Rušenje sistema korupcije: Kad bi tužioci, policajci i sudije držali datu reč

Klinički centar iz Novog Sada saopštio je u nedelju da je preminula jedna ženska osoba (23) koja je bila veoma teško povređena u tragediji na Železničkoj stanici. Lekari su kazali da je u pitanju bila pacijetkinja sa najtežim povredama. Dodali su da su i preostalo dvoje pacijenata i dalje u kritičnom stanju. Broj žrtava nadstrešnice popeo se na 15. Niko nije uhapšen, niko nije pritvoren, tužilaštvo se oglašava nemuštim saopštenjima u kojima ne kaže ništa, a i to su počeli da rade tek pod pritiskom javnosti.

Za to vreme devetoro demonstranata koji su tražili pravdu za žrtve čami po zatvorima. Hapšeni su, udarani i razvlačeni po ulici samo zbog toga što su ustali protiv nepravde, protiv sistema koji ubija nevine ljude. Mnogima od njih pritvor je produžen na 30 dana. Sudije ne reaguju na advokatske žalbe u predviđenom zakonskom roku, a potom ih odbijaju bez nekog suvislog obrazloženja. Advokati objašnjavaju da se radi o nezakonitim postupcima, da nema nikakvog razloga da njihovi klijenti budu u zatvoru.

Po nalogu vlasti i vladajuće partije

I nije to usamljen slučaj. Nepravda i bezakonje nisu izuzeci u Srbiji, već gvozdeno pravilo korumpiranog poretka. Niko nije odgovarao za rušenje u Savamali, za lažne diplome i plagijate podeljene naprednjacima, za kolaps Termoelektrane Nikole Tesla koji nas je koštao milijardu evra, za aferu Krušik, za gigantsku plantažu marihuane Jovanjica, za izvlačenje miliona evra na javnim konkursima koje su izvele fantomske organizacije, za silne afere u koje su upleteni partijski i državni funkcioneri.

Tužilaštvo snom mrtvijem spava, glavna tužiteljka Zagorka Dolovac se pretvara da ne postoji, najveće kriminalce niko ne goni, a o političarima za koje postoji sumnja da su prekršili zakon da i ne govorimo. Onih 2.500 slučajeva koji čame po fiokama Tužilaštva za ratne zločine da i ne pominjemo, sa njima je i počelo totalno urušavanje ovog društva. Kad ratni zločinci mogu mirno da se šetaju ulicama srpskih gradova, zašto bi bilo ko gonio nekakve lopove, sumnjive biznismene i korumpirane političare?

Dok su pravi zlikovci na slobodi, bezbrižni, bogati, obesni i moćni, takoreći svoji na svome, sudije osuđuju novinare jer su preneli citat sa suđenja kriminalcima u kojem se neki Vučićev funkcioner pominje u negativnom kontekstu. Tužioci i sudije rade po nalogu vlasti i vladajuće partije, kao da je to nešto sasvim normalno i uobičajeno. Policajci ne rasturaju velike kriminalne organizacije, niti se usuđuju da zavire u veze mafije i države, ali zato redovno šikaniraju opozicione demonstrante.

U službi stranke

Ljudi iz bezbedno-informativne agencije maltretiraju poljoprivrednike, proveravaju navode tabloida koji pišu da su paori hrvatski špijuni, zlostavljaju javne ličnosti iz susedstva na granici, privode i kidnapuju aktiviste, kinje protivnike naprednjačkog režima. Za to vreme ruske službe mirno obučavaju agente za izazivanje nemira u Moldaviji, to izgleda nije predmet interesovanja bezbednjaka.

Pošteni tužioci, policajci, sudije bivaju degradirani čim se pobune ili pokušaju da pošteno rade svoj posao. Inspektori koji su otkrili Jovanjicu i praktično uhvatili državu u proizvodnji droge smenjeni su, premeštani na druga radna mesta, izloženi su pretnjama, život im je ugrožen, umesto da budu nagrađeni za dobro obavljen posao. Tužiteljke Bojana Savović i Jasmina Paunović odbile su da rade po partijskoj direktivi, nastojeći da se drže zakona, pa zato doživljavaju šikaniranje na poslu. Nisu tužioci tu da služe zakonu, nego Srpskoj naprednoj stranci.

Dobrovoljno ropstvo

Kritike neveselog stanja u Srbiji uglavnom su usredsređene na Vučića, što je razumljivo, budući da je predsednik prigrabio svu vlast u svoje ruke i da jedini odlučuje o svemu bitnom u ovoj zemlji. Nešto širi krug kritike proteže se i na vladajuću partiju koja je narasla poput divljeg mesa i ugrožava život organizma u kom se naselila. Međutim, takva uzurpacija vlasti ne bi bila moguća bez nebrojenih državnih službenika koji jednostavno odbijaju da rade svoj posao. Stiče se utisak da su uposlenici famoznih urušenih institucija jedva čekali da ih neko podjarmi, da su trenirali poslušništvo i klimoglav, pa su bili spremni kao zapete puške na dikataturu.

Dovoljno je da se pojavi neka politička grupacija voljna da sebi podredi sve ustanove i one će šaptom pasti, bez otpora. Jeste Vučić najodgovorniji za trenutno stanje u državi, ali nije on svemogući bog koji je sišao na zemlju, ne raspolaže nikakvim magičnim moćima, niti je bacio čini na desetine hiljada zaposlenih u javnim službama. Šta bi se dogodilo da sutra nekakav okupator ujaše u Srbiju, skine aktuelni režim i uspostavi svoju upravu? Ništa, državni službenici bi nastavili po starom, kao da se ništa nije dogodilo, samo bi slušali naredbe od novog gospodara.

