Treba biti pošten, naprednjačko-socijalističkoj bandi ipak se mora priznati određeni stepen kreativnosti. Dok su u SFRJ zakone primenjivali na sopstvene građane, kao što čini svaka država, Vučić i vučići uveoci su znatno proširili opseg dejstva domaćih zakona koji zvanično ne postoje, ali su u stvarnosti itekako prisutni i delatni.

U prijavi za privremeni boravak u Rusiji, koji bi vremenom trebalo da dovede do stalnog nastanjenja i dobijanja državljanstva, građani evropskih i drugih dekadentnih zemalja treba da navedu kako su odbacili odbacili politike svojih država, koje “imaju za cilj da ljudima nametnu destruktivne neoliberalne ideale koji su u suprotnosti sa tradicionalnim ruskim duhovnim i moralnim vrednostima”.

Predsednik je krenuo na turneju po gradovima i selima u zapadnoj Srbiji, e da bi stanovništvu objasnio kako nema razloga za strah od rudnika, ništa neće biti zagađeno, čitav posao će biti obavljan po najvišim ekološkim standardima, a zdravlje građana neće biti narušeno. Rešio je Vučić da siđe u narod, da svojim autoritetom garantuje bezbednost rudarskog projekta.

Srbija je postojala i pre Vučića, a postojaće i posle njega. Zapravo, nije joj uopšte išlo loše dok se nisu pojavili razni varijeteti vučićevske sorte, od Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja, pa nadalje. Otkad razni vučići vladaju Srbijom, doživljavamo samo posrnuća, užase i razaranja.

U nekoj iole uređenoj državi stvari bi izgledale potpuno drugačije. Tu bi se vodile javne debate o tome da li je moguće iskopavati litijum bez pogubnih posledica po životnu sredinu, institucije koje uživaju poverenje bi davale stručna mišljenja, eksperti iz raznih oblasti bi polemisali, zainteresovane strane bi iznosile svoje argumente i pregovarale.

Naprednjacima bi bilo mnogo lakše kad bi mogli da se totalno opuste, pa da vladaju kao pravi tirani, bez donošenja bilo kakvih uredbi i zakona, prosto da rade šta god im padne na pamet. Na njihovu žalost, Srbija se nalazi na evropskom kontinentu, pa su povremeno primorani da sopstvenoj samovolji daju privid zakonitosti.

Pored upozorenja, postoji još jedan razlog za pisanje ovog teksta. U razgovoru sa putnicima na onoj pauzi u Olovu, sinulo mi je da je kod nas paranoja zapravo postala realističan, opravdan i legitiman pogled na svet.n Nikad dovoljno opreza, jer nikad ne znaš odakle ti preti opasnost. Država i društvo su u totalnom raspadu, ništa ne funkcioniše kako treba, pa zato valja biti obazriv i smotren čak i tamo gde strahu na prvi pogled nema mesta.

Ovo su fragmenti samo jedne tragične sudbine iz Sovjetskog Saveza, a sličnih ima na desetine miliona. I to je zemlja kojoj se dive ovdašnji putinofili, zemlja koja je samu sebe tako žestoko i surovo osakatila da sama pomisao na oporavak deluje kao prazna fantazija. I tom državom neprikosnoveno vlada čovek koji potiče iz organizacije koja je organizovala gulage...

I oni bi se sa političkim protivnicima i običnim građanima obračunavali staljinističkim metodama, samo kad bi mogli. Da imaju potpuno odrešene ruke, da poseduju moć kakvom je raspolagao Džugašvili, celu Srbiju bi pretvorili u gulag.

Zabranom festivala srpski državni organi zvanično su ukinuli slobodu okupljanja, mišljenja i izražavanja. Na Bubanj Potoku je ukinuta i sloboda kretanja, a Beograd proglašen zabranjenim gradom. Još jednom se pokazalo da policija ne radi svoj posao, već se ponaša kao partijska posluga.

Usred rata koji se vodi između diktatorskog ruskog režima i najznačajnijih autora ruske kulture, srpska država se mirno svrstala na stranu kremaljskih progonitelja, zajedno sa domaćom kulturnom scenom. I to je savim prirodno, u pitanju je izbor po srodnosti.

