Pisma iz Paname

U Meksiku sa Brubeckom: Potraga za skrivenim blagom

Piše: Mehmed Begić

Jazz u potpunosti sebi prilagođava sve vrste uticaja. Ne postoje rasne granice koje bi mogle odrediti jazz izvedbe. Muzičari svih mogućih rasa i nacija svirali su i sviraju najbolji jazz... volio bih da sviram sa muzičarima iz Meksika

Sekvence trenutka

Tamo me je prvi put odvela Kerouacova Tristessa. Ciudad de México nudio je svoje ulice i krovove, a ja sam ih napuštajući morao zaboraviti. Sve bi drugo bilo previše bolno. Kada je morfijum glavna opcija životne energije, život pakuje kofere. 

Dovoljno godina poslije, najradije bih zaboravio razloge svog postojanja na ćošku nepoznate ulice. Moja muza je odavno mrtva. S njom su umrle i sve naše priče. Njena je ljepota uništena i zapamćena. Neko će morati da je proglasi sveticom. Ali kad sam je ugledao u izlogu, bilo je jasno da se potraga obustavlja i da moram sve ostaviti i ući u tu čudnu prodavnicu. Tebe svakako nema već predugo. Svi su se navikli na takvo stanje stvari. Jedan odgođeni dan niko neće primjetiti. 

Našao sam se u neočekivanom okruženju – u društvu gramofonske ploče koju je Dave Brubeck snimio u Meksiku. Bio je to jedan od tri postojeća zapisa, posljednji u mojoj kolekciji, sa Brubeckovih koncerata u ovom gradu. Bravo, Brubeck! izgovorih sa ushićenjem vrteći omot u rukama. Bravo! Brubeck! čulo se iz publike dvanaestog, trinaestog i četrnaestog maja 1967. godine. 


Bravo Brubeck! 

Da je tvoj nestanak ranije primjećen i da sam se prije našao u ovom gradu, ko zna, možda bih umjesto privučen izlogom, skrenuo u Auditorio Nacional na aveniji Paseo de la Reforma, broj 50.

A možda sam baš to jednom ranije i uradio. Otkud znam ko sam bio prije nego što sam se rodio i šta se dešavalo tamo iza sjećanja koja imam. Možda sam živio u Meksiku i zvao se Juan Lopez Moctezuma. Možda su na crvenom stroju za pisanje (marka: 1970 Olivetti Valentine) otkucani redovi koji slijede: 

Komešanje u nestrpljenju preplavilo je ogromnu Narodnu dvoranu glavnog grada. Iz klavira Davea Brubecka dopiru prve note pjesme Cielito Lindo. Na njih reaguje saksofon Paula Desmonda. Morellovi bubnjevi i bas Genea Wrighta uvode nas u obred. Tradicionalna melodija snažnih hispano korijena postaje nešto čemu ovaj kvartet daje novu emociju: meksička muzika koja je ujedno i jazz. Definitivni prikaz zajedničkog prostora našeg vremena: Jazz ne poznaje granice!

Recimo da sam Olivetti Valentine mašinu dobio od komšije Pabla. Dao sam mu za nju mog pijetla šampiona. Nije mu bilo ravnog nadaleko. Avet njegovog kukurikanja budila bi me i danas, da sam... ono što vjerovatno i jesam.

Nostalgija nepoznatog mjesta

Koračam polako, jedva dodirujući jagodicama prstiju fasadu kuće čija adresa je napisana na zgužvanom papiru u mom džepu. Pazim da je vinil bezbjedan pod miškom. Bravo, Brubeck, tebi hvala, otkopao sam pravo blago. Sada ga treba sačuvati. U drugoj ruci je flaša zaštićena papirnatom žutom kesom. Uvijek sam bio slab na fišeke. Ima nešto u njima, neka veza sa djetinjstvom. Kesteni, možda. Ili boja spužve. Nijedno od to dvoje ne zaboravljam.

„Jazz je ogromna spužva“- bile su prvo što je Brubeck rekao po dolasku u Meksiko. „Jazz u potpunosti sebi prilagođava sve vrste uticaja. Ne postoje rasne granice koje bi mogle odrediti jazz izvedbe. Muzičari svih mogućih rasa i nacija svirali su i sviraju najbolji jazz... volio bih da sviram sa muzičarima iz Meksika“.

Tako je i bilo. Na prvom koncertu, festival Puebla, kvartetu su s pridržila dva lokalca: gitarista Benjamin Chamin Correa i Salvador Rabito Agueros – virtuoz na bongosima i konga bubnjevima. Ali kako bih ja takvo nešto mogao znati? Obraćaju li mi se ovo Moctezumina potisnuta sjećanja? Ako jesu, da ja njih nešto upitam: Kako je najboljeg druga svog djetinjstva, pijetla veterana, mogao dati za hrpu metala i plastike šminkerskog imena? Pablo ga je davno iskoristio za lošu supu. Je li Moctezuma volio kestene? 

Vrata su otključana. Na nebu je veliko snažno sunce puno života, bez razumijevanja za alkohol koji se udobno valja u stomaku. Takvo nešto mi danas treba, da preuzime misli kojima sam ionako dao dovoljno svog i svačijeg vremena. Čovjek se nekada mora odmoriti od cigara i kofeina. 

Odmori se, nisi zaslužio 

Previše je vremena prošlo i nigdje ne stižem. Strpljenje gube svi oko mene. Ravnotežu uspijevam održati, mada sam sa svakim novim korakom dodatno usporeniji. Takav dolazim do daha, u kući, u kojoj tog dana nisam trebao ni da budem. Zaustavit ću svijet nakratko. Take five, staro momče, nisi zaslužio ali smrt je ljubavnica koja ne mari za to. 

"Take Five" je odavno jazz standard. Ako ćemo već ići u detalje, komponirao ga je Paul Desmond za album Time Out, koji je Dave Brubeck Quartet snimio 1959. godine. Detalji me nekada spase i prodišem, vragu hvala.

Umjesto da se okrenem, izađem i trčim trčim trčim, dok me noge nose, dok ne stignem do niskog kreveta preko puta stola, na kojem je samo Olivetti Valentine stroj za pisanje (napravljen 1970. godine), ja sam stajao kao ukipljen slušajući ono što mi se činilo da čujem. Ono sto jesam čuo. Ali svaki put kada sam siguran u  bilo šta, počinjem sumnjati u sopstveni razum rastopljen u alkoholu i dvoumici. 

Ulazim i zatvaram vrata, više nema povratka. Raskošna je ovo iluzija. Našao sam je u starim filmovima. Strastveno je služila onome ko je stvorio. Oči u oči s tobom, tajna je napokon moja.

(zurnal.info)

 

Pročitajte više tekstova sa pojmovima:

Dave Brubbeck, Čitaonica Žurnal, Pisma iz Paname, Mehmed Begić, Jack Kerouac