Obrazovanje

KAKO UČITI O SREBRENICI: Učenje o bolu umjesto praznih izvinjenja

Piše: Dubravka Stojanović

U Federaciji su pokrenute inicijative da se genocid u Srebrenici izučava u školama. Iz lista Školegijum prenosimo prijedlog na koji način bi se mogla predstaviti ova osjetljiva tema

Treba li učiti o Srebrenici? Može li se učiti o Srebrenici? Ta dva pitanja najdublje zadiru u pitanje svrhe i vrste obrazovanja u državama bivše Jugoslavije, posebno u Srbiji i Bosni i Hercegovini. Svrhe – jer obrazovanje, a posebno ono iz oblasti istorije, i dalje nema za cilj sticanje znanja, već izgradnju nacionalnog identiteta i istorijske svesti zajednice. Vrste – jer obrazovanje, a posebno ono iz oblasti istorije, i dalje ne teži izgradnji kritičkog mišljenja, već njegovoj negaciji.

Uprkos stalnom govoru o reformi obrazovanja posle završetka Jugoslovenskih ratova, ona suštinski nikada nije zapo­četa u zemljama naslednicama Jugoslavije. Nekih doterivanja je bilo, usagla­šavanja s Evropom, ali dubinskog pre­ispitivanja uloge i značenja obrazovanja nije. I to nije posledica uobičajene neefikasnosti naših administracija. Naprotiv, to je izraz suštine sistema koji čvrsto stoje na razvalinama nekadašnje države.

Ti sistemi, koji se netačno predstavljaju da to nisu, počivaju na jakim temeljima postav­ljenim u ideologiju koja je mešavina svih ideja na kojima stare elite čuvaju monopol moći. Tu su i nacionalizam i socijalni egalitarizam, i antimodernizam i tradicionalizam, kolektivizam i protivljenje svakoj promeni. To je i levo i desno. A pre svega i ispred svega, suština tog sistema je autoritarizam. Taj sistem bez sistema i ideologija s viškom naizgled nespojivih ideja tu je da zaštiti tu najdublju političku suštinu, o kojoj nema kompromisa i koja sve drži na okupu.

Za­što je uče­nje o Sre­bre­ni­ci sub­ver­zi­vno?

Uče­nje o Sre­bre­ni­ci uda­ra upra­vo u tu su­šti­nu. I zbog to­ga je sub­ver­zi­vno. I ne­do­pus­ti­vo. Jer, ka­da bi uče­nje o Sre­bre­ni­ci bi­lo mo­gu­će, to bi zna­či­lo da na­ci­ona­li­zam ni­je prva i po­sle­dnja ide­ja svih na­ših po­re­da­ka. Bio bi to znak da je sis­tem pao, i da se u ško­la­ma vi­še ne proi­zvo­de nje­go­vi bu­du­ći no­si­oci i kon­zu­men­ti, već auto­no­mni po­je­din­ci ko­ji su spre­mni da re­al­no vi­de svet oko se­be. Otvo­ri­la bi se ta­ko mo­gu­ćnost da se ne­gu­ju kri­ti­čki po­je­din­ci ko­ji se shva­ta­ju kao sna­ga, a ne kao sla­bost druš­tva. Ru­šio bi se na­sle­đe­ni pa­tri­jar­hal­ni kon­cept u ko­me je nas­ta­vnik pre­ki otac, a udžbe­nik sve­ta knji­ga.

Ta­da bi đa­ci mo­gli da uče da pos­tav­lja­ju pi­ta­nja, a ne da na njih hor­ski od­go­va­ra­ju. Otvo­ri­li bi se pro­zo­ri u za­guš­lji­vim, me­mlji­vim ško­la­ma. Zna­či­lo bi to i dis­kon­ti­nu­itet u odno­su na ra­tne po­li­ti­ke 90-ih i po­če­tak prei­spi­ti­va­nja nji­ho­vih uzro­ka. Bio bi to znak i da je do­šlo do pro­me­ne pri­ori­te­ta – ra­zvoj bi do­šao na mes­to tla­pnji o sve­tloj bu­du­ćnos­ti za­sno­va­nih na sve­toj pro­šlos­ti. I tu je su­šti­na: pro­šlost bi pos­ta­la pros­tor prei­spi­ti­va­nja i kri­ti­čkog su­oča­va­nja umes­to iden­ti­tet­skog špaj­za iz ko­jeg sva­ka vlast uzi­ma šta joj od­go­va­ra i u du­bo­ki mrak gu­ra ono što joj ne ide u pri­log.

