In Memoriam

Tako je govorio Predrag Lucić (2): O pornografiji, trafikama, Tomi Bebiću i mjesecu iznad Splita

Razgovarao: Marko Tomaš

Otišao je veliki Predrag Lucić. U dva nastavka objavljujemo veliki intervju iz 2012. godine u kojem je Marku Tomašu ispričao najvažnije detalje iz svog velikog iskustva.

O Oho ljepilu, Feralu na štekatu, apsolventima, kolporterima i svetom mjestu trafici

Ono što je meni uvijek bilo drago kod Ferala, osim naravno odnosa vas kao urednika, novinara prema raznim situaicijama u tzv. regionu, jeste bilo pitanje forme. Ono, kako ta novina izgleda. Ja i dan danas mislim da je Feral Tribune najbolje dizajnirana i osmišljena novina. Interesira me priča, zapravo čuo sam anegdotu kako je nastao legendarni logo Ferala, ali da li je istina da je nacrtan u kafani…

Je, istina je. Pazi, Boro Dežulović je napravio logotip, koji je bio u Slobodnoj Dalmaciji. No, sad je bilo drugačije, jer taj logo nosi glavu lista. Onda nije bilo nijednog postojećeg fonta pa da ti to poslažeš kako hoćeš. Čovjek je fino uzeo i nacrtao logo u Stefanelu gdje smo se mi nalazili, kod Mira Bogdanovića. Tu su naprosto letjele ideje po zraku i zapisivale bi se. Nešto od toga bi se odmah realiziralo, nešto tokom vremena. Ideja za rubriku Greatest Shits, koja nije krenula odmah, nastala je tu. Ono što je bio novum ja mislim u svjetskom novinarstvu, bar ne znam za sličan primjer, hajde, srodan je negdje Okovani patak u Francuskoj po tom miksu satire i ozbiljnog novinarstva, ali mi smo prvi napravili da satira ide van, znači da je ona omot, a da je tzv. ozbiljni dio umotan u to. Već i to je bilo drugačije od svega.

DALMATINCI SU UNIŠTILI FOTOGRAFIJU

Vi ste zadržali neke forme, koje su već tada počele odumirati u ozbiljnim novinama poput novinske ilustracije koju je sjajno radio Alem Ćurin. Naravno, ipak su najupečatljivije ostale naslovne fotomontaže. Kako je u vrijeme bez fotoshopa izgledalo radit sve one silne fotomontaže…

Fenomenalno, trajalo je dugo, ali je baš zato gušt bio veći. Nikad to nije bilo savršeno k'o na kompu. Imao si škare i OHO ljepilo. Onda to nosiš dole u fotolito pa vidiš je li ista točka na glavi kao na fotki koju si stavio za podlogu. Onda to traje dok se dovede do objavljivosti. Neke od tih ručno rađenih su stvarno izgledale sjajno. Feđa Klarić je tad provalio da će u povijesti pisat da su Francuzi izmislili fotografiju, a da su je Dalmatinci uništili.

Puno je legendarnih vaših naslovnica, najčešće je spominjana Tuđman – Milošević iako je tu bilo i drugih sjajnih stvari…

Ta je baš legla. To su ona mala čuda koja se događaju. Čuda postoje, ali ne padaju s neba. Tim nekim prethodnim radom utireš put prema tome da se to čudo dogodi. Naprosto, nakon niza dobrih i odličnih moralo se dogodit da ispadne jedna planetarno poznata pa čak i da postane vizualni zaštitni znak tog perioda. To je bilo u vrijeme onih pregovora u Ženevi. Bljesne ideja, ode se, uslika…

Čija su tijela?

Zna se to. Boro Dežulović ti je Milošević, Viktor je Tuđman, a snimano je kod mene doma. Poslije kad je priključen i Alija, ja sam bio Alija.


Jedno vrijeme ste vi, zapravo, izdavali pornografski časopis.

