Čitaonica Žurnal

ORHAN PAMUK: Sjećanje na Taksim trg

Piše: Orhan Pamuk

Mene ispunjava nadom i verom činjenica da narod Istanbula odbija da se odrekne svog prava da održava političke demonstracije na trgu Taksim – ili da se odrekne svojih sećanja – bez borbe

Kako bismo razumeli proteste na trgu Taksim u Istanbulu ovde nedelje, i kako bismo shvatili one hrabre ljude na ulicama koji se bore protiv policije i guše od suzavca, želeo bih da podelim sa vama jednu ličnu anegdotu.

U mojim memoarima „Istanbul“ pisao sam o tome kako je čitava moja porodica nekada živela u stanovima koji su činili stambeni blok Pamuk u Nišantašiju. Ispred ove zgrade stajalo je pedesetogodišnje kestenovo drvo, koje je srećom još uvek tamo. Pedeset sedme godine, opština je donela odluku da se to drvo poseče kako bi se proširila ulica. Drski birokrati i autoritarni gradski funkcioneri ignorisali su negodovanje komšiluka. Kada je došlo vreme da se drvo iseče, naša porodica je provela čitav dan i noć na ulici, smenjujući se na straži. Na taj način nismo samo štitili naše drvo, nego smo stvarali i zajedničko sećanje, koje čitava porodica rado pamti i koje nas sve povezuje.

Danas je trg Taksim kestenovo drvo Istanbula. Živeo sam u Istanbulu šezdeset godina i ne mogu da zamislim da u ovom gradu živi iko koga barem jedna uspomena ne vezuje za trg Taksim.

Tridesetih godina, u starim kasarnama, koje ova vlada sada želi da pretvori u tržne centre, nalazio se mali fudbalski stadion gde su se održavale zvanične utakmice.Čuveni klub Taksim Gazino, središte istanbulskog noćnog života četrdesetih i pedesetih, nalazio se na uglu parka Gezi. Kasnije su te zgrade uništene, stabla su posečena, zasađeno je novo drveće, i duž jedne strane parka podignut je niz prodavnica i najpoznatija istanbulska umetnička galerija. Šezdesetih godina sanjao sam da ću postati slikar i izlagati svoje radove u toj galeriji.

Sedamdesetih, na trgu su održavane proslave Prvog maja, koje su predvodili sindikati i nevladine organizacije; jedno vreme sam učestvovao na ovim skupovima. (Godine 1977. četrdeset dvoje ljudi je ubijeno u talasu isprovociranog nasilja i haosa koji je usledio.) U mladosti sam sa znatiželjom i zadovoljstvom gledao kako razne političke stranke – desničarske i levičarske, nacionalističke, konzervativne, socijalističke i socijaldemokratske – održavaju skupove na Taksimu.

Ove godine vlada je zabranila obeležavanje Prvog maja na trgu. Što se tiče kasarni, svi u Istanbulu su znali da će one završiti kao tržni centar na jedinoj preostaloj zelenoj površini u centru grada. Takva drastična promena trga i parka, koji čuvaju sećanja miliona, bez prethodnog konsultovanja građana Istanbula bila je ozbiljna greška Erdoganove vlade.

Ova bezosećajna politika očigledno je odraz zaokreta vlade ka autoritarizmu. (Kršenje ljudskih prava u Turskoj sada je gore nego u bilo kom trenutku u proteklih deset godina.) Ali mene ispunjava nadom i verom činjenica da narod Istanbula odbija da se odrekne svog prava da održava političke demonstracije na trgu Taksim – ili da se odrekne svojih sećanja – bez borbe.

 
The New Yorker, 05.06.2013.

Preveo sa turskog na engleski Ekin Oklap

Preveo Ivica Pavlović

preuzeto sa Peščanika

(zurnal.info) 

 

Pročitajte više tekstova sa pojmovima:

Čitaonica Žurnal, Orhan Pamuk, Istanbul