ETNIČKI IDENTITET I TRADICIJE (audio): Nacionalna čitanka za predvojničku obuku

Pre nekoliko godina Aleksandar Vulin je pao u amok, iznerviran činjenicom što na svetu postoje inokosni tipovi koji ne dele njegovo oduševljenje očajnim propagandnim filmom „Dara iz Jasenovca“ režimskog reditelja Predraga Gage Antonijevića. Zatečen spoznajom da postoje ljudi koji se razlikuju od njega, uzrujani Vulin je sa govornice Narodne skupštine zaurlao kako „udžbenik istorije mora da napiše država Srbija”, kako ne smemo dozvoliti da nam drugi pišu istoriju.

“Diskutujte o ovoj temi, dajte predlog, donesite zakon, uradite ono što možete da uradite da država Srbija sama piše svoju istoriju”, kumio je i molio poslanike predsednik fantomskog Pokreta socijalista i tadašnji ministar policije.

Preoblikovana ideja

Genijalnost Vulinove ideje odmah je prepoznao njegov vrhovni komandant Aleksandar Vučić, sličan se sličnom raduje, pa je ideju malo i nadogradio, rekavši da udžbenike iz srpskog jezika, istorije i geografije može da „napravi samo država“. Konačno je prošle godine na skupštinski dnevni red došlo i ovo pitanje, pa je tako usvojen Zakon o izmenama i dopunama Zakona o udžbenicima. U međuvremenu je originalna ideja tandema Vučić & Vulin malo preoblikovana, pa će deca umesto novih udžbenika iz navedenih predmeta dobiti – nacionalnu čitanku.

Novi udžbenik će biti obavezan za sve razrede osnovne i srednje škole, a predviđeno je da se „koristi u cilju razvijanja ličnog i nacionalnog identiteta, razvijanja svesti i osećanja pripadnosti Republici Srbiji, poštovanja i negovanja srpskog jezika i maternjeg jezika, tradicije i kulture srpskog naroda i nacionalnih manjina na prostoru Republike Srbije, razvijanja interkulturalnosti, poštovanje i očuvanje nacionalne i svetske kulturne baštine“.

Svi navedeni sadržaji se već proučavaju u okviru raznih školskih predmeta, što piše čak i u pomenutom zakonu: “Nacionalna čitanka obuhvata sadržaje programa predmeta srpski jezik, odnosno srpski jezik i književnost, svet oko nas, priroda i društvo, istorija, geografija, likovna kultura i muzička kultura”. Čemu onda uopšte nacionalna čitanka? Takođe, nejasno je i na kojim će se časovima ona proučavati, verovatno će se od svakog navedenog predmeta otkinuti poneki čas za maltretiranje učenika nacionalnom čitankom.

Kad država piše udžbenike

Nacionalne čitanke trebalo je ove jeseni da se pojave, ali deca su krenula u školu bez novih udžbenika. Verujem da za to nije odgovoran samo nadležni Zavod za udžbenike, već da je prosto došlo do nesporazuma. Kako smo već rekli, Vučić i Vulin su decidirano rekli i više puta ponovili da nove udžbenike mora da napiše država Srbija, lično i personalno. Nadležni su očigledno čekali da država napiše nacionalne čitanke, ali se ispostavilo da država (Srbija ili bilo koja druga) zapravo ne ume da piše udžbenike, kao ni bilo šta drugo. Nigde ne postoji knjiga na kojoj piše da je njen autor država Srbija, uvek je to neki pojedinac, čovek od krvi i mesa. 

Nedoumice je razrešila ministarka prosvete Slavica Đukić Dejanović, rekavši da čitanke malo kasne, ali da će vrlo brzo stići prve dve – za učenike prvog i drugog razreda osnovne škole. Ostale nacionalne čitanke su u izradi, u procesu pisanja i nastajanja. Ministarka je rekla i da je dotični udžbenik osmišljen tako da “na adekvatan način đake upozna sa tradicijom, jezikom, umetnošću i prošlošću“, Još je dodala i sledeće: “Mislimo da dobro poznavanje nacionalnog bića sopstvenog naroda je preduslov da se razume i neko ko pripada drugoj naciji, drugoj veri, drugoj kulturalnoj sredini i kulturalnim obrascima“.

Sakaćenje dečjih duša

Dobro, i vrapcima na grani je jasno šta je cilj nacionalne čitanke. Indoktrinacija mladih naraštaja, uterivanje dece u Prokrustovu postelju nacionalnog identiteta, pravljenje malih nacionalista, stvaranje podanika a ne slobodnih građana, svođenje ličnosti na etničku dimenziju, sakaćenje nežnih dečjih duša, i sve to kroz neku vrstu maskirane predvojničke obuke. Maloumni nacionalizam je već decenijama jedini dozvoljeni pogled na svet, sveprisutan u društvu, ali i to je malo političkim moćnicima, oni bi deci od malih nogu da ispiraju mozak.