Pre­ci u ver­ti­ka­li

Kri­ti­ča­ri ide­je o uče­nju o Sre­bre­ni­ci obi­čno ka­žu: pre­ra­no je. Po­zi­va­ju se i na ču­ve­nu is­to­rij­sku dis­tan­cu, kao za­klon svi­ma oni­ma ko­ji od ne­če­ga be­že. Re­kli bi i da se bez ar­hiv­skih is­tra­ži­va­nja, ko­ja će bi­ti mo­gu­ća za 30 go­di­na, ni­šta ne sme re­ći. To je sve­sna za­blu­da. To je ma­ni­pu­la­ci­ja, jer su Sre­bre­ni­cu u škol­ske knji­ge sta­vi­li nje­ni idej­ni tvor­ci go­to­vo dok se zlo­čin de­ša­vao. Da­kle – ona je odu­vek u udžbe­ni­ci­ma, ta­ko da dis­tan­ca ni­ka­da ni­je bi­la pro­blem. Ono što jes­te pra­vo pi­ta­nje je – za­što je ta­mo?

Za­is­ta, Ju­go­slo­ven­ski ra­to­vi ula­zi­li su u udžbe­ni­ke is­to­ri­je od nji­ho­vog sa­mog po­čet­ka. Izu­ze­tno je va­žno ima­ti na umu da su udžbe­ni­ci is­to­ri­je pro­me­nje­ni u Hrvat­skoj 1992, u Srbi­ji 1993. i Bo­sni 1994. go­di­ne. Šta nam go­vo­ri ta bi­zar­na hro­no­lo­gi­ja? Ona ne­dvo­smi­sle­no po­ka­zu­je da su, usred ra­tnih dej­sta­va i zlo­či­na, vla­de ima­le i vre­me­na i no­va­ca da de­lu­ju i na “te­re­nu pro­šlos­ti” i da je to bio je­dan od po­li­ti­čkih pri­ori­te­ta. Me­nja­lo se ta­da sve – i sta­ra i no­va pro­šlost, i sre­dnji vek i naj­no­vi­je do­ba. Bi­lo je po­tre­bno pro­šlost pri­la­go­di­ti sa­daš­njos­ti, na­pra­vi­ti is­to­rij­ski kon­tek­st u ko­me je ne­po­dnoš­lji­va sa­daš­njost iz­gle­da­la sa­svim nor­ma­lan i lo­gi­čan proi­zvod is­to­ri­je. Tre­ba­lo je no­vim vlas­ti­ma i no­vim do­ga­đa­ji­ma pri­ba­vi­ti is­to­rij­ski le­gi­ti­mi­tet, no­vim drža­va­ma kon­stru­isa­ti is­to­rij­sku ver­ti­ka­lu, vo­đa­ma obe­zbe­di­ti po­že­ljne is­to­rij­ske pret­ke.

Tre­ba­lo je i obja­sni­ti sa­daš­njost. I to ne to­li­ko zbog sa­daš­njos­ti. Vi­še zbog bu­du­ćnos­ti. Vi­še zbog to­ga što su sli­ke do­ga­đa­ja ko­ji su bi­li u to­ku uba­ci­va­ne u de­či­je mo­žda­ne hard-dis­ko­ve, da bi ih traj­no obe­le­ži­li, for­mi­ra­li nji­hov bu­du­ći odnos pre­ma ra­tu ko­ji je obe­le­žio nji­ho­va de­tinj­stva. Uno­se­ći ra­tne do­ga­đa­je i sop­stve­ne in­ter­pre­ta­ci­je di­rek­tno u nas­ta­vu is­to­ri­je tvor­ci ra­to­va že­le­li su da za­be­to­ni­ra­ju svo­je objaš­nje­nje i oprav­da­nje ra­ta, da svo­ju pa­to­lo­šku vi­zi­ju na­me­tnu kao is­to­rij­sku lo­gi­ku. To je zlo­čin s odlo­že­nim dej­stvom, ta­pi­ja za bu­du­ćnost. Zbog to­ga su re­ži­mi ko­ji su po­kre­nu­li i vo­di­li ra­to­ve svo­je tu­ma­če­nje uzro­ka, to­ka i zna­če­nja ra­to­va sta­vi­li u nas­ta­vu is­to­ri­je i ta­ko obe­smi­sli­li de­ba­tu o dis­tan­ci i pre ne­go što je ona i mo­gla bi­ti otvo­re­na. Dis­tan­ca, da­kle, ni­je ar­gu­ment. Na­pro­tiv.

