STALJINISTI NA VLASTI: Džugašvili, Vučićev i Vulinov idol

Gostovao predsednik Srbije Aleksandar Vučić na TV Prva, po ko zna koji put, pa se požalio na reviziju istorije u zlom demokratskom svetu. “Danas je Staljin gori od Hitlera”, jadao se predsednik, pa je ukazao na “trik u reviziji istorije”. Kaže predsednik kako se danas govori da je “Hitler bio lud, a nemački narod mu nije verovao, nego je bio nateran”. Ne znam gde je to Vučić pročitao, sigurno nije u nemačkim udžbenicima, istorijskim i drugim studijama, ili u nekom muzeju posvećenom zločinima Trećeg Rajha.

Potom je predsednik došao do glavne teme: “Staljin, to je zlo itself, to je zlo po sebi, najgore zlo na svetu. Ne možete zamisliti gore zlo. Ispostaviće se na kraju da Staljin u stvari i Crvena armija i nisu oslobađali Evropu, biće da su samo Čerčić i Ruzvelt oslobodili Evropu”. Tako Vučić predstavlja zapadni pogled na Staljina, samo što to nije njegova interpretacija onog što je pročitao ili čuo, već naprosto prepričava ono što kremaljska propaganda trubi već godinama. Ne priznaju nam zasluge iz Drugog svetskog rata, ne poštuju velikog Staljina, gadovi, zato ćemo im dati po nosu.

Gulazi kao neslavna činjenica

Par dana kasnije, potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vulin objavio je u “Večernjim novostima” autorski tekst pod naslovom “Laž o jednakosti Staljina i Hitlera”. Požalio se Vulin kako je pronatovsku javnost jako pogodilo to što je on, prilikom boravka u Moskvi, položio cveće “na grob predsednika SSSR Josifa Visarionoviča Džugašvilija, u istoriji poznatog kao Staljin”. Napisao je Vulin i kako su ti napadi oživeli “vreme rezolucije Informbiroa”.

Drugim rečima, na Rezoluciju Informbiroa je trebalo pristati, izdati svoju zemlju i postati sovjetsko roblje, a nipošto nije trebalo reći istorijsko “ne”. U nastavku ministar bez portfelja to jasno i kaže: “Titovo ‘ne’ nije ‘ne’ Staljinu, već je ‘ne’ Rusiji i istorijskim vezama Srba i Rusa”. Dakle, trebalo je dozvoliti ruskim tenkovima da uđu u Srbiju i Jugoslaviju, i mirno pristati na okupaciju zemlje.

Svašta je još  Vulin nadrobio, za njega Staljin nije diktator, ima razumevanja za pakt Ribentrop-Molotov, navodi hiljadu puta viđene relativizatorske i revizionističke argumente koje nema smisla ponavljati, ali vredi navesti jednu rečenicu: “Gulazi su neslavna činjenica, ali praksa progona političkih protivnika u Sibir nije baš počela sa Staljinom”. Ah, to večno “ali”, taj veznik koji svakom podlacu služi za opravdavanje jezivih zločina. Nije hvalospev masovnom ubici iznenađenje, Vulin je pre nekoliko godina jasno i glasno rekao kako je Staljin “najveći državnik dvadesetog veka”.

Rehabilitacija Staljina

Dočekali smo u zemlji Srbiji da najviši predstavnici vlasti rehabilituju jednog od najvećih diktatora i krvoloka u ljudskoj istoriji. U Rusiji je Staljin odavno proglašen za velikana, a Vladimir Putin je zabranio rad organizaciji “Memorijal” koja se bavi žrtvama staljinizma. Što bi se u Kobino vreme reklo – zbog “antisovjetske propagande”. Prokremaljski mediji u Srbiji već dugo ispotiha rehabilituju Staljina, pišu mu panegirike, guraju u zaborav teror i njegove žrtve, pa zaključuju: “Malobrojni ga danas smatraju za krvoločnog tiranina, drugi, brojniji, za izvanrednog i sposobnog vođu”. Kao što vidimo iz navedenih primera, to je sad postala zvanična državna politika Srbije.

Dakle, gulazi su “neslavna činjenica”, takoreći sitnica koja nije vredna pomena, a ne suština staljinističkog totalitarnog sistema. Bagatelišu Vučić i Vulin milione nevinih ljudi koji su prošli kroz pakao, milione koji su kosti ostavili u bestragijama Sibira, za njih su logoraši magla i dim. A do dana današnjeg nije utvrđen čak ni broj zatvorenika koji su prošli kroz gulage, a ni broj žrtava staljinističkog terora. Prema podacima koji su dostavljeni Nikiti Hruščovu, nakon Staljinove smrti, samo od 1935. do 1940. godine kroz zatvore i logore je prošlo 18.840.000 ljudi, od kojih je stradalo sedam miliona. Tačan broj uhapšenih, mučenih, streljanih, proteranih je znatno veći, ko zna koliko ljudi su “najveći državnik dvadesetog veka” i njegov aparat satrli. 

