođu pevačići, pa pevači, pa pevačine.

Ja nikad nisam bila uobražena. Drago mi je, naravno, da sam ponovo uspela i da sam se dokazala. Dokazala sam da iako čovek ima šezdeset godina i stodvadeset kila, iako nosi do zemlje haljinu, iako je bos, ako zna da peva može da bude slavan i popularan i u tim godinama. Evo, Mahalija Džekson, Sara Von, Areta Frenklin, Bili Holidej, Madona – nije im smetalo, sve su u kasnijim godinama bile popularne.

Je l’ slušate išta za svoje zadovoljstvo?

Da. Mahaliju, Elu Ficdžerald, Frenka Sinatru. Od mlađih samo ovog malog – Majkla Džeksona.

Koga bi danas od muzičara s Balkana trebalo ponovo otkriti, ima li nekoga za koga biste rekli da je zaboravljen a da je sjajan pjevač ili pjevačica i da bi ga trebalo pokazati svijetu?

Predrag Gojković Cune – najveći jugoslovenski pevač svih vremena. Čovek koji je pevao i napolju, prošao države i države. Danas ga se niko ne seća, a na Zapadu ga ne znaju.

Imate li ponekad osjećaj da Zapadnjaci koji vam dolaze i kažu kako je to divno što radite, zapravo nemaju pojma o čemu se tu radi?

Pa poneki put i imam. Mi mahom učestvujemo na džez festivalima. Dođu pravi džez pevači i dogodi se da na sceni, ja i moj band, mi koji smo pomešali maler sa baksuzom – znači, ima i Bosna i ciganizam, a sve je otišlo u džez – mnogo bolje prođemo nego pravi džezeri. A zna da bude i smešno. Na primer, kad smo svirali na džez festivalu u Hagu ove godine. Treba da pevam koncert, a ne mogu da se presvučem, puna soba ljudi. A još uz to neki tip, brka, sve uz mene, gura se. Reko’: "Šta ‘oćeš ti?" Zovem Dragog: "Ma daj bre teraj ove crnce u pičku materinu. Hoću da se presvučem." Dolazi Dragi, šokir’o se. Pita me: "Zar ne znaš ko je ovo?!" Reko’, nemam pojma, ali vidim ko da ‘oće nešto, a mator on, matora ja. Kaže Dragi: "Pa to je Karlos Santana." A ja kažem – ko mu jebe mater.


OTKAKO SAM TUĐA ŽENA

Osamdesetih godina prošlog stoljeća ljubljanska Založba kaset in plošč, jedna od najhrabrijih diskografskih kuća bivše Jugoslavije, izdala je prvi album romskog pjevačkog genija Šabana Bajramovića. Ta je ploča osim kultnog imala i velik komercijalni uspjeh pa je ljubljanska kuća nakon toga tražila "žensku verziju" ovakvog originalnog i nepatvorenog romskog zvuka. Ljiljana Petrović (koja je, stvarajući time do danas konfuziju, dijelila ime i prezime s novosadskom kantautoricom i našom prvom takmičarkom na Pjesmi Evrovizije), već tada jedna od najčuvenijih pjevačica kafanskoga "podzemlja" – bila je upravo to. Nakon pojavljivanja, albuma Otkako sam tuđa žena i čestim nastupima na televiziji – za razliku od njenog najvećeg takmaca Šabana Bajramovića, koji je uglavnom propuštao da se pojavi na dogovorenim televizijskim snimanjima – Ljiljana je ubrzo postala daleko najpoznatija romska pjevačica u zemlji. Uvijek ozbiljna lica, bez suvišne gestikulacije i estradnog prenemaganja, s diskretnom, gotovo misterioznom pojavom i, najvažnije, prepoznatljivim bogatim altom kojim je pjevala u dubokim, muškim tonalitetima, afirmirala je na više načina jedan drugačiji romski zvuk i svijet od onoga kakav je, na primjer, više decenija predstavljala tada već pomalo zaboravljena Esma Redžepova, koja je u nas dugo bila samim sinonimom romske muzike i kulture. Ljiljanin zvuk, visoko urban, na trenutke gotovo džezistički rafiniran, a opet s osjetnom sirovom autentičnošću, osvojio je i prosječnog konzumenta ali, što je posebno, i onaj sofisticiraniji dio publike u socijalističkoj Jugoslaviji – umjetnici i intelektualci gotovo su redom bili ljubitelji Šabanove i Ljiljanine muzike. Takav "konsenzus ukusa", u kojem se kulturna elita s jedne te najšira publika s druge strane mogu pronaći na istim izvođačima, na istom kulturnom izboru dakle, danas je, treba li reći, teško zamisliv.




Poslije kraće bolesti u ponedjeljak poslijepodne preminula je pjevačica Ljiljana Petrović Buttler. Prenosimo intervju iz Vremena