Paklena vožnja (audio): Kako preživeti putovanje od Sarajeva do Beograda

Ima onaj stari vic: “Voleo bih da umrem mirno, spokojno, u snu, kao moj deda, a ne vrišteći i urlajući, kao putnici u njegovom autobusu”. Dobar vic, kratak, jezgrovit, crnohumoran, ubitačan, urnebesno duhovit. Međutim, kad stvarnost počne da se približava vicu, odjednom više ništa nije smešno.

Potpisnik ovih redova prošle nedelje umalo da postane junak iz vica, zajedno sa još nekoliko putnika u kombiju izvesnog preduzeća “Kombi prevoz Bulevar”. Vraćali smo se iz Sarajeva za Beograd, krenuli smo kasno uveče, jer je vozač tog dana prvo iz Beograda išao do Splita, potom je odmah krenuo nazad, pokupio usput putnike u Sarajevu i produžio za Srbiju. Nije stigao ni da se odmori, niti da odspava, jedva je nešto usput pojeo, a i prethodnih dana imao je ubitačan radni ritam.

Vreme paklenih vozača

Malo smo proklizavali na putu, malo su nam trubili iz suprotnog smera, umalo da se sudarimo sa nekoliko vozila, stanje je bilo alarmantno, pa smo stali na benzinskoj pumpi u Olovu da vozač malo odspava, pošto je poslednji put spavao ko zna kad, nismo ni pitali, bolje da ne znamo. Nakon par sati nastavili smo putešestvije, sedeo sam na suvozačkom mestu i pokušavao da držim vozača u budnom stanju, pričajući o svemu što mi je padalo na pamet.

Usput smo vozili levom stranom na Romaniji, udarali u bankine, zamalo da sletimo nekoliko puta i strmeknemo se u provaliju, ševrdali smo levo-desno, potom na autoputu išli po beloj liniji, nekontrolisano vrludali iz trake u traku... Pravo je čudo kako nismo naleteli ni na koga ili kako se niko nije zakucao u naše vozilo.

Najobičnije putovanje na relativno kratkoj relaciji pretvorilo se u onu vožnju po zidu smrti iz pesme “Pakleni vozači” Atomskog skloništa. Na kraju smo nekim čudom stigli do Beograda u jednom komadu, nakon celonoćne životne opasnosti kojoj smo bili izloženi. Na onoj pauzi u Olovu pričao sam s drugim usplahirenim putnicima, kako nam se ovo uopšte desilo, otkud da se zateknemo u apsurdnoj situaciji koja nam radi o glavi, i zaključili da je najvažnije da nekako stignemo živi kući, a za to je neophodno da ostanem budan.

Nekad su mu stihovi Dušana Matića “Da spavam? Ne, da bdim, kasno do najkasnije noći” zvučali pomalo metafizički, ali sad su dobili sasvim konkretan i realističan prizvuk. Da sam zaspao, moglo je lako da se desi da odemo svi u nedođin.

Neodgovorni vlasnik

U međuvremenu sam shvatio da ovo uopšte nije izuzetak, već pravilo, bar kad je u pitanju firma “Kombi prevoz Bulevar”. Gazda očigledno prisiljava vozače da voze nenormalno duge ture, bez vremena za obavezni odmor, pa tako izlaže opasnosti i svoje uposlenike i putnike koji su neoprezno ušli u njihova vozila. Ljudi voze po 24 sata gotovo bez pauze, nisu ni oni krivi, od nečeg mora da se živi, nisu oni ti koji organizuju rute i način rada, već apsolutno neodgovorni vlasnik koji krši sve moguće propise, bagatelišući elementarnu bezbednost putnika i njihove živote. 

Putovao sam kombi prevozom od Beograda do Sarajeva mnogo puta, nikad nije bilo nikakvih problema. Doduše, uvek sam koristi Gea prevoz, ali oni ovog puta nisu imali polaske kad mi je bilo potrebno, pa sam na brzinu rezervisao vožnju kod prvog sledećeg prevoznika kog sam našao na internetu, što se pokazalo kao sumanuta odluka koja je umalo postala kobna.

Tek po povratku kući uradio sam ono što je trebalo da uradim pre polaska: pogledao Google recenzije narečene prevozničke firme. Ima ih samo tri, a dve su izrazito negativne: imali su problema na granici, vozač ih je odvezao samo do pola puta, a naplatio punu cenu; vozili su šest putnika u automobilu za pet osoba, pa su ih jedva pustili na graničnom prelazu; odbili su da odvezu putnike do Obrenovca, iako je tako bilo dogovoreno...