Odu­ča­va­nje od su­oča­va­nja

Iako ima mno­gih pri­me­ra u sve­tu da je bi­lo po­tre­bno mno­go vre­me­na pre ne­go što su kon­tro­ver­zni do­ga­đa­ji ušli u nas­ta­vu, ja­ki su ar­gu­men­ti ko­ji idu u pri­log uče­nju o sa­daš­njos­ti ili o ne­da­vnoj pro­šlos­ti. Oni se na­la­ze već u pri­ro­di sa­me ško­le, ko­ju, uprkos že­lja­ma na­ših mi­nis­tar­stvâ, či­ne ži­vi lju­di. Ta­čni­je – ži­va de­ca. A ona ima­ju ne­pri­ja­tan obi­čaj da, i kad to ni­ka­ko ni­je pre­dvi­đe­no i po­že­ljno, pos­tav­lja­ju pi­ta­nja. I pi­ta­ju. Pi­ta­ju po­se­bno za naj­no­vi­je ili za na­jo­se­tlji­vi­je do­ga­đa­je. Ima­ju po­tre­bu da im ne­ki auto­ri­tet, kao što je nas­ta­vnik, obja­sni, po­mo­gne im da o to­me mi­sle. I ta­da nas­ta­ju pro­ble­mi. Nas­ta­vni­ci ima­ju dve mo­gu­ćnos­ti – bi­lo da za­bra­ne pi­ta­nja, ili da da­ju svo­je tu­ma­če­nja, što je u naj­ve­ćem bro­ju slu­ča­je­va izu­ze­tno opa­sno. To je do­da­tan ra­zlog zbog ko­jeg bi tu­ma­če­nje ta­ko va­žnih, ose­tlji­vih do­ga­đa­ja tre­ba­lo da bu­de u ru­ka­ma struč­nja­ka. Ili, ta­čni­je re­če­no, zbog če­ga bi pris­tup za pro­uča­va­nje tra­uma­ti­čnih do­ga­đa­ja tre­ba­lo da bu­de za­sno­van na po­se­bno ra­zvi­je­nim di­da­kti­čkim me­to­da­ma.

Uče­nje o ne­da­vnoj pro­šlos­ti va­žno je i zbog to­ga što bi ško­la tre­ba­lo da bu­de zna­ča­jan uče­snik pro­ce­sa su­oča­va­nja s pro­šloš­ću. Sko­ro 20 go­di­na ko­li­ko je pro­šlo od za­vršet­ka su­ko­ba po­tro­še­no je u po­ku­ša­ji­ma da se s ra­to­vi­ma ne su­oči­mo, ali je i pos­ta­lo ja­sno da se ne mo­gu na­pra­vi­ti no­va, uspe­šna druš­tva uko­li­ko se ne iza­đe iz tra­ume ko­ja je za­tu­kla pret­ho­dna. Vi­de­lo se da po­ku­ša­ji izbe­ga­va­nja su­oča­va­nja sa­mo obe­zbe­đu­ju ve­čno tru­lje­nje i da po­ma­ka ne­ma ako se ne de­zin­fi­ku­ju sta­re ra­ne. To po­ka­zu­ju i one re­pu­bli­ke Ju­go­sla­vi­je ko­je su na­oko uspe­šni­je pro­šle kroz tran­zi­ci­ju, kao što su Slo­ve­ni­ja i Hrvat­ska. I one ima­ju živ taj sta­ri gnoj, ko­ji im ne do­zvo­lja­va da za­ko­ra­če. Vi­de­lo se ja­sno da pos­tju­go­slo­ven­ska druš­tva i drža­ve ni­su uspe­le da na­đu re­še­nja za svo­je pro­ble­me, pre sve­ga jer ni­su že­le­la da prei­spi­ta­ju ka­ko su u te pro­ble­me do­spe­le. Ni­ko ni­je imao že­lje da u pi­ta­nje do­ve­de ide­olo­šku pa­ra­di­gmu ko­ja ih je dov­de do­ve­la. Ni­je­dna vlast se ni­je usu­di­la da po­ka­že prstom u ko­ren tla­pnji ko­je su sve za­je­dno spro­ve­le do ovog bes­ko­na­čnog te­tu­ra­nja. I vi­de­lo se da se taj odlu­čni no­vi ko­rak una­pred ne mo­že na­pra­vi­ti bez ja­snog po­gle­da una­zad.

