Kad vlast udari u glavu: Aleksandar Vučić, predsednik koji je umislio da je kralj

Služeći se svojim natprirodnim moćima, predsednik Srbije Aleksandar Vučić uspeo je da otkrije šta se zapravo krije iza masovnih protesta protiv otvaranja rudnika litijuma u dolini Jadra. Nije časio ni časa, već je svoja paranormalna saznanja podelio sa srpskom javnošću, i to u više navrata.

Niko u Srbiji nije zabrinut zbog zagađivanja vode, vazduha i zemljišta, niko ne strahuje za zdravlje svoje dece, niko nije nespokojan zbog toga što nema više poverenja u otete institucije, niko se ne oseća nezaštićeno u kidnapovanoj državi, sve su to šarene laže.

Nepostojeći zahtevi

Desetine hiljada demonstranata samo se pretvaraju da su zabrinuti zbog navedenih i mnogih drugih problema, a jedino što ih interesuje jeste skidanje Vučića sa vlasti. “Zašto sada hajka oko litijuma? Jer je potrebna moja smena” – rekao je predsednik Srbije u obraćanju javnosti preko Fejsbuka. Potom je napao svoje političke protivnike, navodno iznerviran zbog njihove još navodnije pritvornosti, pa im je poručio da lepo kažu narodu šta zapravo žele – njegovu glavu. Izgovorio je Vučić svoj solilokvij u nastupu besa, hinjenog ili pravog – to verovatno više ni on ne zna. Događalo se da se glumac poistoveti sa ulogom koju igra preko svake razumne mere, a izgleda da se predsedniku Srbije upravo to dogodilo.

Na protestima se sve vreme može čuti samo jedan zvaničan zahtev – donošenje zakona o zabrani iskopavanja litijuma i bora na teritoriji Srbije, što bi posledično ugasilo projekat Rio Tinta u zapadnoj Srbiji. I to je sve. Povremeno se mogu čuti i logični sledeći koraci – poboljšanje ekološke regulative, prisiljavanje postojećih zagađivača kao što su kineski Ziđin i Linglong, te ruski Gasprom, da poštuju zakone i prestanu sa trovanjem okoline. Niko nije spominjao nikakvu smenu ili ostavku predsednika Vučića, niko nije izašao sa zahtevom da naprednjački režim bude oboren, mada za to ima hiljadu dobrih razloga.

Protesti su probudili uspavanu buntovničku energiju u građanstvu, ali im – baš kao i prošlogodišnjim protestima zbog dva masovna ubistva – nedostaje politička artikulacija. Pobunjeni građani, aktivisti, opozicionari i ostali nezadovoljnici nikako da izvedu logične zaključke iz premisa koje su sami postavili. Litijum je samo povod za demonstracije, uzrok je nakaradni sistem koji je uspostavio predsednik Srbije uz pomoć vladajuće partije.

Oteta država

U tom sistemu razorene institucije ne rade svoj posao i ne služe građanima, već deluju isključivo u funkciji interesa vladajuće oligarhije. Poverenje u ustanove je uništeno, građani više nemaju na koge da se oslone, nema nikog ko bi štitio njihova prava, a predstavnici vlasti rade direktno protiv interesa stanovništva. Pritom je njihova vlast nelegitimna, jer su izbori neregularni, pokradeni i održavaju se u nedemokratskim uslovima. Država je uzurpirana, oteta i stavljena u službu jednog čoveka, kao u najgorim autoritarnim sistemima. Dok su na vlasti naprednjački skakavci, svaki veliki projekat koji se radi u Srbiji, svejedno u kojoj oblasti, predstavljaće predmet opravdanog straha i zabrinutosti.

Ne postoji nijedna institucija koja bi kredibilno mogla da kontroliše sprovođenje zakona, da nadgleda rad stranih ili domaćih kompanija, ili – daleko bilo – da vrši nadzor nad vladajućom kastom. U takvom ambijentu logično je, legitimno i neophodno zahtevati smenu vlasti, bukvalno zarad opstanka srpskog društva. A ne bi bilo loše tražiti i ponovno uvođenje zakona o lustraciji koji nikada nije primenjen, pa da se razračunamo sa avetima ratne, zločinačke prošlosti koje i dalje vladaju Srbijom.

Posle Vučića - apokalipsa

Međutim, takvih zahteva nema, uprkos tome što naprednjačka bulumenta Srbiju postojano pretvara u autoritarnu državu. U celom tom zamešateljstvu najkomičnije je što Vučić ne može ni da zamisli da neko zahteva njegovu smenu. Recimo da je predsednik u pravu, da ljudi koji protestuju zaista žele da on ponudi ostavku, da napusti politiku, da odustane od vladanja. Pa šta? Šta bi se to dogodilo ukoliko Vučić ne bi bio gospodar Srbije? Smak sveta? Apokalipsa? Toplotna smrt svemira?

