Kulturna politika Srbije: Saradnja sa ruskim cenzorima i progoniteljima

Vladimir Iljič Tolstoj, savetnik za kulturu predsednika Rusije Vladimira Putina, boravio je u Beogradu, gde mu je novopečeni ministar kulture Nikola Selaković, u ime predsednika Srbije Aleksandra Vučića, uručio Orden srpske zastave prvog stepena za jačanje kulturnih veza Srbije i Rusije.

Selaković se obratio prisutnima u Istorijskom muzeju Srbije, rekavši da je Tolstoj “čovek koji predstavlja svojevrsnu vezu dva naroda i kulture, koja nije oličena samo u funkcijama koje je obavljao i obavlja, već su deo njegovog porodičnog genetskog koda”. Drugim rečima, pošto je laureat potomak Lava Tolstoja, njemu kao deo porodičnog nasleđa pripada bavljenje kulturom. Tako naš ministar shvata kulturu, biologistički, kao da je bavljanje umetnošću zavisno od genetike.

Porodično nasleđe

Ministar se zahvalio Tolstoju što su u vreme njegovog mandata “organizovana kulturna dešavanja koja se i danas održavaju, a njihov kvalitet raste i oplemenjuju kulturnu razmenu Srbije i Rusije”. Putinov savetnik dao je intervju za lokalnu filijalu Sputnjika, pa je tu govorio o budućim planovima, o saradnji sa Milošem Bikovićem, o postavljanju bisti zaslužnih Rusa po Srbiji.

Dao je Vladimir Iljič i par opštih, izrazito humanističkih napomena, pozivajući se na porodično nasleđe. “Kada bi svetski političari čitali dela Lava Tolstoja, mnoge greške verovatno ne bi bile počinjene, ili bi, makar, shvatili koliko su daleko otišli pogrešnim putem i kuda bi mogli da skrenu ka milosrđu, humanizmu, čovekoljublju i dobru”, objasnio je Iljič gde greše svetski lideri, sve nevolje i zla na svetu dešavaju se zbog nečitanja Tolstoja.

Dotakao se Vladimir Iljič i takozvane “politike otkazivanja” koja je, navodno, “i dalje aktuelna u zapadnim zemljama, a pojavila se kao reakcija na događaje u Ukrajini”. Sve što je imao da kaže jeste “da sama Rusija nikoga ne otkazuje i ne ukida, da ne odustaje ni od jedne kulture”. Takvu priču Putinov savetnik može da prodaje ovdašnjem onesvešćenom življu, hipnotisanom kremaljskom propagandom, istina je malo drugačija.

Ruska emigracija

Ruska država se poslednjih godina vratila staroj tradiciji zatvaranja i izolacije od sveta, a posebno nepretrgnutoj tradiciji progona sopstvene kulture. Nakon invazije na Ukrajinu, ponovo je pokrenut talas emigracije ruskih umetnika, pa su iz Rusije masovno pobegli značajni pisci, muzičari, reditelji.

Rusiju su napustili primabalerina Boljšoj teatra Olga Smirnova, spisateljica Ljudmila Ulicka, pevačica Ala Pugačova sa mužem komičarom Maksimom Galkinom, reditelji Timur Bekmakbetov i Kantemir Balagov, scenarista i glumac Semjon Slepakov, filmski kritičar Anton Dolin, glumica Čulpan Hamatova, pevač Valerij Leontjev, pesnikinja Vera Polozkova, književna kritičarka Galina Juzefovič, vajar Nikita Seleznjov, rediteljka i scenaristkinja Kira Kovalenko, vizuelni umetnik Dagnini, pop-ikona Zemfira i njena partnerka, glumica Renata Litvinova. I svi su završili na tom zlom Zapadu koji, po rečima kremaljske propagande, mrzi i negira rusku kulturu. Zanimljiv fenomen.

Na Zapadu se nalaze i silni drugi ruski pisci i umetnici: Vladimir Sorokin, Mihail Šiškin, Viktor Jerofejev, Mihail Epštejn, Sergej Lebedev, Boris Akunjin, Viktor Šenderovič, Maksim Osipov, Dmitrij Gluhovski... I svi su oni ljuti protivnici Putinovog režima, njegove zločinačke politike, ali i nastojanja da se kultura i umetnost upregnu da služe imperijalizmu i diktaturi Kremlja. Dakle, Vladimir Iljič je njihov protivnik i nema pravo da govori bilo šta u ime najboljeg dela savremene ruske kulture.

