Protesti protiv kopanja litijuma (audio): I kuvanje pasulja je udar na Vučićev režim

Leto u Srbiji prolazi u znaku masovnih protesta širom zemlje kakvi nisu viđeni već decenijama. U brojnim gradovima i varošima građani se okupljaju u velikom broju da bi se usprotivili najavljenom rudniku litijuma koji bi trebalo da multinacionalna kompanija Rio Tinto otvori u dolini Jadra, u selu Gornje Nedeljice, u okolini Loznice. Krajem 2021. godine Srbiju je takođe zahvatio talas demonstracija protiv kopanja litijuma, na koje naprednjački režim nije našao adekvatan odgovor, pa su bili prinuđeni da donesu odluku kako rudnika litijuma neće biti. Tadašnja premijerka Ana Brnabić je u januaru 2022. godine rekla da je stavljena tačka na Projekat Jadar i Rio Tinto.

Dve i po godine kasnije Ustavni sud Srbije iznebuha je preispitao odluku Vlade, na sopstvenu inicijativu, i utvrdio da se dotični dokument kosi sa Ustavom Srbije. Potom su Srbiju posetili nemački kancelar Olaf Šolc i odlazeći potpredsednik Evropske komisije zadužen za Zeleni sporazum, Maroš Šefčovič. Tokom posete Evropska unija je sa Vladom Srbije potpisala memorandum o razumevanju posvećen strateškom partnerstvu u pitanju sirovina. Memorandum daje vetar u leđa Projektu Jadar i iskopavanju litijuma.

Svelitijumski sabor

Lokalni aktivisti iz Jadra, okupljeni oko organizacija Ne damo Jadar i Savez ekoloških organizacija Srbije, ponovo su se pobunili, organizovali proteste u svom kraju pod nazivom “Svelitijumski sabor” i dali režimu rok do 10. avgusta da zakonski obustavi rudarenje litijuma i bora u Srbiji. Ako se to ne desi, najavljene su velike demonstracije u Beogradu. Aktivisti iz ovih organizacija do tog datuma nisu planirali nove proteste, ali se priča o kopanju litijuma proširila zemljom, a usput se pojavila i mapa svih geoloških istraživanja raznih ruda i minerala koja praktično obuhvata celu užu Srbiju, pa je zavladao sveopšti strah na sve strane.

Protesti su planuli širom zemlje i šire se kao požar. Građani su izašli na ulice u Kosjeriću, Mladenovcu, Šapcu, Ljigu, Kraljevu, Barajevu, Topoli, Aranđelovcu, Bogatiću, Krupnju, Arilju, Negotinu, Novom Sadu, Ubu, Koceljevi, Grockoj, Valjevu, Mionici, Osečini, Kniću... Protesti su neverovatno masovni, toliki broj nezadovoljnih građana nije viđen još od izborne krađe 1996. i rušenja režima Slobodana Miloševića 2000. godine. Do 10. avgusta protesti će biti održani u više od 30 mesta, a potom sledi veliki protest u Beogradu na koji će se sliti demonstranti iz cele zemlje.

Građani strahuju da će rudnik litijuma nepopravljivo zagaditi vodu i zemljište, da će život na području Jadra biti nemoguć, ali i da će cela Srbija biti pretvorena u džinovski rudnik, da će zeleni predeli u kojima se meštani uglavnom bave poljoprivredom biti pretvoreni u jalovišta i spaljenu zemlju. Proteste su podržale sve opozicione partije, ali ne učestvuju u njihovoj organizaciji, reč je o pobuni odozdo.

Na demonstracije pozivaju lokalni pokreti, čitava priča se širi preko društvenih mreža, a očigledno nije potreban ni veliki napor da se građani izvedu na ulice, uprkos tome što je leto inače mrtva sezona za građanska okupljanja. Strah za goli život je najjači motiv s kojim se ništa ne može meriti.

Promašena naprednjačka propaganda

Aleksandar Vučić i njegovi dvorjani uzalud pokušavaju da nađu protivotrov za masovni bunt građana. Oprobani recepti više ne funkcionišu, pa zato tumaraju kao guske u magli. Vučić, Brnabić i ostali posilni se ubiše od priče kako rudnik neće naneti štetu prirodi, kako će litijum ekonomski preporoditi Srbiju, kako žitelji Jadra neće znati šta će s parama, ali uzalud, niko im više ne veruje.

Naprednjaci su se volšebno preobrazili u zagovornike industrijalizacije, progresa, tehničke civilizacije, što deluje prilično komično. Vučić je potegao i argument svetske zavere protiv Srba, kako su tajne službe iz dve zapadne zemlje 2021. organizovale proteste protiv litijuma, pa je ispao glup što je popustio zahtevima demonstranata, ali građani se ni na taj mamac nisu uhvatili. A i zašto bi kad je argument potpuno promašen – protesti su mahom antizapadnjački nastrojeni, pa nema nikakve logike u to uplitati službe zapadnih zemalja.

Vučić preduzima sve što mu padne na pamet, ali ništa nema efekta. Pokušao je da skrene pažnju sa litijuma na sebe, pa je ponudio referendum o smeni predsednika, što je tek besmislica, jer se po Ustavu Srbije predsednik ne smenjuje referendumom. Potom je organizovao obeležavanje godišnjice akcije “Oluja” u Loznici, epicentru pobune, ali ni uobičajeno igranje na kartu srpskih žrtava nije upalilo. Aktivisti iz tog kraja su rekli da 3. avgusta neće biti na naprednjačkom skupu u Loznici, već će otići u Mali Zvornik, na tradicionalnu kulinarsku manifestaciju pod nazivom Fišerijada.

