Ćutanje nije lijek: Demontaža oboljelog društva za nova pokolenja

Studentske blokade i protesti razbudili su uspavano srpsko društvo, probudili nadu da je promena moguća, podsetili nas na važnost solidarnosti, pokrenuli energiju kakva odavno nije viđena u ovoj patosiranoj zemlji. A kod mnogih pripadnika starijih generacija probudili su i osećanje krivice. Na sve strane ljudi se vajkaju što su dozvolili da razbojnički zločinački režim vlada Srbijom, što mladima ostavljamo ovako razvaljenu državu, što smo na njihova leđa prebacili teret stvaranja boljeg, pravednijeg, demokratskijeg društva.

Vajkanja su na mestu, sve je moglo da bude drugačije, ovakav razvoj događaja nije bio nužan, istorija se ne odvija po nekom već unapred napisanom libretu, već da je ljudi sami stvaraju, kako je govorio ruski mislilac Aleksandar Hercen. A ono što smo sami stvarali, svojim rukama i glavama, ni na šta ne liči.  

Zakasnelo osećanje krivice

Zaista nije fer ostavljati onima koji su rođeni posle apokalipse, posle 2000. godine i obaranja Slobodana Miloševića, posle pobune Crvenih beretki koje je podržao tadašnji predsednik Vojislav Koštunica, posle atentata na premijera Zorana Đinđića i stvaranja uslova za povratak starog režima – da raščišćavaju đubre koje su nagomilali njihovi prethodnici. Nije pošteno razvaliti državu, uništiti društvo, kulturu, ustanove, moral i sve ostalo, a potom očekivati od mladih da od spaljene zemlje naprave pristojno mesto za život.

Osećanje krivice starijih građana je ispravno, samo što kasni nekih trideset i kusur godina. Jer je još u ranim godinama vladavine Slobodana Miloševića postalo jasno da će neki budući naraštaji morati da saniraju posledice masovnog oduševljavanja novim srpskim Mesijom. Na primer, deca koja su u vreme Miloševićevog dolaska na vlast imala desetak godina, poput potpisnika ovih redova. To je bilo jasno čak i pre nego što je ubilačka mašinerija krenula da ratuje po susedstvu, mnogi su videli kuda je Srbija krenula još u jesen 1987. godine, odmah nakon Osme sednice.

U to vreme je Bogdan Bogdanović, bivši gradonačelnik Beograda, veliki graditelj, mislilac i pisac, napisao čuveno pismo Slobodanu Miloševiću i Centralnom komitetu. U toj poslanici koja je najvećim delom lingvistička analiza jezika Osme desnice, Bogdanović je upozorio da neostaljinistička retorika može lako da odvede u krvoproliće.

Blagovremena upozorenja

Pisao je Bogdanović o stvarnim problemima naše zemlje sa kojima gotovo niko nije spreman da se suoči, svima je lakše da se bave izmišljenim nevoljama, mahom nacionalističkog tipa: “Srbija na istoku, Srbija na marginama civilizacije, umorna je od civilizacije koja je nikada nije valjano ni dodirnula. Srbija je umorna od sebe same, od svoje palanke, od svoje palanačke samodestrukcije… Srbija je umorna od svoje zavade sa Evropom koju ne poznaje i ne razume...”

U pismu stoji i jedna napomena koja se odnosi na studente, ondašnje i današnje: “A tek kako je Srbija umorna od mrzitelja znanja i pameti, od zlobe prema izuzetnima i izuzetnosti. Umorna je i rezignirana egzodama talentovanih koji svake godine, u većem broju no Srbi i Crnogorci sa Kosova, ishode iz Srbije i Jugoslavije, ukleti besposlicom, ali i neutaženom mržnjom bezvrednih i nesposobnih”.

Dve godine kasnije, u decembru 1989, poslednji premijer SFRJ Ante Marković, tokom svog ekspozea upozorio je kuda vodi nacionalistička politika: “Treba li da vratimo točak istorije nazad i da platimo cenu koju smo već platili? Zablude ćemo plaćati siromaštvom, trovanjem duha i položajem daleke periferije u Evropi”.

Nešto ranije, u martu iste godine, Koča Popović, nadrealista, španski borac, partizan, komandant Prve proleterske, narodni heroj, nekadašnji ministar spoljnih poslova SFRJ, u intervjuu za sarajevsko “Oslobođenje” dao je slično upozorenje: “Ovo što se sada dešava u Srbiji nije mi nimalo simpatično. To je jedan uzak, veoma opasan nacionalistički program. Milošević je običan bankarski pacov, zbog njega će biti krvi do kolena”.

Teret prošlosti

Bilo je mnogo sličnih upozorenja, blagovremenih, ovo su samo najpoznatija. I sva su bila uzaludna. Većinska Srbija opredelila se za socijaliste, radikale i ostale zagovornike ratnog programa. Potom su usledili dobro poznati događaji, agresija, krvavi ratovi, jezivi zločini, masovna ubistva, etnička čišćenja i genocid. I taj teret stoji na plećima građana Srbije, i ne pomera se. Neko će jednom morati da pogleda u taj mračni ponor, da pošteno kaže i napiše šta smo to uradili, da pokuša da shvati zašto smo potonuli u beskrajnu tamu, da se pokaje i zamoli za oproštaj, da proba da nas izvuče na svetlost dana i vrati u ljudsku zajednicu.