Međutim, ni te svoje zlokobne namere državni zvaničnici nisu u stanju da formulišu. Njihova nemuštost i zbrkanost nije iznenađenje, vladarsku kastu moramo da tretiramo ozbiljno jer odlučuju o našim životima, ali svakom iole razumnom je jasno da je to gomila pohlepnih neznalica, zabasalih u sfere koje su im nedostupne, pa zato neprekidno govore gluposti i trućaju besmislice. Ta nacionalistička ekipa ne bi bila u stanju da sroči smislen i dosledan tekst sve i kad bi im život od toga zavisio. Ili fotelja, koju ionako izjednačavaju sa sopstvenom besmislenom egzistencijom.

Čarobni superlepak

Pogledajmo malo šta pišu i govore nacionalni dušebrižnici povodom nesrećnih čitanki. Novi udžbenik treba da se koristi u “cilju razvijanja ličnog i nacionalnog identiteta”. A šta ćemo ako su lični i nacionalni identitet u koliziji? Ta dva identiteta nipošto ne moraju biti kompatibilna, naprotiv. Recimo, ako je neko posvećeni hrišćanin ili budista, svejedno, pripadnik bilo koje univerzalističke religije, njemu je nacionalni identitet sasvim sporedan, a može da bude i smetnja ako mu dežurni ideolozi etničko nameću kao vrhovnu vrednost.

To zna čak i veštačka inteligencija, ChatGPT, provereno, pitao sam ga. Evo šta kaže softver: “Nacionalni identitet može imati svoje mesto u ljudskom životu, ali samo u onoj meri u kojoj ne ugrožava duhovne vrednosti. Nacija može biti deo kulturnog identiteta, istorije i jezika, ali kada postane centar vernikove egzistencije, prelazi u idolopoklonstvo”. I još: “Hrišćanstvo nas poziva da prvo služimo Bogu i jedinstvu u Hristu, a svi ostali identiteti, uključujući nacionalne, dolaze tek nakon toga i moraju biti podređeni toj vrhunskoj ljubavi prema Bogu”. Pozvao se ChatGPT na niz citata iz Novog zaveta, uglavnom na apostola Pavla, da potkrepi svoje tvrdnje.

Idemo dalje, nacionalna čitanka će, dakle, razvijati nacionalni identitet učenika, i to kroz poštovanje i negovanje “tradicije i kulture srpskog naroda”. Prvo i prvo, ne postoji jedna tradicija i kultura, već mnoge, i to vrlo različite, često oprečne i suprotstavljene. Pisci zakona, čitanki i ostalih nacionalnih andramolja očigledno nisu čitali ništa, pa čak ni trotomnu zbirku međuratnih književnih polemika “Zli volšebnici”. Dovoljno je da malo zavire samo u tu jednu knjigu, pa da shvate da su pluralitet i antagonizam osnovne odlike svake kulturne tradicije, pa i srpske, te da nju čine nespojive koncepcije.

Nema tog čarobnog superlepka koji bi u isti koš mogao da stavi nadrealiste i književnu desnicu, Dobricu Ćosića i Radomira Konstantinovića, ili Oskara Daviča i Vojislava Ilića Mlađeg.

Subverzivni elementi

U tom smislu, detaljnije upoznavanje sa tradicijama i kulturama srpskog naroda je pogubno po formiranje nacionalnog identiteta, jer tu ne može biti nikakvog jedinstva, a pogotovo ne jedinstvenog identiteta zajedničkog za sve. Pošto je država već propisala da decu treba upoznati sa nacionalnim tradicijama, onda od učenika ne bi trebalo skrivati nijednu od mnogobrojnih strana srpskog nasleđa. Neka deca upoznaju sve glavne tokove i struje nacionalne istorije i kulture, pa neka sama odluče koja im je srcu i umu najbliža.

Budući da pisanje čitanki nije završeno, još nije kasno da predložimo neke obavezne sadržaje koji bi našli svoje mesto u udžbenicima. Evo, za početak, jednog podobnog autora, Dragiše Vasića. Čovek je bio četnički ideolog, bliski saradnik Draže Mihailovića, iz perspektive vladajuće četničije takoreći idealan pisac.

Predlažem da u čitanke uđu bar odlomci nekih njegovih priča, recimo “Rekonvalescenti” gde jedan veteran Prvog svetskog rata ovako govori o omiljenoj temi naprednjaka - dugu prema otadžbini: “I onda je zločin kad ja pitam: je li otadžbina od tri miliona zaslužila da padne milion njene dece samo zbog njenih mirisnih lugova, bistrih potočića i ‘božanskih’ zakona? E vidiš, ja se gnušam i bežim od one otadžbine koja od mene traži krv mojih pluća, kojoj sam tu krv i dao, a koja mi danas ne da ni da se dovoljno nadišem. Neka me zaduži, pa ću joj se odužiti. Neka me očara, pa ću je voleti. Neka dokaže brigu prave majke, pa ću za nju poginuti kao njeno dete. Neka osigura normalan život unuku, ako ne može ocu i sinu”.