Tog odlu­ču­ju­ćeg po­gle­da una­zad ne­ma bez po­mo­ći obra­zo­vnog sis­te­ma. Tek ka­da u toj oblas­ti do­đe do ski­da­nja mre­ne, mo­že­mo oče­ki­va­ti da će no­ve ge­ne­ra­ci­je ima­ti ja­sni­ji po­gled. Mno­gi, a na prvom mes­tu ne­ma­čki, pri­mer to ja­sno do­ka­zu­je. Sve dok sis­te­mat­ski i kroz škol­stvo ni­je pos­tav­lje­no pi­ta­nje ne­ma­čke od­go­vor­nos­ti, dok se ni­je kre­nu­lo na ek­skur­zi­je po mes­ti­ma stra­ti­šta, svest se ni­je mo­gla ni po­me­ri­ti. Tek ta­da je uče­nje mo­glo da do­ve­de do usvo­je­nog na­či­na miš­lje­nja.

Ka­ko se do­go­vo­ri­ti oko is­ti­ne?

Haj­de da vi­di­mo gde smo sa­da. Re­kli smo da je Sre­bre­ni­ca iona­ko već u obra­zo­vnom sis­te­mu. Re­kli smo da tu i tre­ba da bu­de, ali ne ona­ko ka­ko je sa­da. Pa ka­ko on­da? Šta pre­da­va­ti? Da li mi zna­mo šta se ta­mo ta­čno do­go­di­lo? Da li pos­to­ji nau­čnim me­to­da­ma ut­vrđe­no zna­nje o to­ku do­ga­đa­ja? Da li pos­to­ji je­dna is­ti­na o tom ili o bi­lo kom dru­gom do­ga­đa­ju? Da li Srbi i Boš­nja­ci mo­gu do­ći do te is­ti­ne? Ka­ko bi se o njoj do­go­vo­ri­li? Gla­sa­njem, pre­gla­sa­va­njem, kon­sen­zu­som? Ne ve­ru­jem.

Upo­re­dne ana­li­ze udžbe­ni­ka ko­je smo ra­di­li za či­tav re­gi­on Ju­go­is­to­čne Evro­pe (www.cdsee.org) po­ka­za­le su ogro­mne ra­zli­ke u tu­ma­če­nji­ma is­to­rij­skih do­ga­đa­ja i po­ja­va. I to čak i onih ko­ji su da­le­ko od te­ži­ne i in­ten­zi­te­ta emo­ci­ja ko­je se ve­zu­ju za po­sle­dnje ju­go­slo­ven­ske ra­to­ve. Sva­ko­me je po­tre­bna nje­go­va sop­stve­na in­ter­pre­ta­ci­ja, sva­ko­me je nje­go­va in­ter­pre­ta­ci­ja pri­be­ži­šte ono­ga što se na­zi­va na­ci­onal­ni iden­ti­tet.

Da li će je­dan rat bi­ti oce­njen kao oslo­bo­di­la­čki ili osva­ja­čki, pra­ve­dan ili ne­pra­ve­dan ima is­klju­či­vo ve­ze sa sa­daš­njim po­tre­ba­ma re­ži­ma i druš­tva i sa­svim je ma­lo po­ve­zan s onim što se de­ša­va­lo u pro­šlos­ti. Uos­ta­lom, sva­ki pro­šli do­ga­đaj izu­ze­tno je slo­žen, da­je ele­men­te za ra­zli­či­ta tu­ma­če­nja i ar­gu­men­te za čes­to sa­svim su­prot­stav­lje­na vi­đe­nja. Uz to, po­uz­da­nih, nau­čnim me­to­di­ma dos­ti­gnu­tih zna­nja je ma­lo, do­ma­će ne­ra­zvi­je­ne na­uke ni­su do­šle do čvrstih po­da­ta­ka, pro­ver­lji­vih, do­ka­zi­vih i ne­spor­nih. Ka­ko on­da pre­da­va­ti o ne­če­mu što je to­li­ko ose­tlji­vo i to­li­ko kon­tro­ver­zno kao što je ge­no­cid u Sre­bre­ni­ci? Ka­ko to uči­ni­ti a da ne iza­zo­ve no­ve kon­tro­ver­ze, kon­fli­kte i ne pos­ta­ne no­vi ar­gu­ment sta­rih na­ci­o­na­lis­ti­čkih ide­olo­gi­ja?