Još u Slobodnoj Feral je imao u zaglavlju napomenu: list je oslobođen osnovnog nameta na pamet. Ta baza je negdje u podtekstu bila reakcija na šund etikete Pankrtima, Azri itd. Znaš, k'o da si vraga povuko za rep. Više nisu znali šta bi drugo. Nakon što smo pokrenuli list nisu nam izdali ono što svakom novom listu automatski izdaju, onu potvrdu o oslobođenju od poreza, osim ako ne izdaješ čistu pornografiju, ili Feral Tribune.

Tako ste vi faktički bili porno časopis…

Tako je, mi smo onda skužili da Tuđman i ekipa, koju stvarno nervira to što mi radimo, da oni jako cvikaju od inozemnih autoriteta i da im je stalo da se to što oni rade ne doživljava kao diktatura. Onda smo se onda mi trudili da svaki problem koji su nam radili bude vidljiv vani. Jebiga, nije Hrvatska u to vrijeme bila slobodna zemlja da bi se o tome debatiralo. Kao: treba li Feral osloboditi od poreza ili ne? Niko ne bi pričao o tome. Bio je rat, ljudi su imali drugih problema, a ovi su im uvaljivali priču da ne moraju znati što im se događa, da su njihovi životi vojna tajna. Tada smo svaki napad koji su nam oni smještali samo učinili poznatim izvan granica domovine.

Kako ste se oslobodili tog poreza?

Trajalo je dugo, bilo je svega, od Viktorove mobilizacije… Ma, prvo su išli svim nezakonitim sredstvima, a onda, tobože, i ovim zakonskim. Jebiga, na kraju, najdugotrajnija i najuspješnija operacija im je bila preko sudskih službi.

FERAL NA ŠTEKATU

Sjećaš li se kakve su bile prve reakcije na taj samostalni Feral?

Dok smo bili dvotjednik štampali smo se u Rijeci u Novom Listu. Završavali bi brojeve tamo. Tad još nismo imali svoju pripremu. Odnijeli bi tekstove, slike, sve bi se to tamo sredilo i dovelo do objavljivosti. To rano jutro kad se odvrtio prvi broj Ferala Boro i ja smo bili u Rijeci. Znaš, odeš, odneseš piće štampadurima, uzmeš taj prvi garavi primjerak i nije ti jasno još uvijek da je krenulo, da si uspio to napravit.

Dođu onda neke cure iz gradske rubrike i kažu: po gradu svi pričaju o tom nekom Feralu, jel' to neko vidio? Boro je išao kombijem koji je vozio Ferale za Dalmaciju za kolportažu, tada ono nije bilo struje, i momak, koji je vozio kombi, je rekao: osjećam se kao da vozim struju u Dalmaciju! Pričali su mi Viktor i Boro da su te večeri u Splitu na Pjaci ljudi na svakom štekatu čitali Feral. Gdje god vidiš štekat neko čita Feral, iz ovih ili onih razloga. Tu večer sam išao na brod za Split i penjem se na palubu i prvo što vidim je raširen Feral, čita neki čovjek. Prvi broj je otišao odlično, drugi isto. Mi smo imali posuđenu lovu, jebiga, dovoljnu za štampanje dva broja. Da se nisu dobro prodala ta dva broja bilo bi veliko pitanje da li bi nastavili.

