Odjeci Svesrpskog sabora: Nova deklaracija, stara strategija imperijalnog programa

Prođe i dugo najavljivani Svesrpski sabor, prođoše i moleban i sastanci funkcionera iz Srbije i Republike Srpske, prođe i đipanje omladine u narodnim nošnjama, prođoše i vatrometi i navijačke bakljade, utihnu i pesma u kojoj se Srbi okupljaju i zbijaju “svi k’o jedan, brat za brata, uz Aleksandra komandanta“.

Sve je to prošlo, razvejalo se kao magla na jarkom podnevnom suncu, ali je nešto i preteklo. Ostala je “Deklaracija o zaštiti nacionalnih i političkih prava i zajedničkoj budućnosti srpskog naroda” kao trajna zaostavština Svesrpskog sabora.

Srpski narod, autor Deklaracije

Deklaraciju su u ime Republike Srbije i Republike Srpske doneli njihovi predsednici, Vlade, poslanici, članovi skupština, ali i “srpski narod”, i to uz blagoslov patrijarha Porfirija i celokupnog klera Srpske pravoslavne crkve. Kako je to tačno srpski narod doneo narečenu Deklaraciju nije objašnjeno u ovom dokumentu. Izgleda da su dotični državni i crkveni funkcioneri koji su Deklaraciju potpisali na telepatskoj vezi sa svakom osobom na planeti koja je srpske nacionalnosti, pa su pročitali misli nekoliko miliona duša i pretočili ih u tekst ovog dokumenta.

Aleksandra Vučića, Milorada Dodika, Porfirija Perića i ostalu gospodu niko nije ovlastio da donose nikakva dokumenta u ime srpskog naroda. Za narečene političare nije glasao nikakav narod, već birači, većina njih su Srbi, ali nisu svi glasači srpske nacionalnosti glasali za Vučića, Dodika i njihovu dvorsku svitu. Politički funkcioneri su sami sebe proglasili predstavnicima srpskog naroda i katalizatorima izmaštane zajedničke volje svih Srba, pa su u njihovo ime sročili jedan dokument. Deklaracija je, dakle, započela lažju i falsifikatom, pa nije čudo što se nastavila u istom duhu.

Jedinstvena narodna celina

Glavna poenta Deklaracije je utemeljenje koncepta Srpskog sveta i negiranje suvereniteta Bosne i Hercegovine. Ona u potpunosti sledi ideju Dobrice Ćosiča kako je Republika Srpska “jedina politička i ratna pobeda srpskog naroda u drugoj polovini XX veka”, takoreći ratni plen Srbije. U tački 4. se kaže: “Svesrpski sabor konstatuje da srpski narod predstavlja jedinstvenu celinu. Srpski narod je kroz istoriju imao više država sa različitim nazivima, te polaže pravo da baštini svoju bogatu tradiciju”.

Drugim rečima, nacionalna pripadnost je iznad državljanstva, države dođu i prođu, a srpski narod ostaje, on je nosilac suvereniteta, u kojoj god državi se trenutno nalazio. Nije BiH jedinstvena i nedeljiva, već je to srpski narod. To što su Srbi u BiH državljani ove zemlje za autore Deklaracije je nebitno, njih pre svega određuje srpstvo.

U tački 29. doslovce piše: “Svesrpski sabor smatra da je Sretenje 15. februar Dan državnosti Republike Srbije i Dan državnosti Republike Srpske koji treba ujedinjeno i zajednički proslavljati”. Entitet jedne države od sada će slaviti Dan državnosti druge države. Za Republiku Srpsku više ne važi 25. novembar kao Dan državnosti BiH, ona će proslavljati 15. februar koji je Dan državnosti Srbije, a ne BiH. Pa ne može se dan državnosti jedne državi slaviti u drugoj, to su elementarne stvari. Ne znam da li se državnost i suverenitet neke zemlje mogu ubedljivije negirati, ovo je prilično ozbiljan pokušaj. U kojoj državi se nalazi Republika Srpska – BiH ili Srbiji? Sudeći po Deklaraciji, granica na Drini je puki provizorijum.

Imperijalni program

Naredna, 30. tačka veli kako “Svesrpski sabor potvrđuje da je himna ‘Bože pravde’ svesrpska himna, a da je dvoglavi orao Nemanjića nacionalni svesrpski grb”. Svaka država ima svoju himnu i grb, ali to za BiH očigledno više ne važi. Himna, grb i ostala obeležja definišu se ustavom, ali očigledno sabornici smatraju da u jednom delu BiH ne važi ustav ove države, već Srbije.

Na teritoriji Republike Srpske od sad će zvanična himna biti “Bože pravde”, a dvoglavi orao oficijelni grb. Ima tu logike, budući da se u himni od Boga traži da spasi i hrani “srpske zemlje, srpski rod”. Takva je priroda srpske države, nikad nije u jednini, uvek je u množini, nema jedne srpske zemlje, već su pretenzije na teritorije drugih zemalja sadržane u himni, maltene kao zvanični imperijalni program.

Tačka 41. “preporučuje harmonizaciju nastavnih planova i programa u osnovnom, srednjem i visokom obrazovanju u Republici Srbiji i Republici Srpskoj”, a tačka 45. “podstiče Republiku Srbiju i Republiku Srpsku da dalje razvijaju zajednički ekonomski, kulturni, socijalni, sportski i duhovni prostor”. Na usklađivanju školskih programa se radi odavno, objavljena su i dva priručnika kao podrška nastavnicima da učenicima približe takozvane identitetske lekcije, o čemu je ovde bilo reči u tekstu “Zlostavljanje djece: Školski primjer ujedinjenja Srbije i Republike Srpske”.