Kao prvo, mo­že­mo se vra­ti­ti na po­če­tak ovog tek­sta i po­no­vo pos­ta­vi­ti pi­ta­nje svrhe obra­zo­va­nja. I još va­žni­je – za­što tre­ba uči­ti o Sre­bre­ni­ci? Ako bi­smo pri­hva­ti­li sa­vre­me­ni pe­da­go­ški pris­tup da je svrha obra­zo­va­nja for­mi­ra­nje slo­bo­dnih, sa­mo­sve­snih gra­đa­na, ko­ji su to­kom pro­ce­sa obra­zo­va­nja ste­kli ve­šti­ne i na­uči­li, na pri­mer, da či­ta­ju, ra­zu­me­ju i kri­ti­čki obra­de tek­st, on­da bi uče­nje o Sre­bre­ni­ci mo­glo bi­ti naj­va­žni­ji deo obra­zo­va­nja. Upra­vo za­to što je to pi­ta­nje ta­ko ose­tlji­vo i ta­ko kon­tro­ver­zno. Baš zbog to­ga ono bi bi­lo izu­ze­tno va­žno da bi se shva­ti­lo da, za po­če­tak, ne pos­to­ji je­dna je­dnos­ta­vna is­ti­na, već da je ra­zu­me­va­nje ne­kog do­ga­đa­ja uvek pu­no ni­jan­si, uvek ra­zli­či­to u za­vi­snos­ti od po­zi­ci­je iz ko­je se po­sma­tra, uvek plu­ral­no.

I u to­me je su­šti­na – uče­nje o Sre­bre­ni­ci po­mo­glo bi uče­nju o plu­ral­nos­ti, o to­me da je ne sa­mo pri­ro­dno već i nu­žno ima­ti ra­zli­či­ta miš­lje­nja, ali da je po­sao pra­vog obra­zo­vnog sis­te­ma da uči o to­me ka­ko se o nji­ma vo­di di­ja­log, ka­ko se ar­gu­men­tu­je, ka­ko se pos­tav­lja­ju pi­ta­nja, ka­ko se uva­ža­va “dru­gi” i ka­ko se ra­zu­me. To je je­di­ni mo­gu­ći ko­re­ktiv. Da bi­smo i mi sa­mi pos­ta­li bo­lji.

Dra­go­ce­ni pri­me­ri

U do­sa­daš­njim pro­je­kti­ma či­ji je cilj bio da se pre­ko nas­ta­ve is­to­ri­je do­đe do bo­ljeg ra­zu­me­va­nja za­je­dni­čke pro­šlos­ti, u če­mu bi ona ima­la po­mi­ri­telj­sku ulo­gu i pres­ta­la da bu­de je­dan od va­žnih fa­kto­ra kon­fron­ta­ci­je, po­zna­ta su dva za­ni­mlji­va i dra­go­ce­na re­še­nja. Je­dno je za­je­dni­čki pa­les­tin­sko-izra­el­ski udžbe­nik (Si­de by Si­de: Pa­ral­lel His­to­ri­es of Isra­el-Pa­les­ti­ne, eds. Sa­mi Adwan, Dan Bar-On, Eyal Na­veh, New York 2012), u ko­me su dva na­ra­ti­va, dva sa­svim ra­zli­či­ta vi­đe­nja do­ga­đa­ja pred­stav­lje­na u dva pa­ra­lel­na stup­ca, dok je izme­đu njih os­tav­ljen tre­ći, pra­zan stu­bac, u ko­ji đa­ci tre­ba da upi­šu svo­je vi­đe­nje.

Ta­kav pris­tup bi u po­tpu­nos­ti mo­gao bi­ti pri­me­njen na slu­čaj Ju­go­slo­ven­skih ra­to­va jer sve stra­ne u nji­ma ima­ju svoj čvrst na­ra­tiv o nji­ho­vim uzro­ci­ma, to­ku i po­je­di­na­čnim do­ga­đa­ji­ma, pa bi objav­lji­va­nje tih pa­ra­lel­nih na­ra­ti­va bi­lo ve­oma va­žno jer bi se ta­ko đa­ci­ma pre­do­či­la već iz­gra­đe­na vi­đe­nja obe stra­ne, čvrsto pos­tav­lje­ni i ve­oma ra­zli­či­ti okvi­ri za ra­zu­me­va­nje do­ga­đa­ja, ko­ji bi po­ka­za­li ko­li­ke su ra­zli­ke u tu­ma­če­nji­ma. Ta­ko bi se đa­ci upo­zna­li s vi­đe­njem dru­ge stra­ne, uči­li o to­me ka­ko je mo­gu­će je­dnu po­ja­vu vi­de­ti iz sa­svim ra­zli­či­tih uglo­va i ka­ko se sva­ki do­ga­đaj iz pro­šlos­ti uvek ra­zli­či­to tu­ma­či i u okvi­ru je­dnog druš­tva i me­đu ra­zli­či­tim za­je­dni­ca­ma, kao što i na da­naš­nja po­li­ti­čka pi­ta­nja pos­to­je ve­oma ra­zli­či­ti po­gle­di.

