Nema tu pomoći, razbojnička banda naprosto ne razume pojam zakonitosti. Jedino što bi Vučić mogao da preduzme jeste da prestane da se pojavljuje i da pusti institucije da rade svoj posao. I to je jedino što je njemu potpuno nezamislivo, nemoguće, nestvarno, fantastičnije od bilo koje fantastične priče.

Među studentskim zahtevima nema onog od čega predsednik strahuje – traženja njegove smene i obaranja režima. Međutim, studenti traže pravnu državu i slobodno društvo, odgovornost, pravdu i nekorumpiranu vlast, a to nimalo ne podseća na foto-robot Vučićevog režima. Bez pada naprednjačke bulumente nemoguće je stvoriti pravednije i bolje društvo kakvom teže studenti.

Sve jednom prođe, pa će tako proći i Vučićev režim, ali posle njegovog svrgavanja biće neophodno sprovesti radikalne korake i temeljnu reformu društva, ako mislimo da se ikada uljudimo. Za početak, trebalo bi vratiti na snagu Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava, poznatiji pod popularnim imenom Zakon o lustraciji.

SNS skuplja najgore primerke ljudskog roda, ambiciozne i pohlepne nesposobnjakoviće, neobrazovane i neuke, ali spremne na sve zarad lične koristi. Takav model kadriranja ostao im je u amanet od organizacije iz koje su se ispilili – Srpske radikalne stranke, i ona je bila stecište svakojakog bašibozuka. Zato su pogrešne vesti koje kažu kako su predsednici opština i ostali naprednjački kadrovi glumili batinaše. Istina je dijametralno suprotna. Naprednjački batinaši glume predsednike opština, partijske i opštinske funkcionere, nameštenike državnih firmi i slične izmišljene likove.

Tužilaštvo snom mrtvijem spava, glavna tužiteljka Zagorka Dolovac se pretvara da ne postoji, najveće kriminalce niko ne goni, a o političarima za koje postoji sumnja da su prekršili zakon da i ne govorimo. Onih 2.500 slučajeva koji čame po fiokama Tužilaštva za ratne zločine da i ne pominjemo, sa njima je i počelo totalno urušavanje ovog društva.

Iz zlehudog iskustva devedesetih godina, znamo da su presvučeni radikali spremni i na mnogo gore stvari od prebijanja i hapšenja demonstranata, jer njima ljudski život ne znači ništa. Za sad smo dobili političke zatvorenike, čime smo se opasno približili najgorim svetskim tiranijama. Jedina nada da se Srbija neće pretvoriti u Belorusiju počiva u pobunjenim građanima.

Ljudi koji su u petak sedeli ili stajali ispod nadstrešnice verovali su u državu i sistem. Verovali su da država i sistem nisu toliko sumanuti, bezobzirni i kriminalni da dozvole da nebezbedna stanična zgrada bude puštena u rad. Verovali su da mogu mirno da borave ispod nadstrešnice, jer ljudi koji su zaduženi za brigu o javnim objektima valjda elementarno rade svoj posao.

Kad sanjaš o Velikoj Srbiji i toj nakaznoj ideji podrediš sve istinske prioritete društva, na kraju dobiješ praznu Srbiju. Drugačiji scenario nije moguć, bilo je samo pitanje vremena kada će početi da se ostvaruje. Da parafraziram one nesrećnike iz Novog DSS-a: Velika ili mala, Srbija će svakako biti nikakva. I pusta.

Politička i intelektualna elita Srbije udarnički je radila na naizgled nemogućem zadatku – da naknadno ponište veliku pobedu antifašističkih snaga u Drugom svetskom ratu, te da nas prevedu sa pobedničke na gubitničku stranu istorije, i to mnogo decenija nakon što je partizanska pobeda zlatnim slovima upisana u povest čovečanstva.