A tad smo napravili nered i na ovoj tzv. slobodoumnoj sceni, među novinarima i sanjarima novina, koji su govorili da ne treba žurit ni sa kakvim ishitrenim projektima. Danas je već bio puko i, kao, otvorit će se prostor, neka strana fondacija će dat lovu na jesen da krene jedan ozbiljan kritički list u Hrvatskoj. To su uglavnom bile priče po Zagrebu. Mi se nismo vidjeli u toj priči. Mi smo htjeli napravit ono šta znamo. Stvarno, jebote, niko od nas nije ušao u novine da bi ček'o da vidi kako će mu se poklopit karte i hoće li neka strana fondacija uletit lovu nakon što si doveden do toga da ne možeš radit ono što znaš i želiš. I, onda, kao, trebaš čekat da ti karte posloži neka fondacija, nekakav medijski UNPROFOR. Jebiga, moraš sam, nema bez osobnog rizika ništa. Na kraju se pokazalo da ti stimulirani projekati, u kojima je bilo i love i kompjutera i prostorija i svega i svačega, nisu bili duga daha. Jebiga, ne mogu ti okolnosti, financijeri, izdavači, ne mogu ti oni dat razlog za pjesmu. Želja da napraviš nešto, ona ne smije ovisit' o nečemu. Tad još nije bilo web portala, možda bismo radili nekakav fanzin, nešto, možda bi se razišli, otkud znam. Sreća je bila, Feralu je pristupilo, i tada i kasnije, baš puno sjajnih ljudi. Uglavnom najbolji novinari, koje si imao na ovim prostorima. To je fakat, mislim, pogledaj danas listu ko je sve pisao za Feral.


Neko mi nedavno reče da najbolji hrvatski novinari nisu uspjeli završit fakultete i hajde sada da se vratimo unatrag i nekim osobnim stvarima. Ti si, negdje, nerealizirani režiser. Interesantna je stvar da vi upravo radi Ferala niste uspjeli završiti fakultete…

Da, mi smo ti svi još uvijek apsolventi. A, čuj, ja sam iz teatra otišao u novine i zato što me je odnio Feral i zato što je onaj teatar, koji se događao na ulicama u Jugoslaviji, tražio da ga gledam i da razmišljam o njemu i da pokušavam artikulirat ono što ja mislim o tome. Mislim da je tako i u Viktorovom i u Borinom slučaju. Dobro, Viktoru je to bilo jasno i prije.

Pazi, Viktor je ključna faca za sve ono dobro što se događalo i što će se događat u novinarstvu, ako ga još bude, na ovim prostorima. Njemu je odmah bilo jasno da se neće bavit elektrotehnikom i da mu je mjesto u novinarstvu. To su prepoznali i u Slobodnoj kad su ga pozvali da radi u novini. Pri tom je prošao i onaj dril gradske rubrike. Pazi, ono što ti maloprije rekoh, to ti je to. Važan je razlog za pjesmu i želja da je napraviš. Njemu nije bilo teško, njemu i ekipi sa FESB – a - imali su skroman budžet, nedovoljan za ono što žele - da odu i preko student servisa u brodogradilištu čiste štive i tuku ruzinu, da rade sve one prilično gadne poslove. Onda bi oni tu zarađenu lovu skupili za fakultetski list.

S NOVINOM NA CESTU

Mislim, oni birokratski urednici to nikad ne bi uradili. Oni bi objavili broj od četiri stranice s onim što imaju. Viktor i oni su to htjeli, ništa im nije bilo teško.

Pazi, mi smo i kolportirali Omladinsku Iskru i onda ti mater kaže: pa nisi išao na fakultet da prodaješ novine na cesti! A radit to je bio performans i to je sjajno iskustvo za svakog novinara. Dobro, toga danas nema, drugačiji su oblici komunikacije, ali meni je to bilo silno dobro iskustvo.

Otad je vama vjerovatno i ostao taj neki romantičan pogled prema novinarstvu…

Svakom od nas je trafika bila sveto mjesto. Znaš, još kao klincu najvažnije mjesto mi je bilo trafika i ostalo mi je do danas. Ako nema tog odlaska na trafiku svaki dan osjećam se k'o da sam bez ruke. Prvo su me, naravno, pucali stripovi, pa onda Džuboks, SN revija, Tempo. Onda sam se još kao klinac zakačio i za Slobodnu. Isprva sam čitao sportsku stranicu i gradsku rubriku koja je tada bila izuzetno živahna. Ta neka fascinacija novinama stvarno ide još iz djetinjstva. Onda je došao i Polet, a kako me svaki vrag zanimao dosta rano sam počeo čitat i NIN i Start, čitat, ne samo gledat. Jebiga, to se pretvorilo u ovisnost.

