Reakcije i komentari u Srbiji: Masovna histerija zbog Rezolucije o genocidu u Srebrenici

Zemlja koja je rekla zbogom pamet – tako bi se najkraće mogla opisati Srbija u poslednjih par meseci. Aleksandar Vučić i njegove sluge stvorili su pravu histeriju zbog Rezolucije o genocidu u Srebrenici, mesecima larmajući kako će nam taj dokument Ujedinjenih nacija staviti „žig genocidnog naroda“.

Nije im to prvi put da nas brane od nepostojeće pretnje, to isto su telalili i pred izricanje presude Ratku Mladiću. Kad je pre pet godina dobijao orden Aleksandra Nevskog, Aleksandar Vučić se zahvaljivao Vladimiru Putinu rekavši da „srpski narod nikad neće zaboraviti da je Rusija stavila veto na britansku rezoluciju kojom je Srbi trebalo da budu proglašeni za genocidni narod”.

Genocidna politika i ideologija

Pokazalo se da je sve to bila uvertira u sadašnju mahnitost koja je dosegla razmere psihotičnog stanja. Širom Srbije i Republike Srpske na bilbordima je ispisana poruka „Mi nismo genocidan narod. Pamtimo…“, u potpisu: „Ponosna Srbija i Srpska“, što je potom ponovljeno na onom čudu od kule u Beogradu na vodi. Nema genocidnih naroda, taj izraz niko ne koristi osim srpskih ljubitelja zločina i masovnih grobnica, oni su jedini koji proglašavaju svoj narod genocidnim.

Nema genocidnih kolektiva, ali ima genocidnih politika, ideologija, sistema i pojedinaca – a Aleksandar Vučić je celog svog života takvoj ideologiji služio i takvu politiku vodio. Devedesetih je bio generalni sekretar Srpske radikalne stranke, bliski saradnik ratnog zločinca Vojislava Šešelja, propagator Velike Srbije, ekstremnog nacionalizma i osvajačke politike.

Po završetku ratova posvetio se negiranju zločina i genocida, falsifikovanju prošlosti, odbrani haških optuženika i slavljenju ratnih zločinaca na čelu s Ratkom Mladićem. Otkad je zaseo na vlast dosledno je rehabilitovao svakog osuđenog ratnog zločinca i celokupnu zločinačku politiku Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja.

Psihopatologija svakodnevnog političkog života

Zazorni prizori koje smo gledali tokom zasedanja Generalne skupštine UN i nakon toga sastavni su deo tog zločinačkog projekta. Prosto, u Srbiji su na vlasti ratni huškači, obožavaoci masovnih ubica, poklonici velikosrpske nacionalističke ideologije, mrzitelji drugih nacija, okoreli šovinisti i ljudi spremni na svaku opačinu, pa je njihovo ponašanje posve usklađeno sa njihovim uverenjima. Performansi koje su Vučić, njegovi saradnici i članovi Vlade Srbije izveli spadaju u psihopatologiju svakodnevnog političkog života.

Vučić se u Njujorku kreveljio, pravio grimase, ogrtao zastavu pa je gužvao i žvakao, te odavao utisak potpuno sumanute osobe. Cela Vlada Srbije pratila je uživo prenos sednice Generalne skupštine UN, a svi ministri su bili ogrnuti zastavama, kao neki navijači. Zapravo i jesu navijači, navijaju za vođu huliganske bande, to im je glavna referenca zahvaljujući kojoj su zaseli u ministarske fotelje. Svi zajedno su izgledali kao gomila ozbiljno poremećenih ljudi, kao da gledamo neku scenu iz Bedlama. Problem je samo što to nisu neki nesrećni bolesni ljudi, već moćnici koji odlučuju o našim životima, a na pozicijama vlasti su se našli jer birači glasaju za njih.

Kad je Rezolucija izglasana, Vučić se izgrlio sa ministrom spoljnih poslova Markom Đurićem, i proglasio pobedu, valjda zato što je bilo više uzdržanih zemalja nego što je bilo očekivano. Za Vučića je takav ishod pobeda jednog malog, ali ponosnog i slobodarskog naroda koji se usudio da se suprotstavi moćnicima. Ministar kulture Nikola Selaković napisao je da smo “iz svojevrsnog toplog zeca” izašli kao “moralni pobednici”.

Da, kad se boriš protiv ustanovljenja dana sećanja na žrtve genocida, kad se boriš za pravo da negiraš genocid i glorifikuješ ubice, kad biješ bitku za odbranu genocidne ideologije i politike – onda to zaista ima veze sa moralom. Da, postoji i takav moral, imaju ga sve organizovane kriminalne grupe i mafijaški klanovi, to je moral razbojnika. Ništa čudno od političara koji je vrhunac karijere doživeo kad je pridržavao kaput osuđenom ratnom zločincu Vladimiru Lazareviću.

Crkvena podrška

Takozvanu pobedu su slavili naprednjaci širom srpskih gradova. Defilovali su u besnim kolima, trubili, palili navijačke baklje i ostalu pirotehniku, mašući državnim zastavama, podižući tri prsta u vazduh. Slave naprednjaci svoje osnovno ljudsko pravo da Ratka Mladića i dalje smatraju srpskim herojem i živim svecem. Milorad Dodik je ponovo najavio otcepljenje Republike Srpske, na šta mu je američki ambasador u BiH uzvratio da secesija može da označi samo kraj RS, a ne BiH.