Zakon, mtrvo slovo na papiru

Jedna putnica mi je pričala da je do Splita putovala kombijem bez klime, a vozač je bio neispavan, pa je svaki čas stajao da malo odmori. I ja sam imao problema u polasku, kasnili smo dva sata, putovali duže nego što je bilo predviđeno, propustio sam dodelu novinarskih nagrada, zakasnio na snimanje Žurnalovog podkasta. Sve je to neprofesionalno, neozbiljno, aljkavo, bezobrazno, ali suštinski bezazleno. Kod nas ionako ništa ne funkcioniše, niko se više i ne čudi kad naleti na ljude koji loše rade svoj posao ili kad ne dobije uslugu koju je platio. Svašta čovek može da očekuje od prevoznika, ali ne i da pokuša da ubije putnike i sopstvenog uposlenika.

Pritom, postoje zakoni i vrlo jasni propisi koji regulišu rad prevoznika i vozača. Sve lepo piše: Maksimalno trajanje dnevne vožnje je devet sati, eventualno je dozvoljena i vožnja u trajanju od 10 sati, ali samo dva puta nedeljno. Vozač po zakonu mora imati redovan dnevni odmor od 11 sati u kontinuitetu i za to vreme ne sme biti za volanom. Ništa od navedenih propisa ne poštuje dotična firma, a očigledno nema nikog ko bi kontrolisao njihovo poslovanje, kažnjavao kršenje zakona i zabranjivao rad pravnim subjektima koji se ogrešuju o zakon.

Ne volim da pišem kolumne o ličnim temama, ali ovo nije moja privatna stvar, tiče se svakog potencijalnog putnika koji se neoprezno odluči za “Kombi prevoz Bulevar”. Ako ovako nastave, na kraju će izazvati neku nesreću, pa treba upozoriti ljude na vreme. Mi smo imali sreće, neko drugi neće. Pored upozorenja, postoji još jedan razlog za pisanje ovog teksta. U razgovoru sa putnicima na onoj pauzi u Olovu, sinulo mi je da je kod nas paranoja zapravo postala realističan, opravdan i legitiman pogled na svet.

Realistična paranoja

Nikad dovoljno opreza, jer nikad ne znaš odakle ti preti opasnost. Država i društvo su u totalnom raspadu, ništa ne funkcioniše kako treba, pa zato valja biti obazriv i smotren čak i tamo gde strahu na prvi pogled nema mesta. Uostalom, ovaj naš prevoznik nije jedini problematičan, nedavno su minibusu kompanije “Terra travel” koji je vozio putnike na letovanje u Grčku nasred autoputa otpala dva točka. Na svu sreću, niko nije stradao.

Čak i kad prevoznik poštuje sve propise, ni to nije garancija da će putovanje proteći normalno. Pre neki dan je “Lastin” autobus koji saobraća na liniji Beograd-Aranđelovac sleteo s puta u Orašcu i prevrnuo se, desetak putnika je povređeno. Meštani kažu da se to često dešava na toj deonici, otkad je urađen novi sloj asfalta – put je izuzetno klizav, kad padne najmanja kiša događaju se sletanja i saobraćajne nezgode.

Autobusi Gradskog saobraćajnog preduzeća su goreli, prelamali se na pola, zakucavali u dvorišta... Ponekad ne pomažu ni mere opreza. Pre nekoliko meseci, kod Karađorđevog parka u Beogradu otpao je točak sa autobusa GSP-a, kotrljao se niz ulicu dvadesetak metara i pogodio prolaznicu V.J (69) koja je potom preminula u Urgentnom centru. Šetaš mirno gradom, ideš za svojim poslom, pogodi te točak i pogineš. Slika i prilika rasula od države. 

I to su samo neki fragmenti jedne oblasti života, saobraćaja, a slično stanje vlada i u svim drugim segmentima društva. Zato čovek mora da bude na oprezu, da proverava sve po tri puta, da ništa ne podrazumeva, da nema blanko poverenja ni u koga, ukratko – da bude paranoičan. U propaloj državi poverenje je postalo sinonim za nehaj, lakomislenost i glupost. 

(zurnal.info)