To je va­žna, go­to­vo te­ra­pij­ska le­kci­ja, jer u svim druš­tvi­ma pos­to­ji ten­den­ci­ja da se ve­ru­je da je u pro­šlos­ti o do­ga­đa­ji­ma pos­to­jao je­dan stav, iako smo sve­sni da je miš­lje­nje o sa­daš­njos­ti plu­ral­no. Zbog to­ga je va­žno da se uči da je i pro­šlost bi­la plu­ral­na, da sa­mim tim i da­naš­nje uče­nje o njoj tre­ba ta­kvo da bu­de. Po­se­bno je u pos­tkon­flik­tnim druš­tvi­ma (ako na­ša druš­tva uop­šte spa­da­ju u tu ka­te­go­ri­ju) va­žno po­ka­za­ti da pos­to­ji i kon­flikt se­ća­nja, da “dru­gi” ima svo­je vi­đe­nje stva­ri i da je, i on­da kad se s tim ni­ka­ko ne mo­že­mo slo­ži­ti, va­žno pri­hva­ti­ti da je to dru­go vi­đe­nje mo­gu­će i ču­ti nje­go­ve ar­gu­men­te.

To je već po­če­tak di­ja­lo­ga, po­če­tak ra­zu­me­va­nja, upo­zna­va­nja dru­gog, pa i pri­hva­ta­nja ide­je da je dru­ga­či­je miš­lje­nje le­gi­ti­mno. Ta­kav ko­rak ogro­mna je le­kci­ja o uče­nju o to­le­ran­ci­ji, plu­ral­nos­ti, ali, još vi­še, o sa­mi­ma se­bi. Jer kroz sa­zna­nje o dru­gim tu­ma­če­nji­ma, na­ša vi­đe­nja pos­ta­ju gip­ki­ja, otvo­re­ni­ja, slo­že­ni­ja, bla­ža. I to je upra­vo ono če­ga se bo­je kre­ato­ri na­ših obra­zo­vnih po­li­ti­ka. Ra­zu­me­va­nje “dru­gog” se i da­lje vi­di kao sla­bost.

Dru­gi pris­tup mo­že­mo na­ći u za­je­dni­čkim knji­ga­ma na­me­nje­nim drža­va­ma Ju­go­is­to­čne Evro­pe (Te­ac­hing Mo­dern So­ut­he­ast Euro­pe­an His­tory. Al­ter­na­ti­ve Edu­ca­ti­onal ma­te­ri­als, ed. Chris­ti­na Ko­ulu­ri, So­lun 2005, objav­lje­ne na 9 je­zi­ka re­gi­ona. www.cdsee.org) u ko­ji­ma je pri­me­njen me­tod mul­ti­per­spe­kti­vnos­ti. U nji­ma se do­ga­đa­ji pred­stav­lja­ju kroz is­to­rij­ske izvo­re, tek­sto­ve ili ilus­tra­ci­je iz vre­me­na u ko­ji­ma su nas­ta­li, či­me se đa­ci­ma pri­ka­zu­je ka­ko su ra­zli­či­te stra­ne vi­de­le odre­đe­ne do­ga­đa­je i ko­li­ko su nji­ho­va ra­zu­me­va­nja bi­la ra­zli­či­ta.

Ti­me se đa­ci­ma po­ka­zu­je da je i u tre­nut­ku kad se do­ga­đaj de­ša­vao nje­go­va in­ter­pre­ta­ci­ja za­vi­si­la od per­spe­kti­ve iz ko­je se gle­da i ka­ko su se, s pro­to­kom vre­me­na, te po­zi­ci­je do­da­tno uda­lja­va­le. Do­bi­ja se va­žna le­kci­ja o to­me ka­ko je do­ga­đaj iz­gle­dao svo­jim sa­vre­me­ni­ci­ma, šta su oni zna­li o to­me, ka­ko su objaš­nja­va­ni nje­go­vi uzro­ci. Ta le­kci­ja o odno­su pro­šlos­ti i sa­daš­njos­ti ta­ko­đe je dra­go­ce­na, jer po­ka­zu­je mo­ti­ve i emo­ci­je sa­vre­me­ni­ka i do­no­si ar­gu­men­te ko­ji su da­nas za­bo­rav­lje­ni, a ko­ji objaš­nja­va­ju sta­no­vi­šta uče­sni­ka. Ta­kvo pred­stav­lja­nje pro­šlos­ti va­žno je jer omo­gu­ća­va da se otvo­ri dis­ku­si­ja na ča­su, da se pro­uče ar­gu­men­ti ra­zli­či­tih stra­na, da se ukrste po­da­ci na ko­je su se oni po­zi­va­li da se ta­ko uvi­di slo­že­nost sva­ke is­to­rij­ske si­tu­aci­je.