Srbija je postojala i pre Vučića, a postojaće i posle njega. Zapravo, nije joj uopšte išlo loše dok se nisu pojavili razni varijeteti vučićevske sorte, od Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja, pa nadalje. Otkad razni vučići vladaju Srbijom, doživljavamo samo posrnuća, užase i razaranja.

Vučić sebe predstavlja ne samo kao nezamenljivog političara, već i kao čoveka od kojeg bukvalno zavisi sve na ovom svetu, a pogotovo opstanak zemlje. Ukoliko on ne bude na vlasti, sledi nam katastrofa biblijskih razmera, pošast gora od one koja je spepelila Sodomu i Gomoru, možda čak i novi potop. Vučić je sveznajući, u sve se razume, o svemu zna sve i još ponešto, on je natčovek, supermen, polubožanstvo – tako on vidi sebe, a tu humorističku sliku potom zdušno podržavaju njegovi odani poslušnici, zajedno sa medijskim plaćenicima.

Kad vlast udari u glavu

Na kraju čitava ta ujdurma završi u satiri koja se lažno predstavlja kao realnost. U njoj Vučić mrtav hladan tvrdi da vojvođanska deca ne bi nikad videla voz da nije njega. Vaistinu, pre nego što je Šešeljev ađutant zajahao Srbiju ovde nije bilo ničeg, ljudi su putovali na konjima, radili u manufakturama, a seljaci su zemlju orali drvenim plugom. Biblijski rečeno, pre Vučića bejaše tama nad bezdanom, a zemlja beše bez obličja i pusta.

Vlast je opasna droga, udara u glavu jače od bilo kog narkotika, pogotovo ako je udarena glava nejaka. Bilo bi racionalno postaviti pitanje na čemu predsednik Srbije zasniva tu sliku o sebi kao nezamenljivom političaru, državniku bez kojeg Srbija ne bi postojala. Da je bar popularan i omiljen u narodu, kao što je to bio Milošević na početku vladavine, pa i da razumemo ovu maniju veličine. Za razliku od balkanskog kasapina kog su mase prosto obožavale i padale u trans kad ga vide, Vučić vlada pomoću prisile, ucena, nasilja, pritisaka i zastrašujuće medijske propagande.

Čak i tako, jedva uspeva da dobije nevoljnu podršku od jedva jedne četvrtine glasačkog tela, mada je i to pod znakom pitanja, s obzirom na neregularnost izbora, a pogotovo na uvoz birača iz Republike Srpske. Uprkos tome, Vučić se i dalje predstavlja kao bogomdani vladar, spasitelj srpstva, kamen-temeljac državnog zdanja, mesija koji vodi građane Srbije u svetlu budućnost.

Božji zastupnik

Ta Vučićeva samoreprezentacija koju širi celokupna politička i medijska mašinerija neodoljivo podseća na sliku srednjovekovnog monarha. Predstavljajući kao samorazumljivost sopstvenu vladajuću poziciju, kao da je jedino prirodno da Srbijom vlada Vučić, dok je sve drugo narušavanje prirodnog poretka – Vučić reprodukuje ideju o kraljevskoj vlasti koja potiče direktno od Boga.

Predsednik Srbije se ponaša kao da je krunisani kralj, kao da je ustoličen u ceremoniji koja podrazumeva i obred miropomazanja, pa je tako dobio blagoslov od Boga za vladanje zemljom, blagoslov koji je nerazrušiv i nepovratan. Ništa ne može da opozove Božju volju, niti da svrgne sa trona pomazanika Božjeg. Bogohulno je tako nešto i pomisliti, jer bi to bilo razbijanje božanskog poretka kojem je podređen čitav ljudski svet, pa i sam kosmos.

Što reče Šekspirov Ričard II u istoimenom komadu: “Ni sve vode burnog mora neće sprati / Miro s miropomazanog kralja, niti dah / Zemaljskih bića može svrgnuti / Božjeg zastupnika”.        Malo kasnije, Ričard govori da samo Božja ruka može ukinuti njegovo starateljstvo: “Jer znamo da ruka od krvi i mesa / Ne može se našeg skiptra dočepati / Sem obesvećenjem, krađom i nasiljem”.

Tek u svetlu ovakvog shvatanja vlasti koja dolazi direktno od Boga, predstava o Vučiću koja dominira srpskim javnim prostorom dobija nekakav smisao. I tek tada postaje jasno koliko je suluda, sumasisavša, iracionalna i besmislena ova nazovi stvarnost koju kreiraju napredni radikali i njihovi medijski telali.

(zurnal.info)