Vučićev životni poziv: Nagovor na zlo i amnestija zločina

U četvrtak su studenti organizovali uobičajenu blokadu raskrsnice Ruzveltove i Ulice Kraljice Marije u Beogradu, tokom koje se održava 15 minuta tišine za 15 poginulih ispod nadstrešnice u Novom Sadu. Dok su se studenti i građani okupljali, jedan automobil se zaleteo i pokosio studentkinju koja je stajala na trotoaru. Kamera je zabeležila ceo slučaj, vidi se kako vozač daje gas i juri kao mahnit, čuje se tup udarac tela o haubu, vidimo kako studentkinja završava na krovu automobila u punoj brzini, a potom pada na ulicu.

Pregažena studentkinja prve godine Pravnog fakulteta Sonja Ponjavić završila je na Univerzitetskom kliničkom centru. Pukom srećom prošla je bez težih povreda, vozač je mogao i da je usmrti. Policija je brzo pronašla i uhapsila Marka Pavlovića koji je bio za volanom. Određeno mu je zadržavanje do 30 dana, a na teret mu se stavlja krivično delo teško ubistvo u pokušaju. Ministar policije Ivica Dačić saopštio je da je reč o licu koje je osuđivano već sedam puta za više krivičnih dela, tokom 39 godina života.

Medijska priprema za odstrel

Napadi na studente traju od samog početka blokada. Na njih su nasrtali batinaši i funkcioneri Srpske napredne stranke, u akcijama koje je sinhronizovao partijski funkcioner Damir Zobenica. Studente su napadali, vređali, udarali, tukli, a bilo je i zaletanja kolima. Od svih dosadašnjih napada najjeziviji je ovaj koji se dogodio u četvrtak, što je izazvalo novi talas demonstracija širom Srbije. Građani se svakodnevno okupljaju da pruže podršku studentima, advokati su proglasili jednonedeljni štrajk, deo prosvete obustavlja rad, radnici Pošte stupaju u štrajk, poljoprivrednici su najavili svoju podršku... Kolokvijalno rečeno – narodu je puklo trpilo, dozlogrdili su mu naprednjačka bahatost, korupcija, nasilništvo i bestijalnost.

Motivi za gaženje brucoškinje još nisu poznati, ne zna se da li je uhapšeni vozač naprednjački lojalista ili neki slobodan strelac. Svejedno, do pokušaja ubistva ne bi došlo da mediji odani Aleksandru Vučiću nisu stvorili atmosferu u kojoj je sasvim normalno gaziti studente kolima ili potezati na njih nož, kao što je učinio jedan stariji čovek u Novom Sadu.

Studente već dva meseca proglašavaju ustašama, izdajnicima, špijunima, stranim agentima, secesionistima, ološem, šljamom, Kurtijevim teroristima, neprijateljima Srbije, uništiteljima države i ustavnog poretka... U medijskoj pripremi za odstrel učestvuju brojni funkcioneri Srpske napredne stranke na čelu sa Vučićem, te silne falange njihovih plaćenih novinara za specijalne operacije. Kampanja mržnje koja studentima crta mete na čelu urodila je plodom, otuda i mnogobrojni fizički napadi na njih.

Dozvola za gaženje

Predsednik Srbije je još početkom decembra dao dozvolu svojim pristalicama da gaze demonstrante automobilima, tvrdeći da u tome nema ničeg protivzakonitog. Na protestu u Požarevcu učestvovao je i Ljubiša Stokić, profesor sociologije u penziji, kog je automobilom pokupio nepoznati vozač i vozio ga nekoliko desetina metara na haubi. Aleksandar Vučić je imao sasvim originalnu interpretaciju ovog incidentu.

Govoreći u jednom od svojih gotovo svakodnevnih obraćanja javnosti, Vučić se osvrnuo i na ovaj slučaj: “Neko mu je skočio na haubu, jer je čovek hteo da prođe, pa kaže da uhapsimo čoveka koji je vozio automobil. Kako, bre, da uhapsite čoveka koji nije kršio zakon? Išao čovek svojim putem. Jeste li vi pri svesti, umijte se hladom vodom, protrljajte oči, izbacite krmelje. Ti si stao nekom na put, rekao mu – ne dam ti da prođeš, čovek prođe, a vi mu skačete po automobilu”.

Vučićeva izjava mogla bi se okarakterisati kao klasično podstrekivanje na izvršenje krivičnog dela. I nije ovo prvi put da su napredni vozači ozbiljno shvatili predsednikovu teoriju o slobodnom gaženju ljudi na demonstracijama protiv režima. Nekoliko dana nakon što je Vučić dao pristalicama dozvolu za gaženje, jedan vozač je projurio kroz protest ispred Beogradske filharmonije i pregazio četvoro muzičara.