O životu poslije Ferala, čitaocima, Melodijama, Tomi Bebiću i Mjesecu iznad Splita

Kakav je život bez Ferala iako je on nastavio živjeti u raznim prostorima kroz tekstove bivših novinara Ferala. 

Na neku foru ljudi traže imena iz Ferala.

Traže, jebiga, ljudi i dalje Feral. Bilo gdje da otputujem nema neko će pitat kad će opet Feral, hoće li ga bit? Rijetko se događa da se na jednom mjestu skupi takva ekipa ljudi i da kroz jedan dosta dug period funkcionira i da taj list, kroz sve njegove promjene, ljudi prepoznaju kao sugovornika.

Traže ljudi komunikaciju. 

Nego, da se osvrnemo na forme koje nestaju. 

Nema više novine gdje možeš pročitati esej BoreĆosića, Mileta Stojića, nema hrabrosti kakvu je imao Drago Hedl…

Mi smo vukli jedni druge. Pri tom je Drago bio u najstrašnijoj poziciji. Sam u Glavaševom Osijeku. Glavaš ga je kalašnjikovom istjerao iz Glasa Slavonije. A onda on piše onako kako piše. Ovdje, pak, štogod da ti se događa, od prijetnji bombama, javnih prozivki, difamiranja, bilo čega, nađeš se s drugima u redakciji pa prikupiš forcu i tjeraš dalje. Samom čovjeku je bilo puno teže, ali, opet, ono što te je spašavalo je trenutak kad se novina pojavi i dođe do čitaoca. A naši su čitaoci stvarno bili sjajni.

KO ŠTO TEBI IZAĐE PJESMA

Ima li negdje na koncu satisfakcije, ne mogu se sad sjetit ko je iznio tu tezu, ali je rekao da su zdrave vrijednosti uHrvatskoj opstale isključivo zbog hrvatskih novinara…

Novinari su proizveli i dosta bolesti. A sad, ima li satisfakcije? Ja mislim da smo mi radili ono što smo morali takvi kakvi jesmo. Ako imaš poriv da kreiraš novine poput Ferala radio si sve da to napraviš i nisi mislio da je to nešto posebno. Jebiga, to je k'o što tebi izađe pjesma. One priče o hrabrosti, kao imate muda do koljena itd., nisu neka fora. Ja stvarno mislim da smo mi samo, najpoštenije i najbolje što smo mogli, radili svoj posao.

Gurali smo nekad i preko granica izdržljivosti. Ta financijska agonija Ferala, prouzročena sudskim tužbama i odnosima na tzv. slobodnom tržištu, ona je trajala jako dugo pa se opet nekako guralo. Nisi htio da odustaneš. Značio bi ti svaki novi broj, tjerao si dalje i išlo je dok se moglo. Kad je postalo bezizlazno nije bilo druge nego stavit ključ u bravu.

Bilo je pokušaja da se eventualno list ponovo pokrene. Razmišljalo se i o webu, ali ništa od toga nije bilo izvedivo ili nije bilo izvedivo na način da opet ubrzo ne upadneš u slične probleme. Tu je ta situacija bila puno surovija od one kad si s posuđenom lovom omogućio i sebi i čitaocima Feral. Sad to više nema šanse. Druga su vremena, drugi odnosi. Ma kako surova bila onda je to bila poštenija, otvorenija bitka. Sad su to financijaški, tzv. regularni uvjeti, kao, sad smo se priključili svijetu, tako stvari inače hodaju, gase se novine po zapadu leva leva pa šta sad. Pri tom, ova izgrađenija društva ipak paze da novine koje su im nekakva kulturna i civilizacijska vrijednost ne budu prepuštene isključivo diktatu tržišta.

