Američke sankcije Naftnoj industriji Srbije: Krah putinofilske politike

Ministarstvo finansija Sjedinjenih Američkih Država uvelo je novi paket sankcija Rusiji, u nameri da smanji prihode Moskve od energenata, kojima finansira agresiju na Ukrajinu. Sankcije će pogoditi preko 300 kompanija i pojedinaca, a među njima se našla i Naftna industrija Srbije  (NIS), jer se nalazi u sastavu Gaspromnjefta. Sankcijama se odmah pridružila Velika Britanija, a sva je prilika da će za njom krenuti i Evropska unija.

U Srbiji je odmah nastala kuknjava zbog američkih sankcija, kako se to govorilo devedesetih godina – ničim izazvanih. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić zakukao je muleničkim glasom vapijućeg u pustinji kako “Srbija ničim nije doprinela da ovakve sankcije budu uvedene, nismo se ni na koji način mešali u sukobe velikih, u globalni sukob, sklonili smo se od svega, nikome na senku nismo stali”.

Eh, ta večna belosvetska zavera protiv Srba ne miruje, stradamo na pravdi Boga, samo zato što smo Srbi. Postoji jeretička škola mišljenja koja kaže da takvi komploti ne postoje van naše mašte, te da prosto snosimo posledice sopstvenih odluka, ali takav pogled na svet kod nas nije naročito popularan, pa su zato svi koji tako misle gurnuti na marginu i izbačeni iz javnog prostora.

Neočekivane sankcije

SAD zahtevaju potpuni izlazak ruskog kapitala iz NIS-a i dali su srpskim vlastima 45 dana da izvedu tu operaciju. Da li će Srbija otkupiti NIS od Rusije, ili će sklopiti dogovor o prodaji nekoj zapadnoj kompaniji, ili će pak nacionalizovati NIS manje je važno, bitno je da se u navedenom roku Rusija izbaci iz vlasničke strukture najveće energetske kompanije u Srbiji. Osim što glume Kalimera, Vučić i njegove dvorske lude ubeđuju građane da nema razloga za paniku, da će sve biti u redu, jer imamo zalihe gasa za čak tri meseca. Eh, zemlja koja bi bez konstantnog uvoza ruskog gasa ostala bez grejanja i struje samo tri meseca glumi nekog balkanskog hegemona i kabadahiju, da nije otužna realnost to bi bio samo loš vic.

Javnost deluje zatečeno ruskim sankcijama, po medijima se vode silne rasprave o tome šta su ciljevi američkih sankcija NIS-u, što baš na NIS da udare, kao da je reč o nečemu neobičnom i neočekivanom i kao da sankcije pogađaju samo Srbiju, a ne i onih trista i kusur subjekata. Otkad je Rusija započela invaziju na Ukrajinu i otkad su SAD i drugi zapadni saveznici počeli da uvode sankcije Rusiji, bilo je samo pitanje dana kad će na red doći i energetske kompanije u vlasništvu Kremlja. Nema u tome ničeg čudnog i neočekivanog, eventualno bi moglo da bude čudnovato što su sankcije uvedene tek sad.

Kad je rat tek počeo, Vučić je ubeđivao građane da će u Evropi zavladati nadrealna energetska kriza, da će se Evropljani smrzavati, ali da za nas nema zime, jer imamo specijalnu vezu sa Kremljom, pa ćemo moći mirno da spavamo, bez ikakvih briga. Kao i skoro sva Vučićeva predviđanja, i ovo je bilo promašeno. Potencijalna kriza je sprečena u najkraćem mogućem roku, a građani Srbije plaćaju najskuplje gorivo u čitavom regionu. Zato što smo pametni i imamo najsposobniju vlast u regiji i široj evropskoj okolini.

Otkud NIS u vlasništvu Rusije?

Vučić će morati da se izvlači iz ruskog zagrljaja kako zna i ume, ako misli da zemlja funkcioniše i da ne izbije masovna pobuna. To nije nimalo lak zadatak, ali to je njegov problem, kao i svih onih koji u Vladimiru Putinu vide velikog državnika i mesiju koji će ih spasiti od zlog zapada. Ima mnogo ironije u činjenici da će upravo Vučić biti prinuđen da oduzme Kremlju glavnu polugu uticaja u Srbiji, ali i u širem području Balkana. Poslednjih godina putinizacija srpskog društva dosegla je maksimum, na tome rade svi mediji lojalni naprednjačkom režimu, dobar deo opozicije stoji na sličnim pozicijama, tako da smo postali opasno nalik na rusku guberniju.

Nego, otkud NIS uopšte u vlasništvu Rusije? Kako to da je jedna nezavisna, suverena država prodala svoju gigantsku energetsku kompaniju autokratskoj Rusiji i tako se dobrovoljno stavila u zavisan položaj od Kremlja? Kome je to uopšte palo na pamet? Malo se o tome može pročitati ovih dana u srpskim medijima, ne samo režimskim, već i nezavisnim, kao da je sve zahvatila iznenadna amnezija. A kad se samo setim onih slavnih, divnih dana iz 2008. godine, kad je NIS prodat Rusiji budzašto, tad su se svi hvalili postignutim aranžmanom.