Prošlo je mnogo vremena od tada, jedan muzičar se tek sad vratio na posao, jedna muzičarka će sledeće nedelje, a ostalih dvoje još nisu i ne zna se kada će. Kako reče jedan njihov kolega: “Povrede su takve prirode da će biti neophodne duge rehabilitacije da bi bili u stanju da sviraju”.

Podstrekivanje na zločin

Predsednikove reči su urodile plodom, i to više puta, čista je slučajnost što se gaženja nisu završila smrtnim ishodima. Nije ovo prvi put Vučiću da se bavi podstrekivanjem na zločin, moglo bi se reći da je to njegova redovna praksa. U suštini, čitava njegova takozvana politička karijera je jedan kontinuirani nagovor na zlo, ničim se drugim čovek nije bavio otkad se pojavio na političkoj sceni. I nije u tome usamljen, takav je svetonazor Srpske radikalne stranke u kojoj je stasao, radikali su oduvek nagovaranej na zločinstvo doživljavali kao svoj životni poziv.

Najdrastičniji primer je onaj iz jula 1995. godine, kad je Vučić za govornicom Narodne skupštine pozivao na ubijanje muslimana po nacističkoj tarifi “sto za jednoga”. Taj njegov nastup u svojstvu narodnog poslanika mogao bi se okvalifikovati kao poziv na genocid. Ubistva i genocid su krivična dela koja ne zastarevaju, ništa ne sprečava tužioce da pozovu Vučića na odgovornost za izgovorene reči.

Devedesetih godina radikali su podjarivali međunacionalnu mržnju, podstrekivali svoje pristalice na zločine prema drugim narodima, organizovali paravojne formacije, slali ih preko granice na ratište, Šešelj je vadio pištolj na studente, njegov telohranitelj je pretukao advokata Nikolu Barovića, da bi posle vođa radikala cinično tvrdio kako je žrtva zapravo okliznula na koru od banane.

Podsticanje na zlo i naopako

Sprovodili su nasilje i teror i prema građanima svoje zemlje, ali je ipak glavni deo njihovih zločinačkih delatnosti bio usmeren prema pripadnicima drugih nacija. Pošto su ratovi odavno završeni, radikali i njihovi naprednjački naslednici više nisu u mogućnosti da seju zlo po komšiluku, kao što su to činili vo vremja ono. Danas su im preostali samo sunarodnici, građani Srbije, pa prema njima šire bezobalnu mržnju, kleveću ih, difamiraju, tlače, gaze, tuku, pljačkaju i ponižavaju na sve moguće načine.

Podsticanje onog najgoreg u čoveku – to je oduvek bila osnovna radikalska misija. Njima su razni bašibozuci prilazili baš iz tog razloga, jer su u okviru te zločinačke organizacije mogli da uklone sve civilizacijske brane i da se prepuste svojim najnižim instinktima. Radikalski funkcioneri su prednjačili u tome, dajući primer običnim članovima i simpatizerima. Dovoljno je podsetiti se proterivanja Hrvata iz Vojvodine, ili otimanja stana porodice Barbalić u Zemunu. Proteraj, opljačkaj, ubij, zakolji – to su bili njihovi kategorički nemoralni imperativi.

Kada su se odvojili od Vojislava Šešelja i maskirali u tobožnje evropejce pod imenom naprednjaka, zadržali su svoju iskonsku prirodu. Vladavina Aleksandra Vučića i njegove dvorske svite je permanentno podsticanje na zlo i naopako. U svojim pristalicama podstiču pohlepu i mržnju, bezosećajnost i beskrupuloznost, bahatost i nasilništvo, sklonost lopovluku, zlostavljanju i ponižavanju, pa čak i ubilačke porive. Ohrabruju ih da prekrše sve zakone, i pravne i moralne, da otmu za sebe sve što mogu, da pregaze sve obzire, da komšije i bližnje tretiraju kao stoku.

A u onima koji ne pristaju da budu navedeni na zlo i korumpirani, neoradikali podstiču strah, pokornost, apatiju, zbunjenost, očajanje i uverenje da se ništa ne može promeniti. Ukratko, Vučić i njegovi saradnici igraju na sve moguće ljudske slabosti, zatirući sve ono bolje i više u čoveku. Neke pretvaraju u čudovišta, a neke u preplašene pojedince bez nade. Tako je bar bilo do pre par meseci. A onda su se pojavili studenti i počeli da podstiču onu bolju stranu ljudske prirode, buntovnu, pravdoljubivu, časnu i nepokornu. I Srbija je konačno počela da se budi iz omamljenosti radikalskim zlom.

(zurnal.info)