Biblioteke bez latiničnih knjiga (audio): Varvarizam ministra kulture Srbije

Srpska napredna stranka već godinama ima apsolutnu kontrolu nad srpskim društvom. Njeni kadrovi premrežili su sve institucije, od mesnih zajednica do ministarstava, ima ih više nego skakavaca, što nije ni čudo, s obzirom na brojnost vladajuće stranke. SNS je, naime, najbrojnija partija u Evropi, preko 700.000 punoletnih osoba učlanjeno je u ovu naizgled političku organizaciju.

Ova vrtoglava brojka ipak nije potvrda teze da kvantitet prelazi u kvalitet, što se najbolje vidi po prvom partijskom ešalonu. Na najvažnijim političkim funkcijama nema mnogo ljudi, tu se uglavnom rotiraju isti kadrovi, kojima je za poslove koje obavljaju glavna preporuka bezuslovna lojalnost predsedniku Aleksandru Vučiću. Zato se jedni te isti naprednjaci nalaze na ministarskim mestima, samo menjaju portfelje, jer je očigledno reč o supermenima koji se podjednako dobro razumeju u najrazličitije oblasti.

Ideološka podobnost

Tipičan primer univerzalnog naprednjačkog vojnika je friški ministar kulture Nikola Selaković. Pre nego što je dobio resor kulture, Selaković je bio ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, ministar spoljnih poslova, generalni sekretar predsednika Republike i ministar pravde. Takvi su najviđeniji naprednjaci, prave renesansne ličnosti, svestrani ljudi obdareni svim mogućim talentima.

Doduše, u njegovom slučaju je pretežnija pomenuta lojalnost velikom vođi, ali i ideološka podobnost. Ministar kulture je od najranije mladosti bio član Srpske radikalne stranke, učlanio se čim je postao punoletan, te spada u one naprednjake koji su bili i ostali privrženici ekstremnog nacionalizma, ideologije krvi i tla, te vatreni zagovornici suštinske nacionalističke težnje ka samoizolaciji i zatvaranju u sopstveni brlog.

Na prethodnim funkcijama Selaković se istakao pridržavanjem kaputa osuđenom ratnom zločincu Vladimiru Lazareviću, obilaženjem svih ratnih memorijala, negovanjem sećanja na vojnu istoriju Srbije, veličanjem slavne prošlosti, dodeljivanjem boračkih spomenica učesnicima ratova devedesetih u kojima Srbija nije učestvovala, čime je, kako kaže, država pokazala “poštovanje i zahvalnost onim generacijama koje su od 1991. do 1999. godine branile Srbiju i branile srpski narod”. 

Ideološki, intelektualni, duhovni i karakterni profil ministra Selakovića najizrazitije se ogleda u jednom njegovom postupku iz predfunkcionerskog života. Dok je radio kao asistent na Pravnom fakultetu, tokom predavanja je odjednom zaćutao, prišao jednoj studentkinji, uzeo njenu flašicu vode “Jana” i zafrljačio je u smeće, rekavši da to čini jer voda nije srpska. Na tom bacačkom nivou je ostao do dana današnjeg, ništa drugo čovek ne radi osim što se obračunava sa nesrpskom vodom i ostalim antisrpskim pojavama koje postoje samo u glavama ovakvih buzdovana.

Nacionalizam je terorizam

Prvi Selakovićevi koraci na novom ministarskom mestu pokazuju da se nije nimalo promenio od mladalačkog doba kad je vodio krstaški rat protiv hrvatske vode. Ministar je svečano objavio da započinje odsudnu bitku za spas ćirilice. Kao prvu meru u toj borbi najavio je da će od ove godine biblioteke otkupljivati knjige štampane isključivo ćirilicom, te da za knjige na latinici više neće biti mesta na bibliotečkim policama.

Dokazivati ministru da je i latinica srpsko pismo, da su neki srpski jezikoslovci učestvovali u njenom stvaranju, da je slovo “đ” napravio Đura Daničić, da je možda važniji sadržaj knjiga od tipografije, da postoji opšti interes čitalaca da im bude dostupna sva vredna literatura, da proterivanje latinice pomalo podseća na ona davna spaljivanja knjiga u Nemačkoj, da je to sakaćenje srpske kulture i pročaja – sasvim je bespredmetno.

