Čitaonica Žurnal

"DEVET" ANDREJA NIKOLAIDISA: Potraga je bitnija od kraja

FOTO: sanjamknjige.hr
Piše: Vladimir Arsenić

Kad se nađete pred ovako bogatim tekstom koji zahteva iščitavanje, onda je zaista gotovo uvreda svoditi ga na formu kritike

Jedna od stvari koje bi mogle da budu vrlo zanimljive u postjugoslovenskoj književnosti je novopokrenuta edicija Balkan noir koju zajedno rade Algoritam i 24 sata, a uređuje Kruno Lokotar.

Do sad su objavljena tri romana iz pera pisaca mlađe srednje generacije (najmlađi od njih ove godine puni 40, pa ih više, na svoju žalost, ne mogu zvati samo mlađima) srodnih est-etičkih stavova – Andrej Nikolaidis, Emir Imamović Pirke i Želimir Periš. Zamišljena kao žanrovska, ova edicija je ambiciozno gurnuta na kioske u pokušaju da ozbiljnu književnost zaodene u popularnije ruho i ponudi na uživanje široj čitalačkoj publici. Nemam uvida koliko je eksperiment uspeo u smislu prodaje, ali svakako da prvi od tri romana koji mi je dopao ruku – Nikolaidisov Devet – predstavlja jednu od boljih knjiga koje sam pročitao u poslednje vreme.

Žanrovska iskušenija nisu novost za ulcinjskog pisca, posebno ne ona koja pripadaju krugu hardboiled krimića, odnosno noir romana i filmova. Već je roman Dolazak, za koji je dobio Evropsku nagradu za književnost, imao takav okvir, a Devet se u nekim vidovima nastavlja na njega. Ako se setimo velike poplave i junskog snega kroz koje se junak i pripovedač Dolaska probija i uporedimo te scene sa prologom ovogodišnje knjige videćemo da su mnoge stvari slične.

VODA I TRAGEDIJA

Važna je metafora vode i poplave kao jednog od mogućih znakova apokalipse za Nikolaidisa kao pisca. Jer sa silom vode čovek ne zna kako bi, ni šta bi. Ona sve nadvladava, na neki način neumoljivije i nemilosrdnije od vatre i ognja, upravo stoga što traje duže, što uništava sa usporenom doslednošću, što u sebi nosi komponentu koja je veoma važna za roman Devet – a to je trajanje. Tekst je tako i podeljen: na prolog koji je posvećen svepotapajućoj i svesakrivajućoj vodi i drugi deo koji je posvećen vremenu, istorijskom i ličnom, božjem i trgovačkom, onom koje nam naizgled pripada i onom kojem unapred-već pripadamo.

Ipak, ne radi se o klasičnom žanrovskom ostvarenju, daleko od toga. Možda bismo mogli da kažemo da se, kao i u slučaju Dolaska, radi o metafizičkom krimiću, ali čak bi i to na neki način ograničilo sve ono što roman jeste. Svakako da se radi o potrazi za identitetom i ukoliko se tako posmatra onda bi najpravednije bilo da Devet nazovemo tragedijom, po formi gotovo klasičnom, poput one o Edipu jer kao kod antičkog junaka i potraga Davida Hafnera za majkom da bi se razotkrio sopstveni identitet – interesantno je kako ni u jednom trenutku on ne pokreće pitanje oca iako je i ono legitimno – na kraju se pretvara u nešto neželjeno, čak pogubno. To je tipična tragička ironija u kojoj junak uprkos činjenici da će ga dalje istraživanje skupo koštati, uporno nastavlja sa njim. Nikolaidisov junak to čini sa svešću da nema šta da izgubi, ali se račun ipak ispostavlja.

Međutim, to je samo jedna linija priče. Druga, a često i ona koja čitaoce istovremeno privlači i odbija kod Nikolaidisa, jeste esejistička. On nije klasičan pisac, a svakako nije „čist“ pisac u onom smislu da će motivacija biti izvedena do kraja ili narativne linije biti zatvorene. Njegovi romani meandriraju, koče, idu nazad, levo, desno, on ima potrebu da komentariše, mudruje, filozofira i to u onom smislu u kojem je to činio njegov najveći književni učitelj Tomas Bernhard.

Ukoliko je neko u postjugoslovenskoj književnosti dostojan velikog Austrijanca, onda je to svakako Nikolaidis. Mnogi su mu se divili, mnogi su ga skidali, ali niko mu nije prišao bliže.

Beskrupulozan u sopstvenom cinizmu, ironičan i autoironičan, Nikolaidis naraciju žrtvuje esejističkom diskursu, ali to čini sa zavidnom erudicijom i duhovitošću.

Promišljanje kapitalizma i vlasti, odnos prem okultnom, pitanje prirode zla, priroda i promišljanje vremena, sve su to teme koje su našle mesto u ovom romanu i bez obzira na njihovu narativnu (ne)opravdanost, one ga neizmerno obogaćuju. U tom smislu, oni koji žele da priđu romanu iz uske naratološke vizure mogu odmah da odustanu. Solilokviji njegovog junaka nemaju uvek unutartekstualno opravdanje, ali ih to ne čini manje validnim i manje zanimljivim. Ipak, oni imaju svoje mesto u velikoj slagalici čije obrise roman oslikava.

NAJBOLJE UZ SINGLE MALT

Jer ovo je tekst koji je usmeren na izneveravanje – potraga neće biti krunisana pronalaskom, ona neće dovesti do rešenja zagonetke, mistika brojeva i okultne misterije su tu da zavaraju, da zavedu na pogrešan trag. Ipak je Nikolaidis dosledan učenik Lakana i posledično Žižeka. Konačno, on sam na jednom mestu u romanu kaže da je jedino moguć nepouzdani pripovedač, a jedino moguće pripovedanje nepouzdano. Kao u zen koanu – put je bitniji od cilja, odnosno potraga je bitnija od svog kraja, koji, da budem sasvim u duhu teksta, i nije moguć jer svodi račune, zatvara krug, omogućava tumačenje, racionalizaciju.

Jedna od stvari koja se i žanrovski može tumačiti jer je u pitanju noir roman, no svejedno Nikolaidisovom tekstu daje svežinu i novost jeste lik Marije, femme fatale, koja je dirljivo aseksualna tako da unapred-već igra ulogu romantičarske mrtve drage. Ova treća narativna linija koju čini trougao između Gorana, Davida i Marije, troje najboljih prijatelja od kojih su dvojica uzaludno i nežno zaljubljena u treću (asocijacija na Žila i Džima nije slučajna) jeste romansa koja se nikada neće dogoditi, ljubav koja je isključivo platonska, ali ona koja tera na činjenje, koja naposletku dovodi roman do kraja koji nije kraj, do razrešenja koje to nije. Klupko se nikada neće razmotati, čak i kada nam se učini da je sve na koncu jasno, to je jedan od tragova, simptoma, fenomena koji traži objašnjenje, otvara novu potragu.

Kad se nađete pred ovako bogatim tekstom koji zahteva iščitavanje, onda je zaista gotovo uvreda svoditi ga na formu kritike. Cilj ovog teksta je da vrednuje i to je sa zadovoljstvom učinjeno, ali je prevashodno važno da se ova knjiga čita, da se u njoj uživa. Najbolje uz single malt viski.

Preneseno iz e-novina

(zurnal.info)

Pročitajte više tekstova sa pojmovima:

Vladimir Arsenić, Čitaonica Žurnal, Andrej Nikolaidis