Pre skoro pet vekova mladi Etjen de La Boesi napisao je “Raspravu o dobrovoljnom ropstvu” u kojoj je lepo objasnio da moć tiranina nad podanicima izvire isključivo iz njihovog pristanka na ropski položaj. “Kako to da ima toliko ruku da vas udara, osim ako ih ne uzima od vas? Nisu li to vaše noge kojima gazi vaše gradove? Kako to da uopšte ima neku moć nad vama, osim ako to nije vašim posredstvom? Zar bi se usudio da vas zajaši da nije u sporazumu sa vama? Šta bi vam on uopšte mogao da niste jatak lopova koji vas pljačka?” – pitao je La Boesi svoje savremenike, a to pitanje je stiglo i do dalekih generacija iz budućnosti, jednako je aktuleno kao i pre pola milenijuma.

Polaganje zakletve

Francuski mislilac je pronašao i jednostavno rešenje za izlazak iz ropskog stanja: “A mogli biste da se oslobodite od tolikih nedostojnosti, koje ne bi podnele ni same životinje, ako pokušate, ne da ih se oslobodite, već da pokažete volju da to učinite. Budite odlučni u tome da ne želite više služiti i – eto vas slobodnih”. Danas je njegov recept još primenljiviji nego u ono davno doba, jer imamo pravo glasa, zakone, institucije, potrebno je samo da ljudi ozbiljno shvate svoj posao i sve može da se promeni za tili čas.

A može i jednostavnije – za ukidanje anomije dovoljno je da uposlenici državnih institucija drže datu reč. Policajci, tužioci i sudije polažu zakletvu kada stupaju na dužnost. Svaka od ovih ustanova održava svečanu ceremoniju na kojoj novajlije izgovaraju tekst zapisan u odgovarajućem zakonu. Na Dan policije, policijski službenici primljeni u službu u prethodnoj godini, polažu zakletvu koja glasi: “Zaklinjem se da ću se dosledno pridržavati Ustava i zakona u vršenju policijskih poslova i da ću sve svoje snage posvetiti očuvanju bezbednosti, zaštiti ljudskih i manjinskih prava i sloboda i savesno i odgovorno služiti građanima Republike Srbije”.

Pre stupanja na funkciju tužioci takođe polažu zakletvu, pred Narodnom skupštinom, Vrhovnim javnim tužiocem ili predsednikom Skupštine, u zavisnosti od funkcije. Tom prilikom novi tužioci izgovaraju sledeći tekst: “Zaklinjem se svojom čašću da ću javnotužilačku funkciju vršiti predano, savesno i nepristrasno i štititi ustavnost i zakonitost, ljudska prava i osnovne slobode”. Pre stupanja na funkciju, sudije polaže zakletvu pred predsednikom Vrhovnog suda i predsednikom Narodne skupštine, govoreći: “Zaklinjem se svojom čašću da ću svoju funkciju vršiti verno Ustavu i zakonu, po najboljem znanju i umeću i služiti samo istini i pravdi”.

Zakoni su za protivnici

Zakletva je, kako veli Rečnik Matice srpske, svečano obećanje da će se nešto izvršiti. To je data reč koja obavezuje. Samo što u praksi od svečano datog obećanja ne ostaje ni kamen na kamenu. Sudeći po praksi pomenutih institucija, izgleda da njihovi službenici polaganje zakletve doživljavaju kao nekakav teatarski događaj, performans, umetnički akt prerušavanja, običnu igrariju. Policajci ne ulažu sve svoje snage u zaštitu ljudskih i manjinskih prava i sloboda, ne služe savesno i odgovorno građanima, već vladajućoj partiji i uzurpatorima vlasti.

Tužioci nisu baš nepristrasni, pogotovo kad su u pitanju politički moćnici, na njihova zlodela se redovno oglušuju. Kad pripadnik vladajuće oligarhije prekrši zakon, tužioce iznenada spopadne napad amnezije, odmah zaborave da su obećali kako će štititi ustavnost i zakonitost. Njima je mnogo bliža deviza Baje Pašića: Zakoni su za protivnici. O odbrani ljudskih prava i osnovnih sloboda da i ne govorimo, na to se malo koji tužilac obazire. Sudije služe istini i pravdi, kao što su čvrsto obećali, pozivajući se na sopstvenu čast, samo što se ta istina zove Aleksandar, a pravda se odaziva na prezime Vučić.

Da tužioci, policajci i sudije drže datu reč, da ozbiljno shvataju reči koje su izgovorili kao svečanu obavezu – pokrenuli bi istragu protiv bar polovine visokih državnih funkcionera, pohapsili veći deo Glavnog odbora SNS-a i razne klijente koji su se okoristili bliskim vezama sa političkim moćnicima. Takav scenario je potpuno nezamisliv, u to mogu da poveruju samo naivci i idealisti. Verovati da će se ozbiljni, punoletni, odrasli ljudi držati date reči i da će poštovati svečano dato obećanje – ravno je najluđoj fantastici. I to je prava mera našeg posrnuća.

(zurnal.info)