Srpski duhovni prostor

Ni insistiranje na zajedničkom duhovnom, kulturnom i svim drugim prostorima takođe nije novost. Čim je propao projekat ujedinjenja svih Srba u jednu oveću Srbiju, domah nakon ratova, nacionalistički intelektualci su velikosrpsku političku platformu počeli da prevode na jezik kulture i duhovnosti. Tako je u Bijeljini krajem oktobra 1998. Godine održan naučni skup “Srpski duhovni prostor” u organizaciji Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske. 

Suštinu te kvazinaučne konferencije objasnio je Rajko Petrov Nogo u svojim dnevničkim zapisima. Senator Republike Srpske, poetska podrška Karadžiću i Mladiću, ovako veli: “Čitam u novinama teze za razgovor na temu Srpski kulturni prostor, a ta se tema uvek pojavi kad god gubimo državni prostor. Što ne možemo državnom granicom, carinom, policijom i vojskom, obdržavaćemo kulturnim i duhovnim prostorom do nekih boljih vremena”. Nogo je mahom bio pretvoran čovek, ali lepo od njega što je priznao čemu služe sve te priče o jedinstvenoj naciji i zajedničkom duhovnom i kulturnom prostoru. Istu ideju zagovara i friška Deklaracija doneta na Svesrpskom saboru.

Zvanična politika

Nije ova Deklaracija usamljeni incident, ona se nadovezuje na čitav niz sličnih dokumenata kojima se utemeljuje ideja Srpskog sveta. U “Povelji o srpskom kulturnom prostoru” koju su 2019. godine potpisali ministri kulture Srbije i Republike Srpske piše da “granice kulturnog prostora nije moguće svesti u granice jednog političkog, odnosno državnog prostora” te ministri izražavaju “prirodnu težnju za uzajamno saglasnom kulturno-prosvetnom politikom”. Dakle, kulturnu politiku Srbima iz RS će određivati Beograd, a ne bosanski ministar kulture.

U “Strategiji nacionalne bezbednosti Republike Srbije” iz iste godine zagovara se “briga o srpskom narodu van granica Republike Srbije”, kaže se da je “zaštita srpskog naroda gde god on živi“ - “uslov opstanka Republike Srbije”. Dakle, ingerencije Vojske Srbije protežu se i van granica zemlje, svuda gde žive Srbi.

Srbija i RS ustanovile su zajednički praznik Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave koji se proslavlja 15. septembra. Tog dana Skupštine Srbije i RS-a donele su istovetan Zakon o ćirilici. Obeležavanje ovog praznika se pozdravlja i u Deklaraciji Svesrpskog sabora, a posebno se naglašava “ujedinjujući značaj srpskog jezika i ćiriličkog pisma kao stubova srpske kulture i nauke, ali i nacionalnog identiteta”.

Stara strategija

Težnje ka mešanju u unutrašnje stvari susednih država na osnovu toga što u njima žive pripadnici srpskog naroda bila je prisutna u srpskoj politici i pre dolaska na vlast Aleksandra Vučića. U vreme Borisa Tadića, 2011. godine, doneta je “Strategija očuvanja i jačanja odnosa matične države i dijaspore i matične države i Srba u regionu”. Neznani autori ovog dokumenta udarili su u žalopojku kako su “delovi srpskog nacionalnog bića pretvoreni od konstitutivnog naroda u nacionalne manjine, ili etničke grupe, unutar bivših jugoslovenskih republika”. 

Strategija se zalaže za istu politiku koju danas zagovaraju Vučić i njegova kamarila. Tu lepo piše kako politika Srbije prema “srpskom narodu u regionu mora biti jedan od osnovnih stubova naše spoljne i značajan segment prosvetne i kulturne politike”. Takođe, Strategija prepoznaje značaj Srpske pravoslavne crkve za sprovođenje imperijalne politike, pa zato konstatuje kako država treba da joj “pruži svaku logističku podršku”. 

Tačka 10. saborske Deklaracije bukvalno se nadovezuje na narečenu Strategiju: “Svesrpski sabor prepoznaje Srpsku pravoslavnu crkvu kao jednog od stubova nacionalnog, kulturnog i duhovnog identiteta srpskog naroda, te poziva na bližu saradnju crkvenih i državnih organa u ključnim pitanjima kao što je očuvanje tradicionalnih hrišćanskih vrednosti, očuvanje svetinje braka i porodice”.

Žilava biljka

Trebalo bi da stoji “kao jedan od stubova”, ali da ne cepidlačimo, koga briga za pravilnu upotrebu srpskog jezika, dotični je važan jedino kao sredstvo nacionalne homogenizacije. Da parafraziramo Noga, kad nema tenkova i haubica, dobri su i srpski jezik, ćirilica, crkva, duhovnost i kultura. Kad nema Ratka Mladića, dobar je i patrijarh. Kad ne smeš da pokreneš vojsku i ponovo udariš u etnička čišćenja i zločine, dobre su i povelje, strategije i deklaracije.

Sve na ovom svetu prolazi, samo hegemonistička ideja srpskih nacionalista ostaje. Nadživela je nebrojene vlade, partije, političare, ideologe, ratove, mirnodopske periode, društvena uređenja, države, modernizaciju, emancipaciju, industrijalizaciju, masovno opismenjavanje, urbanizaciju, sve moguće promene koje su se dogodile u poslednjih vek i po-dva. Žilava je to biljka, ni kukolj i palamida joj nisu ravni. A u srpskom duhovnom prostoru vlada takva klima, povoljna za razvoj svakojakog korova.

(zurnal.info)