Vučić je u opštenarodnu histeriju uvukao i Srpsku pravoslavnu crkvu, a patrijarh mu je oberučke izašao u susret, jer je svoju versku zajednicu stavio u službu vladajuće partije. Prvo je služio poseban moleban u Hramu svetog Save, gde se zajedno sa Vučićem, državnim funkcionerima i delegacijom iz Republike Srpske, pomolio Bogu da pomogne predsedniku u odsudnoj njujorškoj bici za očuvanje zlikovačkog nasleđa. Potom su na dan kad je održana sednica Generalne skupštine UN po čitavoj Srbiji zvonila crkvena zvona “za spas srpske države i naroda”.

SPC je pozvala „verni svetosavski narod na molitvu, smirenost, međusobnu solidarnost i nepokolebljivost u činjenju dobra, uprkos potpuno lažnim i nepravednim optužbama kojima je izložen u Organizaciji ujedinjenih nacija“. Kojim optužbama? Da su Srbi genocidan narod? Jesu li patrijarh Porfirije i njegovi episkopi uopšte pročitali tekst Rezolucije?

Ili jednostavno brane svoju sramnu prošlost, kad su crkveni jerarsi podržavali Mladića i Karadžića, blagosiljali ubice, navijali za stvaranje Velike Srbije u ognju i krvi, a vladika Vasilije Kačavenda čestitao Ratku Mladiću “oslobođenje Srebrenice”? Radikali i crkveni velikodostojnici su na istom zadatku – zajedničkim snagama brane neodbranjivo, ratnu politiku koju su rame uz rame vodili tokom najsramnijeg perioda srpske istorije.

Opozicija Vučiću, a ne nacionalizmu

Nakon donošenja Rezolucije najveći deo opozicije se ućutao, idu izbori, ne treba gneviti biračko telo koje je odavno izgubilo glavu. Neki opozicionari su se ipak oglasili, tek da obznane javnosti kako nemamo čemu da se nadamo. Dragan Đilas je napao Vučića što je “od pitanja rezolucije napravio najvažnije pitanje za našu budućnost” i lagao “da ćemo biti proglašeni genocidnim narodom, da ćemo plaćati ratnu odštetu”. Potom je zaključio da je Rezolucija “zaista loša” i da će “izazvati nove tenzije u regionu”.

Pa jeste, sećanje na žrtve, kao i osuda negiranja genocida i slavljenja zločinaca, borba protiv nekažnjivosti zločina, te zalaganje za mir zaista se mogu okarakterisati kao nešto loše, ali samo u naopakom srpskom svetu. Takve odredbe svakako mogu da izazovu tenzije u regionu, jer obožavaoci zločinaca i nastavljači genocidne politike ne podnose kad im se krši ljudsko pravo da budu neljudi, pa su prosto prinuđeni da stvaraju sukobe.

Oglasio se i bivši predsednik Srbije Boris Tadić, koji smatra da “usvajanje ove rezolucije nema potreban legitimitet”, da je to “opasan istorijski presedan”, te da su oni koji slave donošenje Rezolucije “zloupotrebili i politizovali žrtve Srebrenice”. Đilas misli da je Vučić u Njujorku doživeo poraz, Zdravko Ponoš ga naziva gubitnikom… Dobro, od potonjeg nas to ne čudi, za njega je Mladić veliki vojskovođa. Pa šta bi bila pobeda? Da Rezolucija nije usvojena?

Eto, to nam je politička alternativa radikalskim, socijalističkim i ostalim zločincima, nacionalistima koji sanjaju nove pokolje, i čuvaju Memorandum SANU u dubinama svog izopačenog srca. Oni su opozicija samo Vučiću, a ne nacionalističkoj ideologiji koja je Vučića stvorila i uništila sve oko sebe, uključujući i srpsko društvo.

Mrtvo more ravnodušnosti

I nakon donošenja Rezolucije o genocidu u Srebrenici Srbija se nalazi tamo gde je bila – nigde. Ako ne računamo nekoliko nevladinih organizacija, malobrojne časne intelektualce i javne ličnosti, koji se lako mogu pobrojati i svima su poznati, svi ostali su uronjeni u mrtvo more ravnodušnosti. I to u boljem slučaju. U gorem – zdušno poriču genocid, slave ubice, crtaju murale s likom Ratka Mladića, urlaju “Nož, žica, Srebrenica”, paranoidno opsednuti svetskom zaverom protiv Srba koja bi da ih proglasi “genocidnim narodom”.

Ideološki aparat Miloševićevog doba nikada nije rasformiran, već je premrežio čitavo društvo: politiku, medije, kulturu, obrazovanje, crkvu… Ideologija u čije ime je pobijeno preko sto hiljada ljudi, ranjeno ko zna koliko, a milioni raseljeni – živa je i zdrava. Zato nije nikakvo čudo što povodom Rezolucije gledamo i slušamo navedene gadosti, a niko ne govori o žrtvama. Ni nezavisnim televizijama nije palo na pamet da puste film “Quo vadis, Aida”, ili neki dokumentarac o genocidu u Srebrenici, čisto da vidimo šta to poriču i slave naši zlikovci. Što se srpskog društva tiče, sve je kao i pre – za nas nikakav Međunarodni dan promišljanja i sećanja na genocid u Srebrenici ne postoji.

(zurnal.info)