Nema sumnje da će se u nacionalnim čitankama naći silni patriotski pesnici, ali onda bi trebalo naći mesta i za nekoliko rečenica iz Vasićeve priče “U gostima”. Recimo, za ove: “Šta svaki dan čitamo? Šta pišu patriotski pesnici što iz daleka druge tutkaju u smrt? Pišu: da su oni hteli umreti, da onima ništa slađe nije bilo nego umreti. Je li da je to laž? Je l' da se svakome živi?” Neka deca čitaju dobrovoljne davaoce tuđe krvi, ali neka pogledaju malo i drugu stranu, pa neka sama procene šta je istinitije.

Mračne duše nazvaše se patrioti

Moralo bi u čitankama da se nađe mesta i za pesmu “Naši dani” Vladislava Petkovića Disa, pogotovo za stihove: “Od pandura stvorili smo velikaše,/ Dostojanstva podeliše idioti,/ Lopovi nam izrađuju bogataše/ Mračne duše nazvaše se patrioti”. Ako deca u njima prepoznaju neke junake našeg doba, to će samo značiti da su stihove pročitali kako valja. Naravno, nacionalna čitanka ne bi smela da prođe bez priče “Vođa” Radoja Domanovića, u kojoj masa sledi vođu do sopstvene propasti, da bi tek šačica preživelih nesrećnika shvatila da je njihov lider slep. Svaka sličnost sa današnjicom je namerna.

Uopšte, čitanje Domanovića je lekovito za decu i pogubno po formiranje bilo kakvog nacionalnog identiteta. U Srbiji koju satiričar slika servilni građani se okupljaju da svečano proslave to što je neki političar izlečio kijavicu, noseći transparente sa natpisom “Stradija nam je milija i od svinja”, kafana nosi naziv “Kod mile nam napaćene otadžbine”, slobodarski građani dokazuju svoj patriotizam tako što hrle da im se utisne ropski žig na čelo, a idealan politički program sadrži članove koji zabranjuju građanima da misle. Ukratko, to je zemlja o kakvoj maštaju Vučić, Vulin i ostali skakavci, to je ideal kojem teže.

Pošto panegirika fiktivnoj srednjovekovnoj istoriji ne manjka, ne bi bilo loše ubaciti par strofa iz pesme “Dobrovoljni prilog za nacionalnu istoriju” Brane Petrovića, kao antidot: “Isto tako kad je sebar Luka / Za Dušana reko da je pseto – / Sedam novih izmisliše muka / I mučiše Luku celo leto. // Prebiše mu i noge i ruke – / Dušan lično pi njegove krvi – / Sada Dušan leži pored Luke – / Davno su ih izmirili crvi”. Deca će više naučiti o istoriji srednjeg veka iz nekoliko stihova nego iz celog udžbenika, a usput će dokonati i kako izgleda to famozno nacionalno pomirenje.

Neprijatelji kulture i tradicije

Moglo bi se ovako navoditi do sutra, ima u istoriji srpske kulture nebrojeno mnogo primera kritičke svesti, preispitivanja zvaničnih dogmi, ruganja lažnim nacionalnim veličinama, subverzija nacionalističke ideologije, bespoštednog ruganja patriotizmu, klerikalizmu, podaništvu, jednoumlju, nacionalnoj isključivosti, tobožnjoj etničkoj superiornosti, šovinizmu i sličnim pošastima od kojih bi naši naprednjački ideolozi da iskuju nacionalni identitet. Na njihovu žalost, sve što iole valja u raznim srpskim tradicijama je živa negacija nacionalističkog idiotizma. 

Umesto tih silnih nacionalnih čitanki, bolje bi bilo da učenici pažljivo pročitaju komediju “Rodoljupci” Jovana Sterije Popovića, tu je rečeno sve što treba da bude rečeno o lažnom patriotizmu i mufljuzima koji od njega žive. A tu je i lik stihoklepca Šandora Lepršića, duhovnog oca svih današnjih nacionalnih ideologa, političkih demagoga, autora nacionalnih čitanki i sličnih opsenara. Pročitao je takve Sterija unapred, pre 170 godina.

Kao bonus track može da posluži Sterijina pesma “Godina 1848” koja ruši u prah i pepeo idola nacije ovakvim stihovima: “Odozgo natpis stoji: ‘Za narodnost padoše žertve’./ Za čiju narodnost? de, kaž’te što trunete tu!/ Ej, slepoća ljudi što čini, gnjura po mraku,/ I u ludilu svom senku za suštnost hvata”. Da su naši vajni rodoljubi na vlasti pročitali bilo šta od navedenih dela, ne bi trabunjali o nekakvom “nacionalnom biću” koje, usput budi rečeno, ne postoji, niti bi decu zlostavljali totalitarnim koncepcijama identiteta. Međutim, u tom nemogućem slučaju naprednjački jastrebovi ne bi bili to što jesu: zakleti neprijatelji srpske kulture i tradicije.

(zurnal.info)