Teorije zavere i okupacija

Vučićevi tabloidi su pokušali da od gastronomskog događaja naprave zaveru, pa su kuvanje pasulja, riblje čorbe i gulaša pored reke proglasili komplotom za rušenje Vučića, tajnom operacijom pod kodnim nazivom “Pad zida” koja se odvijala nedaleko od vrtića pod zloglasnim imenom “Crvenkapa”. Tradicionalni propagandni recept, primenjivan hiljadu puta do sada, nije izazvao željeni efekat – masovni protesti su se nastavili.

U nastupu očajanja, tabloidi, “Politika” i slične trovačnice udarile su u optužbe da se na protestima šire teorije zavere. Dobro, ima u tome istine, ali o tome ne mogu suvislo da piše mediji kojima je osnovni posao širenje teorija zavere, kako nas mrzi ceo svet, kako se sve zaverilo protiv Srba. To je isto kao kad te osvedočeni, profesionalni lopov optuži za krađu, zgražavajući se nad kršenjem zakona. Zaista urnebesno.

Narodni poslanik i funkcioner Srpske napredne stranke Vladimir Đukanović ide naokolo i proriče budućnost. Ako odbijemo da rudarimo litijum za kojim vlada ogromna potražnja u svetu, doći će strana sila, okupirati nas i uzeti nam džabe dragoceni metal, umesto da ga lepo kopamo uz nisku rudnu rentu, tako veli Đukanović. Još jedan potpuni promašaj naprednjačke propagande, pošto je proteste već obuzela nacionalna mitomanija o slobodarskom narodu koji neće dozvoliti Švabi da pređe preko Drine.

Vučić, jedina institucija

U nekoj iole uređenoj državi stvari bi izgledale potpuno drugačije. Tu bi se vodile javne debate o tome da li je moguće iskopavati litijum bez pogubnih posledica po životnu sredinu, institucije koje uživaju poverenje bi davale stručna mišljenja, eksperti iz raznih oblasti bi polemisali, zainteresovane strane bi iznosile svoje argumente i pregovarale. Raspravljalo bi se o uticaju rudarenja na životnu sredinu, o tome kako uskladiti neophodan industrijski razvoj sa očuvanjem prirode.

Uglavnom, sve bi se odvijalo u domenu racionalnog, a afekti bi bili svedeni na minimum, pošto se radi o vrlo praktičnom problemu.

U naprednjačkoj Srbiji ništa slično nije moguće. Institucije su zarobljene i urušene, istrajnim radom vladajuće kaste, pa zato građani više nikom ne veruju. Celokupno društvo je ogrezlo u korupciju. Nema nezavisnih ustanova koje bi mogle da nadgledaju sprovođenje ekoloških standarda, nema kontrolne instance koja bi bila pouzdana. Vučić se godinama predstavlja kao prva i poslednja instanca za sve važne odluke i procese u Srbiji, on je jedina institucija koja postoji, drugih nema.

Iz Loznice je poslao upravo takvu poruku, govoreći kako će lično on da kontroliše Rio Tinto: „Ja sam garant, ja ću da tražim, ja ću da budem taj ‘đavolji advokat’ koji će na svakom mestu da insistira na tome da im pronađe grešku u studijama, u svemu drugom i da vidim šta je to šta nije dobro da bih zaštitio interese naroda i zdravlje ljudi“. Znali smo da se predsednik u sve razume, ali ne i da je naprasno od pravnika postao geolog, rudarski inženjer, stručnjak za zaštitu životne sredine, ekolog i hemičar. Takve sumanute konstrukcije prolazile su mu do juče, danas mu građani više ne veruju, čak ni njegovi birači, pogotovo oni koji su ucenjeni.

Uništitelj i zaštitnik

Pod Vučićevom vlašću priroda u Srbiji je već devastirana. Naprednjački režim je dozvolio kineskim kompanijama Ziđin i Linglong da zagađuju kako im se prohte, isto važi i za ruski Gasprom koji je vlasnik Naftne industrije Srbije. Neplanska, divlja gradnja caruje po čitavoj zemlji, planine su zabetonirane, na njima se grade soliteri, bez adekvatne kanalizacije, pa su vode do juče bistrih reka zagađene fekalijama. Šume i zelene površine se sistematski uništavaju, zarad interesa investitora ili crkve.

Gradovi u Srbiji prednjače po zagađenju vazduha, imamo oko 3.500 divljih deponija, u mleku imamo pet puta više kancerogenog aflatoksina nego što je to standard u Evropskoj uniji i tako redom. Vučić je dozvolio i podstakao masovno zagađenje i uništavanje životne sredine, a sad se nudi kao garant čuvanja ekoloških standarda za rudnik litijuma. I još očekuje da mu neko poveruje. Od predsednika niko nije očekivao ovako duhovite ispade, on je poznat po totalnom odsustvu smisla za humor.

Pošto je većina medija pretvorena u stranački bilten SNS-a, nema prostora ni za javnu debatu o rudaranju litijuma. Režimski mediji su zaduženi za širenje straha, panike i paranoje, za sistematsko dezinformisanje i sluđivanje publike. U zarobljenoj državi, sa razvaljenim institucijama i medijima, među građanima preplavljenim strahom, među ljudima koji nikome živom ne veruju ne može da bude racionalne rasprave ni o čemu, niti je moguće donošenje racionalnih odluka. Vučiću i njegovim nacional-skakavcima upravo se sveti uništenje koje su doneli srpskom društvu. Bumerang se vraća kući.

(zurnal.info)