Samir Šestan

11.07.2009. Srebrenica

Zbog jasnog antinacionalističkog stava i angažmana i žestoke kritike vladajućih nacionalista, prije svega režima Alije Izetbegovića (jer sam ja od onih što vjeruju u pravilo da svako prije svega treba da mete ispred svoga praga), u prvim poratnim godinama, bio sam tada (dok je još izlazila Polikita) pozvan u Banjaluku na neki strip festival ili nešto slično (na kome se očekivalo da se ili pravimo blesavi, kao da se ništa nije dogodilo, ili da žvačemo tada omiljenu, a lično mi jednu od najodvratnijih, „žvaka“; „Šta nam je ovo trebalo“ i „Ko nas to zavadi“). Što sam odbio, sa obrazloženjem da ja nemam šta pričati o stripu sa ljudima koji ne priznaju da se desio zločin u Srebrenici (a, podsjetiću, do tv priznanja Dragana Čavića, kao Predsjednika RS, samo postojanje zločina je dosljedno negirano).

Za mene to nikad nije bila stvar nacionalne pripadnosti, nego elementarne ljudskosti. Sa onima koji ljudskosti u sebi nemaju (pri čemu mi je skoro svejedno da li je uzrok tome propaganda ili su naprosto zli), koji negiraju ili relativizuju zločine (ne samo srebrenički – ali je odnos prema njemu simboličan), ja nemam šta pričati ni o stripu, ni o pozorištu, ni o fudbalu, ni o vremenu,... Niočemu!

S druge strane, „Ženama u crnom“, Saši Broz, Nataši Kandić i onim brojnim nevladinim organizacijama koje su podnijele zahtjev Skupštini Srbije da donese Deklaraciju o Srebrenici i koji se suprotstavljaju tamošnjim fašistima s jedne i preovlađujućoj sklonosti amneziji, s druge strane - najdublje poštovanje. I zahvalnost za osudu zločina i tople riječi porodicama žrtava, što je istovremeno i ono što je njima najpotrebnije i što vraća (izgubljenu) nadu u ljudskost.