Zločinačko nasleđe protiv studenata: Avet prošlosti sa nožem u ruci

Zločinačka prošlost u srpskoj javnosti baš i nije omiljena tema. Nema razloga za eufemizme i ublažavanja stvarnog stanja: suočavanje sa prošlošću je omražena delatnost o kojoj ogromna većina ne želi ni reč da čuje. Malobrojni pojedinci i organizacije koji se sistematski bave ovim nezgodnim temama, koji stalno podsećaju na ratne zločine, genocid u Srebrenici, opsadu Sarajeva, konc-logore, hladnjače, masovne grobnice, pokolje, etnička čišćenja, masovna silovanja i ostala nepočinstva srpskih snaga – proglašeni su za izdajnike, antisrbe i zlikovce najgore vrste.

Ili, u boljem slučaju, u onom delu javnosti koji sebi voli da tepa kako je demokratski – takvi bizarni slučajevi slove za dosadne muve zunzare, monomane opsednute jednom temom, manijake koji nemaju pametnija posla nego da prčkaju po davno zaboravljenoj prošlosti, zaleđenoj u pluskvamperfektu.

Zarobljeni u devedesetima

Od zadrtih nacionalista, jataka masovnih ubica i ostalih pristalica udruženog zločinačkog poduhvata koji sanjaju Veliku Srbiju – logično je očekivati duboki animozitet prema onima koji ih podsećaju šta je juče bilo. Međutim, ni takozvana demokratska, evropska, umivena, pristojna, uljuđena Srbija nije mnogo bolja. Već decenijama slušam jedne te iste prigovore: Zarobljeni ste u devedesetima, preopterećeni ste prošlošću, nije sad vreme da pričamo o tome, treba da gledamo u budućnost. Tako su glasile glavne mantre u vreme pre dolaska naprednjaka na vlast.

Tada su nam spočitavali kako se bavimo retrogradnim temama, bilo je čak i iskrenog čuđenja zašto se neko pri čistoj svesti i zdravoj pameti uporno bavi nacionalizmom, velikosrpskom ideologijom, piscima i intelektualcima koji su stvorili ideološki okvir za ratove. Pa to je davna povest, mrtva i upokojena, nikada vratiti se neće, mi smo sad na evropskom putu, srljamo u svetlu budućnost, čemu to ćaknuto vraćanje u davna vremena kojih najradije ne bismo da se sećamo.

Aktivisti i istraživači koji su se bavili konkretnim ratnim zlodelima i njihovim počiniocima prolazili su još gore. Sećam se onih davnih, zatomljenih vremena kad je Fond za humanitarno pravo objavio dosije o generalu Ljubiši Dikoviću, friškom načelniku Generalštaba, sumnjičeći ga za ratne zločine počinjene na Kosovu. Podigao se ceo demokratski establišment da odbrani generala, tadašnji ministar odbrane Dragan Šutanovac govorio je kako su potpuno spokojni “zbog tog lažnog dosijea Fonda za humanitarno pravo”.

Na kraju je Diković tužio Natašu Kandić zbog povrede ugleda i časti, i dobio proces. Doduše, sudinica je zabranila iznošenje dokaza koji potvrđuju istinitost i verodostojnost onoga što je navedeno u dosijeu o Ljubiši Dikoviću, a odbio je i sve dokaze FHP-a, kao i njihove svedoke, među kojima je bio i bivši vojni tužilac tokom rata na Kosovu koji se bavio slučajem Diković. 

Demokratski lov na veštice

A tek kad se setim one vesele hajke iz januara 2012. godine, kad se svekolika vladajuća garnitura i njihova medijska vojska obrušila na Andreja Nikolaidisa i Forum pisaca zbog teksta „Šta je ostalo od Velike Srbije“. Kad su članovi Foruma pisaca zatražili da se obustavi linč Nikolaidisa, da se njegov tekst da na uvid javnosti i da mu se ne vade reči iz konteksta, tek tad je usledio lov na veštice.

Ministar policije Ivica Dačić poručivao je Sretenu Ugričiću, upravniku Narodne biblioteke, da to može da priča “iz zatvora, a ne iz biblioteke”, članovi Vlade proglasili su pisce teroristima, a mediji su dodatno razrađivali njihove teze. U hajku su se uključili dežurni analitičari i intelektualci poput Bože Prelevića, Čedomira Čupića i Žarka Trebješanina, današnji vrli borci protiv autokratije, cenzure i neslobode. Da, to su bili divni dani, demokratski, nasmejani, carovala je tada sloboda izražavanja, kao što se da videti iz priloženog.