A to se tržište ne odnosi na trafike, na čitaoce već na udio u marketinškom kolaču. Jebiga, ako je već moralo, bolje da je puklo zato što nije bilo oglasa nego zato što ne bi bilo čitalaca. Drago mi je, kad već neko mora pitat gdje si, što te nema, da čitaoci pitaju, a ne marketingaši.

Jedan od načina na koje je Feral nastavio živjet su i Melodije bljeska i oluje, borbe i pretvorbe Dina i Merlina… Meni je tuzanimljivo da ste na neku foru tim melodijama začeli skoro potpuno novu književnu formu tim prepjevima popularnihMelodija. Danas ste ti i Boris već postali neka vrsta putujućeg pjesnikog kabarea…

Vidi, duh Ferala živi i kroz tekstove autora koji su pisali za Feral i koji su danas na raznim stranama u Novostima, na e- novinama, sajtovima u tuzemstvu i inozemstvu i drago mi je da su nastavili pisat kao da pišu za Feral.

SLOBODA NA INTERNETU

Većinom su utočište našli u tom nekom novom prostoru slobode na internetu…

Da, uglavnom je to internet i ko se, tu i tamo, uspio skrasit u tiskanim medijima. A ovo za melodije, čuj, one su krenule još dok je postojao Feral i one jesu produkt Ferala. To je nekakav drugačiji oblik komuniciranja s publikom i to je došlo bez nekog plana. Nije to bio projekt. Nismo se dogovorili kao: sad ćemo radit ovo. To je bilo slučajno. Prije bih solo nešto otpjevao, nešto pročitao. Onda je došla prilika da obojica otputujemo i to uradimo zajednički, bilo je to u Beogradu u biblioteci. Znali smo jedino da će sljedeći nastup bit sutra u Pančevu. Tad je bljesnulo da je tu puno bolji prostor, jer je bio klub, ljudi sjede, piju piće, puše k'o i mi i pjesma ide. Onda je neko čuo za to pa su nas pozvali na festival Na pola puta u Užicu.

Taj Festival, on je bio jako bitan, na prvom mjestu zbog kontakta s publikom s kakvom do tada nismo imali doticaj. To su gimnazijalci, to nije standardna publika književnih večeri i tribina i tu se baš dogodio ful kontakt. Jebiga, osjećaš se jako dobro dok to radiš. Naravno, ne znaš hoće li biti sljedećeg puta i kad će ga biti. Trebalo je vremena da to dođe do Zagreba, Splita, Sarajeva, Mostara, Rijeke, Pazina, Pule. Sad je to već, bogapitaj do kada, sastavni dio naših života.

Kad smo već kod poezije, ti si naravno radio satiričnu poeziju, ona je izašla i ukoričena u nekoliko tomova. Ljudima je utvom radu najmanje poznat pjesnički opus koji nije satirički, koji ne pripada općepoznatoj Feralovskoj formi. Objavio siknjigu „Ljubavnici iz Verone“, a sad spremaš nešto novo. Ja sam prošle godine u Užicu imao priliku čuti neke pjesme,koje su mi bile jako dobre, podsjetile su me na najbolje momente Tome Bebića i nekih ljudi koji su istinski uspjeli dapreslikaju Split i Dalmaciju, što se događa sa tim?

To je knjiga u nastajanju i radni naslov je „Mjesec iznad Splita“. Dakle, nije nimalo satiričan. Te su pjesme nastale kad me Dževad Karahasan nazvao i pitao bi li ja za tematski blok o melankoliji, koji on priređuje za Sarajevske sveske, napisao nešto na temu Melankolija Mediterana. Ja sam mu odmah rekao: ako misliš da pišem esej o tome to nema šanse. Kaže mi: ma napiši šta bilo, to nije nužno zbirka eseja. Meni je odmah bilo jasno da će to biti pjesme.