Progon slobode misli i izražavanja

Kakav je stav ruskih emigranata prema Putinovoj Rusiji možda najbolje svedoče reči Aleksandra Genisa, koji je emigrirao u SAD još krajem sedamdesetih. Genis je u jednom intervjuu pričao kako više ne odlazi u Rusiju i objasnio zašto: “Zato što mislim da je posle pripajanja Krima Rusija pod Putinom postala nalik nacističkoj državi. Posle 2014. godine i sukoba oko Krima prestao sam da odlazim u Rusiju, jer je 80 posto ruskog naroda podržalo Putina. A mislim da se on ne razlikuje mnogo od Staljina i svih ostalih. To više nije moja zemlja”.

Za Genisa i sve druge pisce i umetnike koji se protive kremaljskom ukoljici više nije ni bezbedno da putuju u domaju, jer je u toku progon slobode misli i izražavanja, Rusija se ubrzano vraća najboljim tradicijama staljinizma i carske cenzure. Dmitrij Gluhovski je proglašen za stranog agenta i osuđen na osam godina robije, srećom u odsustvu. Viktor Šenderovič je takođe dobio isti status, a napustio je Rusiju jer mu je pretio sudski proces po tužbi sada već pokojnog Jevgenija Prigožina.

Ljudmili Ulickoj su oduzeli zvanje počasnog profesora na Ruskom hemijsko-tehnološkom univerzitetu Mendeljejev, moskovske biblioteke su prestale da čitaocima pozajmljuju njene knjige, a izdavačka kuća AST objavila je da obustavlja isplate po svim ugovorima sa spisateljicom. Razni “patriotski” političari zahtevaju istragu protiv Ulicke, a kremaljska propagandistkinja Viktorija Nikiforova nazvala je spisateljicu „đubretom“ i pozvala da se na nju primeni zakon o oduzimanju imovine zbog širenja laži o vojsci. Pod lažima se podrazumeva, na primer, ako napišeš da je ruska vojska izvršila invaziju na Ukrajinu i da vodi rat protiv ove zemlje.

Povratak staljinizma

U ruskim knjižarama obustavljena je prodaja knjiga Dmitrija Bikova i Borisa Akunjina. Potonjeg su ruske vlasti proglasile teroristom i ekstremistom, izdavač je odbio da štampa njegove knjige, a podaci o starim izdanjima nestaju sa izdavačkog sajta, baš kao što su i dve Akunjinove drame nestale sa sajta poznatog književnog časopisa “Novij mir”. Razna pozorišta otkazuju predstave napravljene po Akunjinovim delima, a dovijaju se i na razne kreativne načine da izbrišu ovog pisca.

Peterburško pozorište “Aleksandrinski” prvo je otkazalo izvođenje predstave „1881”, rađene po Akunjinovom romanu, a potom se dosetilo i saopštilo da Akunjin uopšte nije autor drame. Uprava pozorišta saopštila je da se tekst predstave „1881” sastoji od „kompilacije istorijske građe, dijaloga na osnovu arhivske građe”, a autorstvo „teksta koji se čuje u predstavi pripada kreativnom timu pozorišne produkcije i reditelju predstave”. Dotično pozorište je, doduše, skinulo s repertoara i predstavu “Sirano de Beržerak”, jer je neki patriotski gledalac u njoj video diskreditaciju ruske vojske. Potom su i reditelja predstave Nikolaja Roščina smenili sa mesta glavnog reditelja pozorišta, za svaki slučaj.

To su samo neki tipični primeri kako “Rusija nikoga ne otkazuje i ne ukida”, ima i gorih. Trenutno se vodi klasičan staljinistički proces protiv pozorišne rediteljke i pesnikinje Ženja Berkovič i dramaturškinje Svjetlana Petrijčuk zbog pozorišne predstave “Finis, sjajni soko”. U toj predstavi umetnice su se bavile pričama Ruskinja koje su se udavale za borce Islamske države, a rusko tužilaštvo im stavlja na teret  “pravdanje terorizma”, iako je poenta predstave upravo kritika terorizma i nastojanje da se shvate motivi koji su ruske devojke zbližili sa teroristima.