U Moskvi je potpisan Energetski sporazum, tom istorijskom događaju prisustvovali su tadašnji predsednik Boris Tadić i premijer Vojislav Koštunica. Kako su samo bili ponosni na sebe zbog tog sporazuma. “Veoma smo zadovoljni što ruska strana, što Rusija, što Gazprom, koja je jedna respektabilna ruska kompanija, danas nastupa na srpskom tržištu, od današnjeg dana postaće i naša, srpska kompanija”, tako je govorio mudri Tadić

Sporazum poguban po Srbiju

“Blagodet ove saradnje i danas potpisanog sporazuma osetiće svaki građanin u Srbiji”, dosoljavao je Koštunica. U Skupštini Srbije održano je glasanje za Energetski sporazum, skoro svi su bili za, i vlast i opozicija, uključujući i Srpsku naprednu stranku. Protiv su bili samo poslanici Liberalno-demokratske partije, Lige socijaldemokrata Vojvodine i Saveza vojvođanskih Mađara. 

Bilo je tada pokušaja da se ovaj sumanuti aranžman racionalno objasni, da se ubede naivni kako je taj sporazum koristan za Srbiju. Zvaničnici su uglavnom govorili o izgradnji Južnog toka i podršci koju će Rusija Srbiji dati oko Kosova. Južni tok nikada nije izgrađen, za šta Rusija nije snosila nikakve posledice, a o Kosovu koje je izgubljeno u ratu da i ne govorimo. Svakom razumnom je odmah bilo jasno da se radi o sporazumu koji je poguban po Srbiju, a možda čak i o nacionalnoj veleizdaji.

NIS je prodat za tričavih 400 miliona evra, a prošle godine je imao prihod između 1,3 i 1,4 milijarde evra. U vreme prodaje, kako su svedočili sami zagovornici prodaje, godišnji profit je bio oko sto miliona evra. Kako god okreneš, nema nikakve ekonomske logike u tom kupoprodajnom ugovoru, pre bi se moglo govoriti o poklonu nego o ozbiljnoj trgovinskoj transakciji.

Zavisnost od Rusije

O razlozima prodaje otvoreno se govorilo na skupštinskoj sednici u septembru 2008, kada je usvojen Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede. Tomislav Nikolić je zborio kako “konačno uspostavljamo prave odnose sa Ruskom Federacijom”, a dodatno je likovao obraćajući se vlastima: “Dočekasmo i mi da morate o Rusima da govorite kao o državi od koje će Srbija uskoro da zavisi”.

Pravio je Nikolić živopisna poređenja, otkrivajući stvarne odnose Srbije i Rusije: ”Svaki sporazum sa velikima ima manjaka i nedostataka. U Staroj Srbiji, iz pre dva veka, udavali su lepe devojke za bogate starce. Šta je drugo mogla da radi? Bar je imala koru hleba. Hvala bogu, prošlo je to vreme, ali kada se vezujete za velike, ne možete samo svoje ambicije i samo svoje želje da zadovoljite”.

Poslanik DSS-a Nenad Popović (danas večni naprednjački ministar kremaljskog usmerenja) govorio je kako je ovo “istorijski dan za Republiku Srbiju, dan kada ratifikujemo najbolji energetski sporazum, najbolji ekonomski sporazum koji je Srbija potpisala u poslednjih 40 godina”, te kako je ruski uticaj “potpuno legitiman svuda u svetu”. Poslanik DSS-a Jovan Palalić stavio je Energetski sporazum u širi dijahronijski kontekst: “Ove se slušalo o tome da je Rusija Srbiji bila maćeha. Ko malo poznaje srpsku istoriju zna da je srpski narod i srpska država uvek napredovala, uvek jačala i uvek se širila kada je imala čvrsto i jako savezništvo sa Rusijom”.

Vladavina putinofila

Hvala zastupnicima ruskih interesa na iskrenosti. Lepo su sve rekli, stvarni razlog prodaje NIS-a bilo je stavljanje Srbije u zavisan položaj od Rusije, sa projekcijom da jednog dana postane vazal Kremlja. Većina govornika nije bila ovako iskrena, uglavnom su zborili o tobožnjoj ekonomskoj koristi od aranžmana. Na njihove šatro argumente najbolji odgovor dao je Bojan Kostreš iz Lige socijaldemokrata Vojvodine, koji je naveo šta sve Srbija zapravo prodaje Rusiji: zgradu NIS-a u Beogradu, zgradu NIS-a u Novom Sadu, Rafineriju u Pančevu, Rafineriju u Novom Sadu, Rafineriju gasa u Elemiru kod Zrenjanina, 497 benzinskih pumpi, 1600 internih benzinskih stanica, 44 stovarišta za snabdevanje kerozinom, cisterne za prevoz tečnih goriva ukupnog kapaciteta 18.250 tona, oko 10.000 kvadratnih metara prodajnog prostora za motorno ulje i mast, akcije u drugim kompanijama, nalazišta nafte u Vojvodini, koncesiju na nalazišta nafte u Angoli, 11 hotela, motela i odmarališta.

I sve to za 400 miliona evra! Nikome iole razumnom ovo ne može da izgleda kao povoljan aranžman i ozbiljna prodaja po realnoj ceni. Srbija je izručena ruskom uticaju, dobrovoljno, uz oduševljeno glasanje ogromne većine poslanika. Nije naša propast počela sa Vučićem, on je samo nastavio gde su prethodnici stali.

Bilo je jasno i ranije, ali posle američkih sankcija NIS-u postalo je očigledno da Srbiju poslednjih nekoliko decenija vode putinofili, antievropljani, protivnici demokratije i evropskog puta, prevaranti i šibicari koji rade direktno protiv interesa građana sopstvene zemlje. Zadržati Srbiju van NATO-a i Evropske unije – to je njihova zavetna misija. Šanse da se to promeni, da na vlast dođe neka istinska demokratska opcija okrenuta Evropi i uređenju srpskog društva – spadaju u domen fantastike. Zato ne čudi što članovi američke administracije ovih dana zvuče kao srpske patriote, dok ovdašnji političari deluju kao neprijatelji sopstvenih građana.

(zurnal.info)