Kod svih nas koji pišemo na rok glavni inspirator je bič dedlajna pa onda nešto što nosiš dugo, često samo pet riječi, ne ni čitav stih, uobličavaš kad te natjera rok. Tako je bar u mom slučaju. Među tim pjesmama ja sam se uhvatio ljudi koji se obično tretiraju kao vic, o kojima se prepričavaju vesele anegdote koje neko samo ismijava, neko simpatizira, neko razumijeva, i ja sam kroz tih nekoliko likova ovog splitskog, mediteranskog teatra pokušao ispjevati priču o ovom gradu.

Kad se to ima objavit?

Ove godine bi trebalo. Treba tu još 15 do 20 pjesama kojima znam koordinate, ali još me dedlajn nije natjerao da to zgotovim.

PREKRCANI SU MI DANI

O prozi nikad nisi razmišljao?

Čuj, jesam, ali nemam kad. Prekrcani su mi dani. Dnevni sam kolumnist, pišem šest kolumni tjedno. A mene svaki tekst na razne načine potroši i onda se ne mogu tek tako šaltat u knjigu.

Tu se poezija izrodila kao idealna forma kroz koju možeš izrazit neke druge preokupacije?

Ma da, pazi, Toma Bebić je govorio da je aforizam roman što ga je napisa linčina. Ono, kad pišem, obično to bude i završeno. Valjda je to dril novina. Nemaš to kad poslije popravljati. Rijetko interveniram u već završenu pjesmu, naravno uvijek su tu neke sitne popravke, ali to naprosto vučeš jako dugo i onda to sazrije i izađe samo od sebe.

Kad sam radio na knjizi „Ljubavnici iz Verone“ već sam probio rok, ali nije mi padalo na pamet da odustanem i zeznem Miloša Đurđevića, tadašnjeg urednika Hrvatske poezije za HDP, i da iznevjerim njegovo povjerenje. No, naprosto se događalo da zbog gomile posla u novinama nisam daleko odmak'o. I, onda, dođe jedno večer, Boro kod mene, onako nešto pričamo i ja mu to pokažem, imao sam dvadesetak pjesama Ljubavnika iz Verone, i on me pita kad ti je rok? Tad je bilo nekih mjesec dana do ovog zadnjeg dedlajna. Pita on: koliko će ti to imat stranica? Kažem: nekih stotinjak. Bilo je po glavi raznoraznih ideja za neke pjesme, onako načetih, ali ne ispisanih. Onda se on samo nasmijao i rekao samo: nemaš šanse, nisi normalan. Kako je on otišao preko vrata, tako je meni jedna od najbitnijih pjesama krenula. Ona pjesma o Kostasu i Ajši, o grčko-turskoj ljubavi i ratovanju.

A onda i druga, meni bitna, ona gdje je prepjev Cohenove „Stranger's Song“, prepjev sam im'o već davno, napravio sam ga iz nekog svog zezanja. Bila mi je fiks ideja da moram napravit pjesmu u koju ću ukomponirat taj dalmatinski prepjev te Cohenove pjesme. To je, onako podugačka pjesma, ali je izašla k'o boks meč od 15 rundi, svih 15 na nogama. Sve ovo dalje ide samo od sebe. Meni trebaju neki moji konci u knjizi, a onda ovo ostalo dođe samo. Kao kad sam radio „Bezgaća povijesne zbiljnosti“, tu je gomila starih pjesama, gomila popratnog materijala, ja sam noći i noći stuk'o na to, ne bi se ni primijetilo da pjesme koja je meni najbitnija nema. Ali ja naprosto nisam knjigu osjećao k'o svoju unatoč gomili posla koji sam napravio. I tako sve dok nisam napisao „And the band played povist, Matilda“.

Znaš, nekad potrošiš sedamsto stranica radi jedne jedine pjesme.

(zurnal.info) 

 

Pročitajte više tekstova sa pojmovima:

Čitaonica Žurnal, In Memoriam, Feral Tribune, Marko Tomaš, Predrag Lucić