Saradnja u punom cvatu

Dok ruska država po ko zna koji put progoni, cenzuriše i zlostavlja ruske stvaraoce, srpska država mirno razvija kulturnu saradnju sa tom istom Rusijom. Doduše, ta saradnja se odvija isključivo sa zvaničnom podobnom, poslušnom, putinovskom umetničkom scenom koja sramoti rusku kulturu, baš kao što su to onomad činili oni silni poslenici lojalni sovjetskom režimu. Sitnice kao što je obnova staljinističkog tretmana ruskih umetnika ne brine mnogo ni ovdašnju kulturnu scenu.

Prošle godine je u Beogradu boravio Mihail Švidkoj, specijalni predstavnik Vladimira Putina za međunarodnu kulturnu saradnju, pa je razgovarao o saradnji sa državnim funkcionerima, ali i sa Narodnim pozorištem, Srpskim narodnim pozorištem, Bitef teatrom i Bitef festivalom, najnormalnije. Potom je predstava “Rat i mir” Narodnog pozorišta gostovala u pomenutom peterburškom teatru “Aleksandrinski”.

Ekipa predstave je bila, kako reče reditelj, “uzbuđena i uplašena, jer će nastupiti u najvećem i najznačajnijem teatru”. Niko nijednom rečju nije pominjao cenzurisanje i zabranu, skidanje predstava sa repertoara, ropsku pokornost Putinovom režimu, jer to očigledno našim kulturnim poslenicima nimalo ne smeta.

Kultura, neprijatelj ruskog režima

Nedavno je Mihail Šiškin objavio knjigu „Moji. Esej o ruskoj književnosti“, pa je tim povodom dao veliki intervju za rusko izdanje Slobodne Evrope. Tu je Šiškin rekao mnoštvo suštinskih stvari o kojima srpska kulturna i politička scena, reklo bi se, pojma nema. Rekao je Šiškin da smo „u ratu kulture protiv varvarstva“.

Rekao je i sledeće: „Slobodna ruska kultura se uvek suprotstavljala zločinačkoj državi. Istorija ruske kulture je istorija očajničkog otpora totalitarnim režimima koji su se smenjivali jedan za drugim. Dakle, kulturu je režim oduvek smatrao glavnim neprijateljem, zato su je uništavali i uništavaju je. Kultura – to je oblik postojanja ljudskog dostojanstva, zato će uvek biti neprijatelj režima u Rusiji“.

Objasnio je Šiškin i da „sve što je napisano na ruskom treba sagledati kroz iskustvo katastrofe koja je u toku”, i da je pokušao da odgovori na brojna pitanja kao što su: “Šta se podrazumeva pod ruskom kulturom? O čemu je ruski jezik? Čemu ruska književnost? Šta je to uopšte? Kako se masakr u Buči mogao desiti ako su ovi ološi proučavali u školi Turgenjeva i Tolstoja?”

Izbor po srodnosti

Dobra pitanja, ovo poslednje bi moglo da zainteresuje onog Tolstojevog nesrećnog potomka koji služi zlu koje je njegov slavni predak iz dubine duše prezirao. Podsetio je Šiškin na Tolstojevu misao “Patriotizam je ropstvo”. I još: “Kad bi Tolstoj sada vaskrsao, siguran sam da Putinov režim ne bi imao vatrenijeg neprijatelja. A ako je neko bio protiv ’kolonijalizma-imperijalizma’, to je bio pozni Tolstoj, autor članaka o ’patriotizmu’“.

Usred rata koji se vodi između diktatorskog ruskog režima i najznačajnijih autora ruske kulture, srpska država se mirno svrstala na stranu kremaljskih progonitelja, zajedno sa domaćom kulturnom scenom. I to je savim prirodno, u pitanju je izbor po srodnosti.

Ideja da je kultura forma postojanja ljudskog dostojanstva, ili da je patriotizam ropstvo, ili da slobodna kultura ima etičku obavezu da se suprotstavi zločinačkoj državi, ili da je „svetska književnost oruđe za pripremu glavne revolucije ljudske rase: prelazak sa plemenske na individualnu svest“ – duboko su tuđe ovdašnjim političarima i kulturnjacima. Njima su mnogo bliža shvatanja da su kultura i umetnost sluškinje nacije, režima, kolektiva, ideologije ili prosto - beznačajna malograđanska zabava.

(zurnal.info)