Ta­kvom nas­ta­vom pos­ti­že se da uče­nje o pro­šlos­ti vi­še ni­je me­mo­ri­sa­nje “je­dne is­ti­ne”, već pro­pi­ti­va­nje sva­kog ar­gu­men­ta i ra­zu­me­va­nje kom­plek­snos­ti sva­kog po­li­ti­čkog tre­nut­ka. Is­to­ri­ja pres­ta­je da bu­de po­sle­di­ca za­ve­re ili pri­ro­dna si­la ko­ja ru­ši sve pred so­bom i pos­ta­je otvo­ren pros­tor za dis­ku­si­ju i stal­no prei­spi­ti­va­nje. Tim is­to­ri­ča­ra ko­ji je izra­dio te knji­ge već je pri­pre­mio nas­ta­vak pro­je­kta ko­ji bi obu­hva­tio i ra­to­ve de­ve­de­se­tih.

Le­kci­ja o od­go­vor­nos­ti i de­mo­kra­ti­ji

Ako bi se do­ga­đa­ji u Sre­bre­ni­ci pred­stav­lja­li tom me­to­dom to bi zna­či­lo obu­hva­ta­nje ra­zli­či­tih vrsta i ni­voa is­to­rij­skih izvo­ra. U prvom de­lu le­kci­je bi­lo bi ne­op­ho­dno obja­vi­ti broj ubi­je­nih, po­dat­ke o do sa­da pro­na­đe­nim te­li­ma stra­da­lih i is­tra­že­ne po­dat­ke o žrtva­ma i nji­ho­vim bio­graf­skim po­da­ci­ma. U dru­gom de­lu bi se ukrsti­li is­to­rij­ski izvo­ri, u prvom re­du pi­sa­nje štam­pe ko­je bi po­ka­za­lo sve ra­zli­ke u in­for­ma­ci­ja­ma ko­je su o do­ga­đa­ji­ma da­va­ne u bo­san­skoj i srbi­jan­skoj štam­­­pi.

Ti­me bi se, pre sve­ga, vi­de­lo ka­da su in­for­ma­ci­je o Sre­bre­ni­ci bi­le prvi put objav­lje­ne u srpskoj ja­vnos­ti i ka­ko je te­ško i spo­ro te­kao pro­ces od po­tpu­nog ne­gi­ra­nja, za­tim pri­hva­ta­nja sa oprav­da­va­njem, do po­če­ta­ka su­oča­va­nja. To bi bi­lo izu­ze­tno va­žno, po­se­bno za đa­ke srpske na­ci­onal­nos­ti, ko­ji bi uči­li o po­ku­ša­ji­ma skri­va­nja i ma­ni­pu­la­ci­je ja­vnoš­ću. Ta­kvim pris­tu­pom bi, za po­če­tak, đa­ci bi­li upo­zna­ti s tim ka­ko su do­ga­đa­ji od po­čet­ka ra­zli­či­to pred­stav­lja­ni, ka­ko su ih sa­vre­me­ni­ci ra­zu­me­li, u ko­ju ver­zi­ju do­ga­đa­ja su ve­ro­va­li. To je ve­oma zna­čaj­no zbog to­ga što se đa­ci­ma po­ka­zu­je da su in­ter­pre­ta­ci­je do­ga­đa­ja ne­za­vi­sne od sa­mog do­ga­đa­ja, či­me se uči kri­ti­čko či­ta­nje izvo­ra, u prvom re­du štam­pe. Ta­kvim pris­tupom se ne re­la­ti­vi­zu­je zlo­čin, on po­ka­zu­je da je ve­oma va­žno ka­ko se zlo­čin in­ter­pre­ti­ra i da te in­ter­pre­ta­ci­je vi­še de­lu­ju na ja­vnost od go­lih či­nje­ni­ca.

Zlo­čin je ne­spo­ran, ali odnos pre­ma nje­mu je ono što odre­đu­je da­naš­nja druš­tva i što mo­že do­pri­ne­ti da se do­ve­du u pi­ta­nje uzro­ci ko­ji su do nje­ga do­ve­li. Ono što se de­si­lo ne mo­že se pro­me­ni­ti, ali se mo­že pro­me­ni­ti na­še ra­zu­me­va­nje tih do­ga­đa­ja.