Nepostojeće knjige i žrtve

O staljinističkim progonima i zločinima objavljene su kod nas mnogobrojne knjige, još u epohi socijalizma. Zahvaljujući Titovom otporu Staljinu, Jugosloveni su mogli da saznaju kakav su užas napravili čekisti, enkavedeovci i kagebeovci u Sovjetskom Savezu. Prevedeni su Aleksandar Solženjicin, Varlam Šalamov, Nadežda Mandeljštam, Karlo Štajner, Roj Medvedev, Jevgenija Ginzburg i mnogi drugi autori. Za srpske vlastodršce sve te knjige naprosto ne postoje, kao što su nepostojeći i milioni leševa ostavljeni da trunu na ledenom severu Rusije.

Staljin je stvorio jedan od najmonstruoznijih sistema koji su postojali na svetu, pretvorio je državu kojom je upravljao u pakao na zemlji. Svedočanstva o svakodnevici Sovjetskog Saveza, o noćnim hapšenjima i isleđivanjima, o montiranim procesima, o izmišljanju krivice miliona nevinih građana, o mučenju i surovosti, o dostavljačima koji su često bliski prijatelji ili članovi porodice, o uslovima života u gulazima – kao da dolaze sa nekog drugog sveta.

Vučić, Vulin i ostali putinofili hvale doprinos Crvene armije pobedi nad fašizmom, a usput opravdavaju saradnju Staljina sa Hitlerom, okupaciju istočne Poljske i baltičkih država, napad na Finsku, podelu Evrope između dva diktatora. Međutim, nikada od njih ne možemo čuti šta se, na primer, događalo sa crvenoarmejcima koji su dopali nemačkog zarobljeništva. Po povratku u Sovjetski Savez, listom su dobijali “banku” (deset godina logora) – zbog špijunaže.

Evo Solženjicinovog svedočanstva o sovjetskim oficirima koji su najveći deo rata proveli u logorima za ratne zarobljenike: “Ja sam se sa Semjonovom i Karpovom upoznao u Butirkama, kada su već bili dobili svoju zakonsku kaznu od ... koliko? Promoćurni čitalac već zna: deset, i pet brnjice. A oni su kao izvrsni inženjeri bili odbili nemački predlog da rade u svojoj specijalnosti! A ‘41. godine potporučnik Semjonov je dobrovoljno otišao na front. A ‘42. još je nosio praznu futrolu umesto pištolja (i islednik nije shvatio kako se on nije ubio iz prazne futrole). A iz zarobljeništva je bežao tri puta. A ‘45. posle oslobođenja iz konclogora, bio je, kao disciplinski kažnjenik, određen na jedan tenk (tenkovski desant) i zauzimao Berlin, i dobio medalju Crvene zvezde, a tek posle toga bio konačno zatvoren i dobio kaznu. Eto, to je pravo ogledalo naše Nemezide”.

Povodi za hapšenje

Pohapšeni su i strpani u gulage i svi sovjetski službenici Kinesko-istočne železnice, naravno – sa porodicama, hapsili su i žene, decu, bake i deke, pod optužbom da su japanski špijuni. Po istom osnovu hapšeni su lenjingradski Estonci (na osnovu prezimena), pa onda letonski vojnici i čekisti (takođe na osnovu prezimena). Ponekad je za hapšenje i presudu bio potreban neki povod, a ponekad su čekisti hapsili čak i bez formalnog razloga.

Bila je dovoljna jedna studentska dostava da profesor završi u gulagu, recimo – sve više citira Marksa i Engelsa, a sve manje Staljina. Tokom slavnog sovjetskog vojevanja u Drugom svetskom ratu, šestorica  geologa dobila su po osam godina robije “zbog namernog skrivanja ležišta kalaja u nedrima zemlje da bi ono sačekalo Nemce”. U stvarnosti, geolozi nisu otkrili pomenuti kalaj i zato su osuđeni, to se tretiralo kao diverzija.

Povod za utamničenje bio je i čuveni “ČS” (člen semji, član porodice) – po tom osnovu hapšene su supruge logoraša, pogotovo partijskih vođa i onih koji su osuđeni “bez prava na dopisivanje”. Ako ti je muž osuđen za izmišljenu izdaju domovine, mora da si i ti izdajnica. Za srodstvo sa osuđenikom kazna je bila osam godina gulaga. Dobro, bar se znao neki red u odrapljivanju zatvorske kazne, bar tu nisu improvizovali.

