Festivali

Lete, lete gitare, mikrofoni i brushalteri

predrag đuran

Još jedan novosadski Exit festival priveden je kraju poslednjim nastupima didžejeva u Dance areni. Tokom 12. Exita, koji je startovao u četvrtak uveče, kroz Petrovaradinsku tvrđavu prošlo je oko 40.000 ljudi na dan. Najveća gužva zabeležena je u subotu uveče, najmanja u petak. Exit je ove godine dobio svog dvomilionitog posetioca, Stašu Vukadinović (27) iz Zrenjanina. Četiri dana Exita 2011 – hvala na pitanju – pamtiću po uzbudljivim nastupima bendova Pulp, Portishead i Grinderman. Čini se da je najatraktivniji program ponuđen tek poslednjeg festivalskog dana...

MICK & KOJA & KASTARIKA

Prvo smo sinoć, na glavnoj festivalskoj pozornici, s početkom negde oko 20 časova, videli i čuli prvoborca britanskog pank zvuka Micka Jonesa. Nekada gitarista, autor pesama i drugi pevač kultne, belosvetski voljene pank-rok grupe The Clash, Jones (56) se na ovogodišnjem Exitu pojavio kao frontmen dens-rok atrakcije Big Audio Dynamite, londonskog benda diskografski aktivnog od sredine 80-ih do prvih godina 90-ih.

S nasmejanim Jonesom (koji je između dve pesme rekao i da voli filmove koje pravi “reditelj Emir Kastarika”) na bini je bio i čuveni panker rastafarijanac Don Letts, danas cenjen kao muzički filmadžija, a nekada kao didžej koji je “zaslužan za povezivanje panka i regea”. Posle njih, na bini se pojavio još jedan bivši panker, ali beogradski – Koja. On i njegova Disciplina kičme, u najnovijem izdanju pojačana klavijaturama, ponudili su 50 minuta žestokog fanka. U prvom planu, naravno, bio je novi album Uf!

PORTISHEAD & TRIP SEVDAH & I JUST WANNA BE A WOMAAN

A onda nešto sasvim drugačije... Legendarni bristolski trip-hop sastav Portishead – konačno se pojavio pred publikom u Srbiji! Pevačica Beth Gibbons, perkusionista/didžej Geoffrey Barrow i gitarista Adrian Utley, pojačani trojkom kolega, odsvirali su koncert koji će se dugo pamtiti. Iako je livada ispred Glavnog stejdža, po svoj prilici, krajnje pogrešno mesto za slušanje njihove i tužne i romantične muzike, sinoć je sve funkcionisalo kako treba: sve se dobro i čulo i videlo, u atmosferi kad publika pažljivo prati ono što stiže iz zvučnika, a muzičari (predani, ozbiljni) daju sve od sebe.

Smenjivale su se stare (Mysterons, Sour Times, Cowboys...) i nove (Silence, The Rip, Magic Doors, Machine Gun, Nylon Smile, Threads...) pesme, odsvirane “ko na ploči” i otpevane glasom koji ima isti emotivni naboj kao onaj koji čujemo na live albumu koji je Portishead objavio 1998. godine (PNYC). Nobody loves meee... it's true... not like you doo, pevalo se s Beth i uz stotine iznad glava podignutih telefona. Meni se najviše svidelo kako su izveli Wandering Star, a ono čuveno skrečovanje u numeri Over zvučalo je sinoć lepše nego ikada. Balade ukrašene zvucima grebanja ploča – divne li perverzije muzičkih 90-ih.

Dobro, jeste bilo smešno kad su momci iza nas (obični, naši, balkanski momci, znači: mačo) na sav glas zakukali give me a reasooon to beee a womaan... I just wanna be a womaan; ali je bilo i lepo čuti kako publika pronalazi način da odsečnim pljeskanjem prati ritam balade Roads. A tek kad Beth Gibbons pre onog brejka u Glory Box uzdahne for this is the beginning of forever and ever – ih... trip-sevdah! I, za kraj, krautrok diverzija We Carry On, bučna i podugačka, u vreme koje pevačica silazi da pozdravi prvi red publike. Ona koja, potpuno predana izvođenju, jedva da nas je pogledala tokom koncerta.