Za­tim bi bi­lo po­tre­bno obja­vi­ti ne­ko­li­ko do­ku­me­na­ta ko­ji bi po­ka­za­li ra­zli­či­te po­gle­de na te do­ga­đa­je, što bi, ta­ko­đe, bi­lo po­se­bno va­žno za srpsku stra­nu. Odno­sno, bi­lo bi va­žno da­ti rea­kci­je srpskih an­ti­ra­tnih kru­go­va ko­ji su se su­prot­stav­lja­li ra­tnoj po­li­ti­ci i osu­di­li zlo­či­ne. Ta­kvim di­da­kti­čkim pos­tup­kom se uvo­di ja­sna svest o plu­ral­nos­ti druš­tva, o to­me da su uvek i u sva­kom vre­me­nu pos­to­ja­li ra­zli­či­ti sta­vo­vi i da, sa­mim tim, za tok do­ga­đa­ja pos­to­ji sa­svim kon­kre­tna od­go­vor­nost.

Na­ime, ako se ta­kva plu­ral­nost ne uči u nas­ta­vi is­to­ri­je, on­da se sti­če uti­sak da je is­to­ri­ja ne­ki za­da­ti, me­ta­fi­zi­čki tok ko­ji pos­to­ji mi­mo lju­di i na ko­ji oni ne mo­gu uti­ca­ti. Uko­li­ko se, na­pro­tiv, uka­že na pos­to­ja­nje ra­zli­či­tih sta­vo­va, po­ka­zu­je se da je iz sva­ke is­to­rij­ske si­tu­aci­je bi­lo vi­še mo­gu­ćih izla­za, da oni ni­su za­da­ti i da odre­đe­ni kru­go­vi do­no­se od­lu­ke ko­jim će se pu­tem kre­nu­ti. Bi­la bi to va­žna le­kci­ja o od­go­vor­nos­ti i de­mo­kra­ti­ji.

Tre­ći deo tre­ba­lo bi da bu­de po­sve­ćen se­ća­nji­ma, kao i sve­do­če­nji­ma pred su­dom u Ha­gu, či­me bi se in­di­vi­du­ali­zo­vao od­nos pre­ma žrtva­ma i ra­zvi­la em­pa­ti­ja pre­ma nji­ho­vim pa­tnja­ma. U po­sle­dnjem de­lu bi­lo bi po­tre­bno do­ne­ti de­lo­ve sud­skih odlu­ka, ka­ko onih na Me­đu­na­ro­dnom su­du prav­de na ko­me je taj zlo­čin oka­ra­kte­ri­san kao ge­no­cid, kao i pred Me­đu­na­ro­dnim kri­vi­čnim su­dom.

Šan­sa za is­to­ri­ju

Ka­da bi Ju­go­slo­ven­ski ra­to­vi ova­kvim me­to­dom bi­li pri­ka­za­ni u udžbe­ni­ci­ma drža­va ko­je su u nji­ma učes­tvo­va­le stvo­ri­la bi se osno­va i za su­oča­va­nje s nji­ma, ali i za po­tpu­nu pro­me­nu na­či­na uče­nja o pro­šlos­ti. Vi­še ne bi bi­lo pro­pi­sa­ne is­ti­ne ko­ja se me­mo­ri­še i ko­ja is­klju­ču­je pro­pi­ti­va­nje, već bi se pro­šlost ra­zu­me­va­la na osno­vu ra­zli­či­tih vi­đe­nja i ar­gu­me­na­ta.

Taj su­sret s dru­gim vi­đe­njem bio bi bo­lan, iza­zi­vao bi otpor, na­ila­zio na ni­po­da­šta­va­nje, pa i ne­gi­ra­nje po­tre­be da zna­mo šta dru­gi mi­sli. Ali, u kon­flik­tnim ili pos­tkon­flik­tnim druš­tvi­ma taj ko­rak je ne­op­ho­dan, je on do­vo­di do to­ga da se dru­gi uop­šte pri­me­ti, da mu se pri­zna le­gi­ti­mi­tet i otvo­ri mo­gu­ćnost de­ba­te. Uče­nje o bo­lu ta­da bi do­šlo na mes­to pra­znih drža­vni­čkih izvi­nje­nja, a ško­le bi pos­ta­le mes­to na ko­me se ra­zvi­ja auto­no­mno miš­lje­nje umes­to do­sa­daš­njih i sa­daš­njih ide­olo­ških pro­po­ve­da­oni­ca. A is­to­ri­ja? Ona bi do­bi­la šan­su da od pre­dvoj­ni­čke obu­ke pos­ta­ne kri­ti­čka dis­ci­pli­na ko­ja po­ma­že gra­đa­ni­ma da odras­tu, pro­trlja­ju oči, ugle­da­ju svet oko se­be i po­čnu da stva­ra­ju ne­ko da­le­ko, de­mo­krat­sko druš­tvo.

Uz dozvolu redakcije tekst prenosimo iz Školegijuma

(zurnal.info)

Pročitajte više tekstova sa pojmovima:

Dubravka Stojanović, Srebrenica, Obrazovanje