Razlog je jednostavan: Selaković spada u onu sortu ljudi koju je najbolje opisao Koča Popović, sorbonski đak, nadrealista, španski borac, legendarni partizanski general, ministar spoljnih poslova jedne ozbiljne zemlje: “Bio sam i ostao Srbin, ali nisam bolesna zadribanda i Srbenda. Takvi su izdali i osramotili srpski narod i narugali se njegovoj slavnoj istoriji”. Ministar, kao bolesna zadribanda i Srbenda, prosto ne priznaje dijalog, razgovor, komunikaciju kao relevantne pojmove. Njega ne interesuje da se, na primer, konsultuje sa izdavačima, čitaocima, univerzitetskim profesorima, stručnjacima, bibliotekarima, ljudima od knjige, pa da onda na osnovu tih razgovora donese odluku koja se tiče svih pobrojanih kategorija.

Selakovića ne zanima dijalog sa onima koji o kulturi mnogo više znaju od njega (a nije lako naći čoveka koji zna manje od ministra), sa onima koji toj kulturi daju nemerljivi doprinos celog svog života. Ne, njemu takva jeres ne pada na pamet. On je, po milosti Vučićevoj, zaseo na mesto ministra kulture, uzurpirao moć i nastupa sa pozicije sile. Za njega i njegove pajtaše važi ono što je Radomir Konstantinović govorio u tekstu “Vraćanje Sarajevu”: “Nacionalizam je postao apsolutno zlo ovih prostora. On se uvukao svuda i u sve. Kada on kaže da te ne razume, jer govori drugim jezikom, a vrlo dobro te razume, on je čovek koji neće da te razume. On je čovek koji neće da razgovara. Tu onda nema nikakvog razgovora, pa ni političkog. Nacionalizam isključuje razgovor. Nacionalizam je terorizam”. 

Daleki Herostratov potomak

Posledica Selakovićeve samovolje biće odsustvo značajnih knjiga u bibliotekama. Nema mesta u ovim ustanovama za knjige Imanuela Kanta, Georga Fridriha Hegela, Tadeuša Ruževiča, Volta Vitmena, Morisa Blanšoa, jer su štampane latinicom. I nesrećniku ne pada na pamet da se pogleda u ogledalo i da se zapita: Ko sam ja da zabranjujem Kanta, Hegela, Tabukija, Banvila, Kafku, Hamsuna, Fasbindera? Ko sam ja da ne dozvolim bibliotekama da otkupe biografiju Bore Stankovića “Ranjav i željan” koju je pisao nemački slavista Robert Hodel? Doduše, ne čudi što Selaković istrajava na svojoj odluci, to mu je jedina šansa da uđe u istoriju, ali u onu čiji je začetnik Herostrat. Ako ikada u budućnosti bude pominjano Selakovićevo ime, to će biti u stilu: u davnim, varvarskim vremenima bio neki ministar kulture što je zabranio Kanta, Hegela, Margerit Jursenar, Đerđa Petrija i Aleksandra Tišmu.

U intervjuu koji je pre par dana dao “Večernjim novostima” Selaković je potvrdio svoju rešenost da pomenutim knjigama zabrani prisustvo u bibliotekama. Ministar je prosto briljirao, rekavši kako “prema analizama prethodnih nekoliko godina, na konkursima za otkup povećavao se broj latiničkih izdanja”. Pa jeste, presudno je kojim je pismom štampana neka knjiga, a ne šta u njoj piše. Potom se ministar okomio na izdavače koji su ga kritikovali, posebno na one koji su govorili da je važna prisutnost srpske književnosti u svetu, na drugim tržištima, kao i osmišljeni nastupi na inostranim sajmovima knjiga.

Nacionalistička internacionala

Veli Selaković: “Ako je nekome od interesa vlastite države, koja je i matična država srpskog jezika, bliže i draže tržište neke susedne zemlje, u kojoj srpski jezik neretko ne sme ni da se nazove svojim imenom, u kojoj ćirilička tabla na nekoj javnoj zgradi ne može da preživi ni 24 sata da ne bude razbijena, u kojoj se našim sunarodnicima zabranjuje čak i da na nadgrobnim spomenicima imena i prezimena predaka ispisuju ćirilicom, onda je to problem koji neko ima sam sa sobom”.