GRINDERMAN & EVIL, EVIL & CRVENI BRUSHALTER

Gospodin koji se posle nje popeo na binu – zalizan, elegantan, spreman na sve – nije imao tih “problema”. Nick Cave je sinoć skoro svaku drugu pesmu provodio u zagrljaju najbližih redova publike, streljajući pogledom fanove i upirući besno prstom čas levo čas desno. U Srbiju je ovoga puta došao kao frontmen sastava Grinderman, tako da je izvodio samo pesme s postojeća dva albuma ove najnovije mu muzičke inkarnacije. Bez video bimova i sličnih scenskih pomagala, “napao” nas je bez razmišljanja, s Mickey Mouse And The Goodbye Man, a mi smo uzvratili otimanjem mu kaiša s pantalona dok je pevao Worm Tamer. Zatim su uz Get It On i Heathen Child po bini počeli da lete mikrofoni i gitare. Iako mu je skoro 54, lumpuje taj ko nekad.

Levo od Cavea, gitarista Warren Ellis vileniše u nekim trenucima i više. Leže na binu i ko oparen ustaje dok urla evil! evil! u istoimenoj “kanconi”, a kad se dohvati violine – postane poludeli Lajko Felix (koliko znam, Ellis zaista i voli subotičkog violinistu). Posle When My Baby Comes, Honey Bee i Kitchenette, do Cavea stiže crveni brushalter, a on po ko zna koji put stiže među publiku, dok iza njega, na pozornici, ružičasti komplet bubnjeva mlati Jim Sclavunos a bas grebe Martyn P. Casey. Stara, proverena Caveova ekipa. I njihovi stari, provereni fazoni? Kako god, tek No Pussy Blues valjano je razjario prve redove. I Bellringer Blues je odlično izveden, takođe i pesma po kojoj se bend zove.

JAMIROQUAI & SANTOGOLD & NIJE MI BILO DOBRO

Na istom mestu, ali prethodne večeri, koncert su imali Jay Kay i njegovi Jamiroquai. Njihov funky-acid-jazz odavno je u srcu publike koja prati festival na Petrovaradinskoj tvrđavi. Jamiroquai su pre nekoliko godina nastupili u Halu 1 Beogradskog sajma, džinovskoj bombonjeri od betona, metala i stakla, s razlogom poznatoj pod imenom “grobnica zvuka”. Od tog koncerta do danas, čekala se ta druga prilika – da se konačno u Srbiji čuju kako treba veliki dens hitovi Cosmic Girl, Space Cowboy, Alright... U subotu uveče, publika Exita 2011. skoro da je u potpunosti uspela da ostvari takve želje. Skoro – jer niti ovog puta zvuk nije bio besprekoran, odnosno: bend se dobro čuo, ali ne i vokal glavne zvezde. Tek negde od polovine koncerta sve je došlo na svoje mesto.

Čestitam vam vimbldonsku pobedu!, viknuo je Jay Kay, okićen jednom od svojih mnogobrojnih scenskih perjanica. Oko njega je bila pretopla julska noć, a ispred njega 25.000 ljudi! Beše to najbolje posećen koncert ove godine na Tvrđavi. Bend sastavljen od vrsnih muzičara bez problema je prolazio kroz svirački zahtevne Love Foolosophy, Feels Just Like It Should, Deeper Underground... Zapravo, trećeg dana ovogodišnjeg Exita – priznajem, “časni sude” – odgledao sam još samo jedan koncert: nastup tamnopute Britanke Santi White, scenski poznate kao Santigold. Kakav je to bio promašaj! Imam taj njen hvaljeni album iz 2008. godine... ali kako to uživo loše zvuči. Nije mi bilo dobro.

DOBRO JUTRO DENSERI

Zato sam ostatak večeri iskoristio da bolje osmotrim, prvo, festivalski bioskop na otvorenom (pogledao sam zanimljiv dokumentarac Igora Stoimenova o Bijelom dugmetu), a onda vratolomni Zip Line (“dvadesetak sekundi potpune slobode dok se pričvršćeni spuštate niz zategnutu sajlu”). Otišao sam i do Dance arene – do, zapravo, najlepše uređenog festivalskog stejdža. Na više nivoa, sa odmorištima, levim i desnim krilom... E tamo su jutros “pogašena” svetla Exita 2011. Dobro jutro, denseri.

(zurnal.info)