Kada su Aleksandar Vučić i njegovi skakavci ponovo zajahali Srbiju, nastavila se ista pesma. Ponovo nije bilo vreme da se govori o ratnim zločinima, jer je sad bilo nasušnijih poslova kao što je skidanje autokrate sa vlasti. Nije mnogo pomagalo podsećanje da je dotični gospodar Srbije zapravo bio deo udruženog zločinačkog poduhvata, zajedno sa Ivicom Dačićem, Aleksandrom Vulinom i mnogim drugim povampirenim kadrovima. Avet prošlosti ima apsolutnu vlast, a vi ne biste da govorite o prošlosti, i još smatrate da je to sasvim normalno. Šta reći, a ne opsovati.

Svakodnevni život sa zločincima

Šetaju se ratni zločinci po televizijskim studijima, promovišu knjige po bibliotekama i centrima kulture, sede u glavnim odborima vladajućih stranaka, predvode kolone na Dan pobede nad fašizmom, ali to nekako nije tema za većinsku javnost. Neki od njih su već odležali robiju zbog svojih zločina, drugi se kriju od pravde u Srbiji, sigurnoj kući za ratne zločince, ali to izgleda malo kome smeta. Ogromnu većinu uopšte ne uznemirava što u Tužilaštvu za ratne zločine već godinama stoji 2.500 predmeta u predistražnoj fazi.

Niko se ne tangira zbog očigledne činjenice da hiljade ratnih zločinaca slobodno šetaju ulicama srskih gradova, varoši i sela, da je verovatno svako od nas sreo nekog ubicu, a da to i ne zna. Čak i kad neki optuženik za ratne zločine bude otkriven, poput Duška Kornjače u Novom Sadu, ništa se posebno ne dogodi. Čovek mirno nastavi da se bavi lekarskom praksom, mnogobrojnim pacijentima očigledno nimalo ne smeta da ih leči čovek za kojeg postoji opravdana sumnja da je onomad oduzimao ljudske živote.

Dobro, ima u tome i neke logike. Građani verovatno misle ili bolje reći imaju neku mutnu predstavu da su ratni zločinci zlodela počinili u specifičnim okolnostima, kao deo vojne i policijske mašinerije, da to nisu obični kriminalci koji u mirnodopskim uslovima kolju i pljačkaju svoje komšije.

A možda se jednostavno previše boje da zavire u tu prokletu prošlost, u taj mračni ponor iz kojih vrebaju čudovišta maskirana u ljudska bića, mirne susede, lekare, majstore, profesore. Ili se teše uverenjem da je komšija ubijao pripadnike drugih nacija, a da neće da udari na nas, svoje saplemenike.

Nožem na studente

A onda je pre neki dan na Novom Beogradu, ispred Grafičke škole, jedan dekica izvadio nož na studente koji odaju poštu poginulima na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Srećom, nije nasrnuo ni na koga, sve je prošlo bez posledica, vlasnik noža je usnimljen telefonom, pa je ubrzo obznanjen njegov identitet. Ispostavilo se da je reč o Ratku Adžiću, predsednik Kriznog štaba i komandant srpskih snaga bezbednosti u sarajevskoj opštini Ilijaš od juna 1992. do januara 1993. godine.

Ispostavilo se i da je Fond za humanitarno pravo zajedno sa Udruženjem porodica nestalih općine Ilijaš još 2016. godine protiv Adžića i drugih podneo krivičnu prijavu za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti počinjene nad nesrpskim stanovništvom. Dakle, to je jedan od onih 2.500 slučajeva koji čame u fiokama Tužilaštva za ratne zločine. Uz krivičnu prijavu dostavljeno je preko 50 dokaza, među kojima su izjave preživelih očevidaca i zvanična dokumenta opštine Ilijaš i Kriznog štaba.

Ni posle osam godina protiv Adžića nije podignuta optužnica. U vreme kad je prijava podneta, Adžić je bio penzionisani profesor fizike. Penziju je dočekao u Filološkoj gimnaziji, elitnoj školi za učenike koji su posebno talentovani za učenje jezika. Fond za humanitarno pravo podneo je urgenciju Javnom tužilaštvu za ratne zločine, zahtevajući informacije o statusu krivične prijave iz 2016. godine. Odgovor još nije stigao. Krivična prijava podneta je protiv Adžića i i još trojice državljana Srbije. FHP je identifikovao još 45 učesnika u zločinima nad nesrbima u opštini Ilijaš.

Da, zločinačka prošlost je baš prošla, što i sama reč kaže. Toliko je minula da aveti prošlosti izlaze na ulicu i potežu nož na studente. Jednog dana će doći na red i obračun sa mračnim nasleđem. Ako građani Srbije nisu smogli snage da se suoče sa prošlošću zbog nevinih žrtava, ako nisu bili spremni na minimum etičkog minimuma, na kraju će to morati da učine zbog sebe i sopstvene dece.

(zurnal.info)