. Pitanje “Zar ste Vi još uvek živi?” – ne znači da osuđenik ne zna da li je tužiteljka živa, niti da je ozbiljno pita da li i dalje diše, a pogotovo ne znači da bi on da promeni stanje tužiteljkinog organizma iz živog u neživo. Sve je to jasno čak i strancima koji su pre dve nedelje počeli da uče srpski, a kamoli bilo osobama kojima je srpski maternji jezik.

Kako je to tačno srpski narod doneo narečenu Deklaraciju nije objašnjeno u ovom dokumentu. Izgleda da su dotični državni i crkveni funkcioneri koji su Deklaraciju potpisali na telepatskoj vezi sa svakom osobom na planeti koja je srpske nacionalnosti, pa su pročitali misli nekoliko miliona duša i pretočili ih u tekst ovog dokumenta. Aleksandra Vučića, Milorada Dodika, Porfirija Perića i ostalu gospodu niko nije ovlastio da donose nikakva dokumenta u ime srpskog naroda.

Aktivisti opozicije i novinari nezavisnih medija su čitavog dana hvatali naprednjake u krađi. Uhvaćeni izgrednici su reagovali besno, fizički napadajući one koji su razotkrili njihove kriminalne radnje. Jednom aktivisti glava je razbijena ciglom, a drugog su mlatnuli u glavu metalnom štanglom, novinara lista „Danas“ pesnicom je udario naprednjački aktivista za kog se ispostavilo da je bivši policajac optužen za ubistvo.

Vučić i ostali nacionalisti bi da čitavu naciju načine saučesnicima sopstvenih zlodela i taocima zločinačke prošlosti. Zato toliko insistiraju na tome da je srpski identitet utemeljen na nacionalizmu, na velikosrpskoj ideologiji, na ratnim zločincima koje proglašavaju za heroje, na memorandumskom projektu. Agresija na susedne zemlje, nebrojeni pokolji, masovna ubistva, genocid – sav taj užas nacionalisti doživljavaju kao prednost, kao teret kog se građani Srbije nikad neće osloboditi.

Takozvanu pobedu su slavili naprednjaci širom srpskih gradova. Defilovali su u besnim kolima, trubili, palili navijačke baklje i ostalu pirotehniku, mašući državnim zastavama, podižući tri prsta u vazduh. Slave naprednjaci svoje osnovno ljudsko pravo da Ratka Mladića i dalje smatraju srpskim herojem i živim svecem.

Nacionalni kritičarski udarnici pisali su hvalospeve i brzo kanonizovali roman, proglašavajući ga “književnom paradigmom srpskog stradanja i uništavanja svega što je autentično i nacionalno”, kako reče Tiodor Rosić. “Knjiga o Milutinu” svoju popularnost ne duguje književnim kvalitetima, nju niko nije ni čitao kao fikciju, već kao istinitu verziju srpske istorije koja je vazda bila stradalnička. Slika koja je u javnosti stvorena o “Knjizi o Milutinu” ne obazire se na kritičke tekstove koji su o njoj napisani.

Vučić i Đinping potpisali su Zajedničku izjavu o produbljivanju i podizanju sveuobuhvatnog strateškog partnerstva i izgradnji zajednice Srbije i Kine sa zajedničkom budućnošću u novoj eri, a potpisano je i 28 dokumenata o saradnji između dve države. Dakle, Srbija planira zajedničku budućnost sa Kinom, a ne sa Evropskom unijom čija bi članica, navodno, da postane.

Za mandatara je izabran Miloš Vučević, bivši ministar odbrane, inače član Srpske radikalne stranke od rane mladosti i stari Vučićev saborac. Poznat kao čovek bez svojstava, Vučević se i na ministarskom i na premijerskom mestu našao isključivo zbog jedne osobine: bespogovorne lojalnosti Aleksandru Vučiću. To je odavno postao osnovni kriterijum za bilo koju važniju političku funkciju u Srbiji.