Sveopšta korupcija i otimačina, bez ikakvog ustručavanja, osnovno je obeležje srpskih vlasti. Naprednjačka oligarhija jednostavno radi šta joj se prohte, otimaju javna dobra, pljačkaju budžet, a još se i enormno zadužuju na račun stanovništva koje će silne desetine milijardi evra morati jednom da vrati zajmodavcima.

Nije problem u nevremenu, njegove razorne moći mogu se uspešno zauzdati ili bar ublažiti, problem je u vlasti koja predstavlja pravu prirodnu ljudsku nepogodu od koje nema spasa. Ili, preciznije, neljudsku – pošto u tako radikalnoj ravnodušnosti prema sudbini sopstvenih sunarodnika, komšija, sugrađana nema ničeg čovečnog.

Dokazivati ministru da je i latinica srpsko pismo, da su neki srpski jezikoslovci učestvovali u njenom stvaranju, da je slovo “đ” napravio Đura Daničić, da je možda važniji sadržaj knjiga od tipografije, da postoji opšti interes čitalaca da im bude dostupna sva vredna literatura, da proterivanje latinice pomalo podseća na ona davna spaljivanja knjiga u Nemačkoj, da je to sakaćenje srpske kulture i pročaja – sasvim je bespredmetno.

Narodni heroji ionako ništa ne znače široj javnosti koja je već decenijama ogrezla u najcrnji revizionizam, pa joj najsvetliji likovi istorije služe za sprdnju. Ne obećava slučajno gradonačelnik “kvalitetnu ekshumaciju”, to znači da on misli kako građani od njega očekuju drugačiji tretman posmrtnih ostataka, otprilike onako kao što se tretira smeće.

Dobro, i vrapcima na grani je jasno šta je cilj nacionalne čitanke. Indoktrinacija mladih naraštaja, uterivanje dece u Prokrustovu postelju nacionalnog identiteta, pravljenje malih nacionalista, stvaranje podanika a ne slobodnih građana, svođenje ličnosti na etničku dimenziju, sakaćenje nežnih dečjih duša, i sve to kroz neku vrstu maskirane predvojničke obuke.

Umesto da lepo sve zataškaju i negiraju glasine o nematodama, neki vajni stručnjaci potvrđuju da u vodi ima valjkastih crva, takvo odgovorno ponašanje ne može da se trpi. Umesto da lažu građane, što je osnovni posao svake institucije pod naprednjačkom čizmom, oni pošteno iznose rezultate analize. Bruka i sramota!

Treba biti pošten, naprednjačko-socijalističkoj bandi ipak se mora priznati određeni stepen kreativnosti. Dok su u SFRJ zakone primenjivali na sopstvene građane, kao što čini svaka država, Vučić i vučići uveoci su znatno proširili opseg dejstva domaćih zakona koji zvanično ne postoje, ali su u stvarnosti itekako prisutni i delatni.

U prijavi za privremeni boravak u Rusiji, koji bi vremenom trebalo da dovede do stalnog nastanjenja i dobijanja državljanstva, građani evropskih i drugih dekadentnih zemalja treba da navedu kako su odbacili odbacili politike svojih država, koje “imaju za cilj da ljudima nametnu destruktivne neoliberalne ideale koji su u suprotnosti sa tradicionalnim ruskim duhovnim i moralnim vrednostima”.

Predsednik je krenuo na turneju po gradovima i selima u zapadnoj Srbiji, e da bi stanovništvu objasnio kako nema razloga za strah od rudnika, ništa neće biti zagađeno, čitav posao će biti obavljan po najvišim ekološkim standardima, a zdravlje građana neće biti narušeno. Rešio je Vučić da siđe u narod, da svojim autoritetom garantuje bezbednost rudarskog projekta.

Srbija je postojala i pre Vučića, a postojaće i posle njega. Zapravo, nije joj uopšte išlo loše dok se nisu pojavili razni varijeteti vučićevske sorte, od Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja, pa nadalje. Otkad razni vučići vladaju Srbijom, doživljavamo samo posrnuća, užase i razaranja.