Studenti protiv režima: Kako je Vučić doveden u pat poziciju

Kada si pritešnjen – popuštaj. Tako glasi deviza predsednika Srbije Aleksandra Vučića, bar kad su u pitanju krizne situacije. Kad više ne pomažu ni represija, ni totalna kontrola društva, ni medijske manipulacije, ni klijentelizam, ni korupcija, kad građansko nezadovoljstvo prevrši meru i čaša se prelije – popuštaj, nema drugog rešenja. Ili se bar pretvaraj da si spreman da izađeš u susret opravdanim zahtevima demonstranata.

Vučić je očigledno procenio da aktuelnu krizu u Srbiji ne može da smiri tradicionalnim autokratskim sredstvima, pa je odlučio da pokuša da odobrovolji studente koji su blokirali fakultete širom zemlje. Izašao je veliki opsenar pred kamere, po trista i neki put u ovoj godini, pa se prihvatio registratora u kojima se navodno nalaze dokumenta o rekonstrukciji Železničke stanice u Novom Sadu, rekavši da će sve biti objavljeno, što su studenti i tražili.

I zaista, odmah su počeli da se pojavljuju dokumenti na sajtu Vlade Srbije, samo što je javnost istog trenutka shvatila da je u pitanju još jedna obmana vrhovnog naprednjaka. Naime, nisu objavljeni svi dokumenti, kako su studenti tražili, već jedva jedna četvrtina, a i na njima je bilo nekih intervencija. Ukratko – zataškavanje se nastavlja, samo što sada predsednik pokušava da to predstavi kao transparentnost.

Ponižavajuća farsa

Vučić je široke ruke, pa je tako naredio da se naprednjački batinaši koji su tukli studente Fakulteta dramskih umetnosti podnesu ostavke na svoje funkcije. Usput je obećao i da će budžet za visoko obrazovanje biti povećan za 20 odsto, što je takođe bio studentski zahtev. Kad je već krenuo sa odobrovoljavanjem omladine, Vučić je prešao na ono što najbolje ume – podmićivanje. Tako se predsednik dosetio da obeća stanove studentima po niskim cenama, uz neverovatno povoljne kredite, sa minimalnim učešćem.

Ponuda je u rangu nenaučne fantastike, budući da takvih stanova nema na tržištu, jer su cene odavno prenaduvane, pošto je gradnja stambenog prostora jedan od glavnih kanala za pranje para. Naprednjaci zidaju, a drugi naprednjaci kupuju stanove u kešu, po enormno visokim cenama, i sve funkcioniše. Pritom, teško je zamisliti kako bi bilo koji bankar reagovao da mu dođe student u filijalu i zatraži kredit za kupovinu stana. Šarena laža i priča za malu decu.

Studenti, međutim, nisu mala deca, već samosvesni odrasli ljudi koji ne padaju na fore presvučenog radikalskog šibicara. Njihov odgovor je bio logičan i dosledan. Za njih je ta stambena ponuda naprosto ponižavajuća farsa. I tu je kraj priče koja nije dobro ni počela.

Nenadležni predsednik

Što se tiče ostalih Vučićevih pokušaja da navodno ispuni zahteve studentima, situacija je još gora – po režim. Studenti Pravnog fakulteta su predsedniku lepo objasnili da je prekoračio svoja zakonska ovlašćenja. Poručili su mu da je “po Ustavu Republike Srbije predsednik Republike apsolutno nenadležan kada je u pitanju ispunjenje zahteva, već nadležni organi, te da nije imao ni potrebu da se izjašnjava povodom zahteva“. Za Vučićevo iznošenje dokumentacije ponudili su dve interpretacije. U slučaju da su u registrima zaista bili dokumenti, to je “najgrublje kršenje Ustava Republike Srbije, pre svega člana 112, kojim je eksplicitno regulisana nadležnost predsednika Republike”.

A ako su registri bili prazni, što naizgled i jesu bili (osim jednog), u pitanju je “obmanjivanje studenata i građana Republike Srbije, a ujedno i potencijalno falsifikovanje dokumentacije“. Ukratko – Vučić je džaba krečio. A potom je nastavio da moleriše po istom principu, ne obazirući se na slab učinak krečenja. Ponudio je Vučić studentima da se sastanu s njim i razgovaraju. Studenti su kulturno odgovorili da im taj poziv ništa ne znači, da im ne pada na pamet da na njega odgovore, jer njihovi zahtevi nisu upućeni predsedniku, već institucijama. Što se tiče smenjenih batinaša, to nije zahtevano, već njihovo hapšenje i procesuiranje, ali ni za to nije nadležan predsednik. A nije nadležan ni za odbacivanje optužbi protiv uhapšenih i privedenih na protestima.

Sveopšta studentska pobuna spontano je dovela Vučića u pat poziciju. Džaba se predsednik hvališe kako je veliki poznavalac šahovske igre, nema dobrog poteza koji može da povuče. Šta god da uradi – pogrešiće. Iz prostog razloga što ništa ne treba ni da radi, niko od njega ništa ne očekuje, jer on nije nadležan za rešavanje problema na koje studenti ukazuju. Umesto predsednika, trebalo bi da deluju tužilaštvo, policija, ministarstva i razni drugi organi zarobljene države. Međutim, to je nemoguće, pošto su naprednjaci na čelu sa Vučićem potpuno razvalili institucije, pa u Srbiji zapravo ne postoji funkcionalno tužilaštvo, pravosudni sistem, ministri, nezavisne komisije ili bilo koja slična tela.