Bez brige, ministre, hrvatski nacionalisti nisu čitalačka publika za srpske knjige, baš kao što srpski nacionalisti ne čitaju hrvatska izdanja. Zapravo, ni jedni ni drugi ne čitaju ništa, što se vidi i iz Selakovićevog primera. Za to što nacionalisti svih nacija imaju da kažu uopšte nisu potrebne knjige, čitanje, pa čak ni jezik. To što ministar i njegova srpska, hrvatska i sva druga sabraća po ratobornom nacionalizmu imaju da kažu mnogo bolje se izražava toljagom, metalnom šipkom, puškom, haubicom, pesnicom ili nunčakama.

Nijedan iole vredan autor ne piše za kretene, već za inteligentne čitaoce. Za viziju sveta u kojem postoje samo zaraćena plemena, zakrvljena do istrebljenja, sveta u kojem su nož i žica jedini argumenti – nisu neophodni ni ćirilica, ni latinica, ni glagoljica, niti bilo koje drugo pismo, dovoljno je i mumlanje, režanje, zavijanje, urlanje, neartikulisano vrištanje, udaranje u tam-tam i ratnički doboš.

Preziranje sopstvenog naroda

U istom intervjuu ministar je najavio i izradu nacionalne strategije za kulturu, mada već postoji jedna prilično patriotska Strategija razvoja kulture koju je doneo Selakovićev prethodnik i istomišljenik Vladan Vukosavljević. Osnovna smernica te buduće strategije glasi: “Ono što je srpsko mora da ima primat, kada je u pitanju briga države”. Posebna pažnja biće posvećena amaterizmu, kulturno-umetničkim društvima i negovanju folklora. To je mera nacionalističke svesti, svođenje bogatstva kulture na ono najrudimentarnije, lokalno, egzotično.

Niko ne prezire i ne potcenjuje sopstveni narod kao njegovi nacionalisti. Davno je Radomir Konstantinović pisao protiv takve provincijalizacije, protiv nacionalističke folklorne logike. U eseju “Osvajanje Evrope” iz 1960. godine Konstantinović piše: “Po ovoj logici, koja nas isključuje (treba li to uopšte reći?) iz stvarne literature ovog trenutka, mi, jer pišemo na ‘malom’ jeziku, jer iza našeg jezika leži dinar, a ne funta sterlinga ili rajhsmarka, ne možemo da sanjamo o našem Prustu, ovog vremena, ni Jonesku, ni Rene Šaru, kao što, u slikarstvu recimo, ne treba da idemo u apstrakciju, u snoviđenja, u integralnu ljudsku poeziju, nego treba, samo da bismo obezbedili, najsigurnije, svoje ‘mesto’ u Evropi, da se držimo pirotskog ćilima, narodnog veza i reza, jednom rečju da za kulturu Evrope budemo ono što smo za prosečne engleske ili nemačke turiste, neka vrsta izloga narodne radinosti”.

Ne umanjujući vrednost folklora, beležeći da “ogromne slutnje, strasti, i snage leže u tradiciji ovog jezika, njegovih vizija, pa i u folkloru”, Konstantinović je pisao kako “ovaj pokušaj da se svedemo na egzotiku, na egzotične klovnove koje će Evropa da vidi, i primi, samo ako skakuću pred njom u opancima, udaraju u bubnjeve i sviraju u zurle, ovu bubnjarsku i zurlašku estetiku (...) piše kompleks inferiornosti i došaptava čemerna duša rođena za Čičikova”.

Eto, tako je mislio i pisao veliki pisac i mislilac kojeg su ovdašnje zadribalde proglasile za arhi-autošovinistu i čoveka kojim je ovladao zli duh samoporicanja, a rušitelji, neznalice i banauzi poput Selakovića proglašeni su za patriote i čuvare srpstva, pa im je čak dato i da rukovode resorom kulture. Drugačije i ne može da bude u zemlji koju su odavno okupirali domaći Čičikovi i ostali trgovci mrtvim dušama, bez ozbiljnijeg otpora porobljenog društva. Tako to biva tamo gde čitanje dobrih knjiga nije masovnija pojava, čak ni onih koje su štampane ćirilicom.

(zurnal.info)