Mnogi su to već učinili, posvetili živote suočavanju sa prošlošću i obračunu sa zločinačkim nasleđem. I zato su proglašeni izdajnicima, stranim plaćenicima, autošovinistima, izrodima, i gurnuti na marginu društva, da im se ne čuje glas, da većina nikad ne sazna šta se to dogodilo u najsramnijoj epohi srpske istorije. Većina i dalje izbegava takve nezgodne teme, nesposobna za napor koji zahteva pošten pogled u ogledalo, mnogo je lakše vajkati se zbog toga što zemlju koju je uništio naprednjački režim ostavlja potomstvu na repariranje. Kao da je sve počelo sa naprednjacima.

Mladi ljudi su ustali, digli glavu, pokazali da imaju kičmu i da su zabrinuti za to u kakvom društvu žive. Već nedeljama neumorno traže istinu i pravdu, zahtevaju od nadležnih institucija da rade svoj posao, da pravna država funkcioniše, da korupcija koja ubija bude iskorenjena, da odgovorni za ubistva u Novom Sadu budu kažnjeni, da oni koji mlate i gaze studente završe u zatvoru. Kao što rekoše studenti: „Ćutanje nije lek! Lek budimo mi, naša empatija i nesebičnost, naša pravednost i sloga, naša dela! Neka ovom zemljom vlada pravda”.

Koreni nakaradnog sistema

Kada je već stavljen na tapet dana, zahtev za pravdom ne može se zaustaviti. Neće se sve okončati rešavanjem ubistva na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Bahatost, nemar, pohlepa, neznanje, nebriga i korupcija doveli su do strašne tragedije, ali to je samo vrh ledenog brega. Pošto su pokazali ogromnu želju za pravdom i počeli da poimaju u kakvom društvu žive, studenti će nastaviti da kopaju u istom pravcu. Koreni nakaradnog sistema nisu plitki, već sežu duboko u prošlost i proželi su čitavo društvo, zarazivši ga svojom truleži.

Studente tek čekaju mučna saznanja o nedavnoj istoriji, o pravoj prirodi ubilačkog sistema koji je uspostavljen u ovoj zemlji pre nekoliko decenija. Čekaju ih mnoga strašna i nužna otkrića, stara iznenađenja za nova pokolenja. Čeka ih saznanje da režim ne ubija samo iz nehata, nehajem i alavošću, već da je ubijao planski, sistematski, sa namerom. Čeka ih saznanje da se na samo nekoliko kilometara od njihovih fakulteta nalazi masovna grobnica u koju su bačeni civili dopremljeni hladnjačama sa Kosovo, među njima i deca. A potom će morati da nauče nebrojene toponime na kojima su počinjeni stravični zločini, u njihovo ime.

Čeka ih otkriće da su njihovi roditelji, bake i deke, komšije, rođaci, profesori, porodični prijatelji masovno podržavali zločinački režim ili da su ćutali i okretali glavu na drugu stranu dok su državne ubice obavljale svoj krvavi posao. Čeka ih otkriće da je intelektualna elita ove zemlje mirno stvarala ideologiju koja opravdava i priprema zločine, da su akademici crtali mape Velike Srbije, da su pisci huškali na krvoproliće, da su duhovnici blagosiljali dželate.

Prepreke na putu

Bolje sutra, zdravo i slobodno društvo kakvo studenti žele da uspostave nemoguće je bez iskorenjivanja svega onog što je patološko i trulo u našoj zemlji. A te opake pojave koje razaraju društveno tkivo nisu od juče, uglavnom su i starije od nacionalističkog “buđenja naroda” osamdesetih i Miloševićevog zlikovačkog režima. Na putu do društva koje studenti žele stoje silne prepreke, ideološke tradicije, kulturni obrasci, ukorenjena izopačena shvatanja, stameni stereotipi i sličan bagaž.

Militarizam, velikosrpski nacionalizam, hegemonističke težnje, kolektivizam, neprijateljstvo prema svemu drugom i drugačijem, alergija na slobodnu ličnost, šovinizam, kompleks “nebeskog naroda”, fama o srpskoj izuzetnosti, autoritarna kultura, neprijateljstvo prema Evropi i demokratiji, zaljubljenost u ruske tiranije svih boja, antizapadnjaštvo, rasizam prema Albancima – sve su to prepreke koje valja savladati na putu u drugačiju budućnost.

Većinu tih mentalnih otrova nije stvorila generacija koja danas oseća krivicu, sve te pojave starije su od svih nas. Njihova demontaža neće biti laka ni jednostavna. Srećom, mladi ne moraju da počinju od nule. Ako zaista žele da stvore drugačije, bolje, zdravije društvo neka se što pre okrenu onome što su pisali izdajnici, autošovinisti, zarobljenici duha samoporicanja i slični nacionalni izrodi. U suprotnom, uprkos plemenitim težnjama i žudnji za pravdom, čeka nas večno vraćanje istog i rđava beskonačnost.

(zurnal.info)