Propale institucije

Niko od njih više ne zna ni šta bi trebalo da radi, jer su navikli da deluju po naređenju koje dolazi odozgo, sa Andrićevog venca, iz predsednikovog kabineta. Studenti sad zahtevaju od svih tih poslušnika da počnu da se ponašaju u skladu sa zakonom, da rade svoj posao po propisima, a oni su za to naprosto nesposobni. Niti umeju, niti smeju da se bave svojim poslom, jer su navikli da se ponašaju kao marionete na koncu koje glavni lutkar povlači kako mu se prohte.

Ne bi se čak moglo reći da su se predsednik i njegova partijska horda previše trudili da porobe ustanove, već su predstavnici institucija jedva dočekali da se oslobode profesionalizma, savesti i lične odgovornosti, te da budu dobrovoljni robovi jednog nakaradnog režima. Takav je naš svet, koristi svaku priliku da se opusti i prepusti niskim porivima.

Strategija koju studenti primenjuju naprosto je briljantna, jer potpuno ogoljuje autokratski režim i pokazuje kao na dlanu u kakav je ćorsokak dovedeno srpsko društvo. Vučić je navikao da sam odlučuje o svemu, da jedini pregovara sa nezadovoljnim građanima, da bude jedina politička figura u svim društvenim i političkim procesima. Studenti takvu njegovu naviku jednostavno ignorišu, baš kao što ignorišu i samog predsednika. Za to imaju najbolje moguće utemeljenje – zakone i Ustav Srbije.

Stara strategija

Studenti zapravo traže jednu jedinu stvar koja se provlači kroz sve zahteve, a to je – zakonitost. U Srbiji postoje zakoni, prilično pristojni, i sve bi bilo u redu kad bi se ti zakoni poštovali, te kad bi nadležni organi radili u skladu sa njima. U stvarnosti je sve okrenuto naopačke – niko ne drži do zakona, svi rade po naređenju jednog čoveka koji je uzurpirao svu vlast, jer su mu upravo poslušnici iz državnih ustanova to dozvolili. Međutim, to ne znači da su Ustav i zakoni suspendovani, oni i dalje važe, drugih nema, i mladi zahtevaju povratak pravnoj državi i regularnom poretku. Zvuči kao najnormalnija stvar na svetu, ali se radi o nemogućoj misiji u sistemu bezakonja i samovolje jednog čoveka.

Vučić i njegova kamarila uopšte ne shvataju šta se dešava, jer poštovanje zakona nije u njihovoj agendi. Predsednik i njegova najvernija podanica Ana Brnabić, trenutno predsednica Narodne skupštine, idu sa televizije na televiziju i objašnjavaju kako je Vučić ispunio sve zahteve studentima, a oni se i dalje bune, neće da prekinu blokade i vrate se na nastavu, nezahvalnici i politikanti jedni. Nema tu pomoći, razbojnička banda naprosto ne razume pojam zakonitosti. Jedino što bi Vučić mogao da preduzme jeste da prestane da se pojavljuje i da pusti institucije da rade svoj posao. I to je jedino što je njemu potpuno nezamislivo, nemoguće, nestvarno, fantastičnije od bilo koje fantastične priče.

Zanimljivo je da su sličnu strategiju razvili i ruski disidenti šezdesetih godina prošlog veka, o čemu je pisao Vladimir Bukovski u autobiografskoj knjizi “Moj život disidenta”. Strategiju pozivanja na zakone Sovjetskog Saveza osmislio je Aleksandar Jesenjin-Volpin, sin velikog pesnika, matematičar po struci koji je silom prilika morao da napravi izlet u pravo. Bukovski piše da su njemu i njegovim drugovima ideje Jesenjina-Volpina u početku izgledale bizarno, jer su zakoni bili mrtvo slovo na papiru kojih se ni tužioci, ni sudije, ni policija, ni KGB nisu držali.

Međutim, strategija zakonitosti je bila logična i primenljiva, pa su je disidenti iskoristili, zahtevajući neprestano svoja prava i pozivajući se na zakone SSSR-a. U prvi mah im to nije mnogo pomoglo, osuđivani su i bacani u kolonije, ali su bar zagorčavali život kagebeovcima i totalitarnom aparatu, i skrenuli na sebe pažnju međunarodne javnosti. Na kraju je Bukovski oslobođen u razmeni zatvorenika, završio je na slobodi, na demokratskom zapadu, a disidentski pokret je izvukao ciglu iz naizgled stamenog zida sovjetskog totalitarizma koji se par decenija kasnije srušio. Studenti deluju u drugačijim, neuporedivo povoljnijim okolnostima, pa bi ishod njihovih pobunjeničkih napora trebalo da postane vidljiv u mnogo kraćem roku.

(zurnal.info)