Bezrazložni čin

Državni organi su najčešće prosto morali da izmišljaju zašto hapse i osuđuju ljude. Bivši čekista Aleksandar Kalganov pričao je kako je u Taškent stigao telegram: “Pošaljite dvesta!” Čekisti se uzmuvaju, već su sve pohapsili, koga sad da privode. Nekako skupe 50 ljudi, potom se dosete da obične prestupnike prekrste u političke, ali i dalje nema dovoljno. A ako ne ispuniš kvotu – zna se, sam ćeš završiti u gulagu. Srećom, jedan policajac se dosetio – neki Romi su se utaborili na gradskom trgu. Njih su opkolili, svi muškarci između 17 i 60 godina su pokupljeni, i traženi broj je namiren.

Drugde su organi bili znatno revnosniji. Čekisti iz Osetije su dobili kvotu od 500 osoba za streljanje. To im je bilo malo, pa su zamolili nadležne da se broj poveća. Dobili su odobrenje za dodatnih 250 pogubljenja. Ponekad su ljudi stradali zbog pukog nesporazuma. U Temrjuku, u Krasnodarskoj pokrajini, jedna telegrafistkinja je greškom prenela NKVD-u naredbu da se u Krasnodar sutradan otpremi 240 sanduka sapuna. Ujutru je saznala da je tokom noći 240 ljudi uhapšeno i odvezeno iz Temrjuka, shvatila je kakvo je zlo napravila i požalila se prijateljici. Naravno, i telegrafistkinju su odmah uhapsili.

Logorska sezona 1948/49. prošla je u znaku bivših osuđenika koji su vraćani u gulage. Taman što su manjinu koja je uspela da preživi pustili iz logora (ali ne i na slobodu, logoraši se nisu odmah vraćali u rodna mesta, već su po nekoliko godina ostajali u Sibiru, u naseljima u blizini gulaga), stiže nova naredba: Vraćaj sve nazad. Zašto? Bez razloga. Tako je palo na pamet “najvećem državniku XX veka”. Razgovor sa islednikom je bio kratak: “Vi ste bili u logoru?” – “Da.” – “E, onda ćete dobiti još jednu banku”. I nesrećnik potpisuje unapred spremljeni zapisnik, šta drugo da radi, i vraća se u pakao koji ovog puta najverovatnije neće preživeti.

Slavno vojevanje

A kako je izgledalo ratovanje Crvene armije svedoči Solženjicin u “Arhipelagu Gulag”. Samo par primera. O prioritetima u ratu: “Iz zapadnih republika što smo ih ostavljali neprijatelju trebalo je na brzinu, za nekoliko dana, pokupiti što se moglo pokupiti. Mi smo u Litvaniji, toliko nam se žurilo, ostavili čitave jedinice – pešadijske pukove, artiljerijske divizione, divizione protivavionske artiljerije, ali smo našli mogućnosti da odvedemo više hiljada porodica sumnjivih Litvanaca (četiri hiljade osoba od njih je zatim bačeno u logor u Krasnojarsku, da ih čerupaju noćne bande). Od 28. jula preduzeta su hitna hapšenja u Letoniji, Estoniji, ali gorelo je pod petama i moralo se što pre bežati. Zaboravili smo da preselimo čitava utvrđenja, kao na primer Brest-Litovsk, ali da postreljamo političke zatvorenike u ćelijama i zatvorskim dvorištima u Lavovu, Rovnu, Talinu i u mnogim drugim zapadnim gradovima – to zaboravili nismo. U zatvoru u Tartuu pogubljeno je 192 lica i njihovi leševi bačeni su u bunar”.

I drugi, o efikasnosti staljinističkih ubica: “Četrdeset prve Nemci su tako brzo zaobišli i odsekli Taganrog da su na stanici u teretnim vagonima ostali zatvorenici što su bili pripremljeni za evakuaciju. Šta da se radi? Neće ih, valjda, pustiti! A neće ih ni Nemcima predati! Prignali cisterne s naftom, polili vagone, potpalili. Svi zatvorenici su živi izgoreli”.

Moglo bi se ovako nabrajati danima, mesecima, a da se ne iscrpi katalog staljinističkog užasa. Pritom je najveći deo stradanja ostao nepoznat, zakopan u tundrama i tajgama, u ćutanju krvnika i nemoći žrtava. Svašta državni funkcioneri izjavljuju, pa javnost često ne obraća pažnju na ono što govore, ali veličanje jednog od najvećih zločinaca u istoriji čovečanstva nije nimalo bezazlena stvar. Pogotovo što Vučić i Vulin znaju šta govore. I oni bi se sa političkim protivnicima i običnim građanima obračunavali staljinističkim metodama, samo kad bi mogli. Da imaju potpuno odrešene ruke, da poseduju moć kakvom je raspolagao Džugašvili, celu Srbiju bi pretvorili u gulag.

(zurnal.info)