BELVEDERE: Film o žrtvama genocida i žrtvama zaborava

U organizaciji Inicijative mladih za ljudska prava BiH, sinoć je u Bosanskom kulturnom centru prikazan igrani film Ahmeda Imamovića, “Belvedere”. Prepun snažnih emocija i angažovanih poruka, film je bio samo uvertira za diskusiju koja je usledila nakon projekcije.

Pored autora filma, Ahmeda Imamovića, na diskusiji su govorili Emir Suljagić, književnik i publicista, Edin Ramulić predsednik Udruženja žrtava “Izvor” iz Prijedora, kao i Amra Begić, kustosica Memorijalnog centra u Potočarima i Amela Hasić ispred Ministarstva za ljudska prava i izbjeglice.

U uvodnom delu diskusije, Ahmed Imamović je napomenuo da o Srebrenici ne treba govoriti samo jedanaestog jula, već svaki dan. Po njegovim rečima, kada se pomene Srebrenica, tu prestaje svaka rasprava i ne treba ništa dalje objašnjavati.

-Kada se kaže Srebrenica, cijeli svijet mora znati da je to golemi zločin baš kao Aušvic. Ali zločin za koji mnogi odgovorni nisu ni do danas izvedeni pred lice pravde- kazao je Imamović.

Direktan motiv za ovaj film za Imamovića bio je oslobađanje Biljane Plavšić i njen povratak u Banja Luku gde je slavljena kao heroj. Do sada je snimljeno nekoliko dokumentarnih filmova o Srebrenici, a ono što je drugačije u ovom, jeste da je reditelj hteo da prikaže kakva je zaista danas život u Srebrenici.

-Tačka na krvavu prošlost još nije stavljena. Nije stavljena samim tim što i dalje te žene tragaju za kostima i samim tim što su svi koji su učestvovali i saučestvovali nisu procesuirani. Nije stavljena tačka ni samim tim što mi ne primjećujemo te žene, a ni kompletno društvo kome pripadaju te žene žrtve, više niko ne obraća pažnju na njih- dodao je Imamović.

Film “Belvedere” se ne bavi samim trenutkom pada Srebrenice, ne bavi se ni ambijentom koji je prethodio genocidu, već je fokusiran na život žrtve petnaest godina posle. U turbulentnom društveno-političkom i pomalo konfuznom periodu koji je usledio nakon '95. čini se da je pojam žrtve još uvek nedefinisan, a i ako se definiše, to se radi na pogrešan način.

-Niko ko je proveo devedesete u BiH ne može biti veća žrtva od nekog drugog ko je proveo isto to vrijeme u BiH. Mi smo skupina od 4 miliona viktimiziranih ljudi. Moj problem sa našom sadašnjom naracijom žrtve je taj da mi o žrtvi isključivo samo i pričamo- kazao je Emir Suljagić.

On je dodao da o ovom problemu treba govoriti na dva nivoa, odnosno dvema vrstama aktivnosti koje država nije do danas preduzela, a to su procesuiranje i kažnjavanje odgovornih koji su danas na slobodi i da se preživelima omogući da koliko toliko normalno žive.

Po prvi put nakon rata, ovim filmom pokrenuto je i pitanje osvete što je “Belvedere” stavilo na granicu kontroverze. Naime, film se završava scenom u kojoj jedna od žrtava Srebrenice, ručnom bombom uzima život sebi i jednom od saučesnika srebreničkog genocida, koji je predstavljen kao slobodan čovek.

Autor filma, Ahmed Imamović, kaže da je to bio njegov izbor i da je to eksplozija u kojoj se razilaze žrtva i počinilac.

Sveprisutna politička manipulacija žrtvama koja deluje već petnaest godina, u jednom moentu je počela da zauzima jako bitno mesto u društvu, te je postala kičma stvaranja identiteta kod bošnjačkog naroda. A sa druge strane, iste te žrtve su u potpunosti marginalizovane i izuzete iz svih dešavanja.

Kao dokaz nezainteresovanosti države za rešavanje pitanja žrtava, jeste Safet Halilović, ministar za ljudska prava i izbjeglice koji se iako pozvan da govori na ovom skupu, nije pojavio.

Nezainteresovanost države, dovela je do toga da se žrtve same organizuju da potraže pravdu, kako u BiH tako i u svetu. Međutim, desio se veliki problem jer od tog momenta pojam žrtve se u potpunosti promenio.

Na samom kraju diskusije, Amor Mašović, vidno iznerviran, rekao je nešto što je izazvalo neslaganje kod jednog dela učesnika diskusije.

-Koliko su sama Udruženja kriva zbog slike o žrtvama koju imamo danas? Ko to kuka kada se jedanaestg jula ne pojavi neko na dženazi? Ko to dopušta da se tako radi? Ko to uzima novac od onih na koje se žale- rekao je Mašović.

Obraćajući se mladima, Mašović je kazao da ako neko nešto zaista želi da uradi, to uradi sam sa svojom porodicom, a nikako ne čekajući državu.

Zaključak sa kojim se otišlo sa ove diskusije je da država ne čini dovoljno na poboljšanju života preživelih, kao ni procesuiranje preostalih učesnika zločina, uključujući genocid u Srebrenici.

Međutim, možda se nazire i rešenje, a to je pojam “resetovanja društva” koji se spominjao tokom ove diskusije.

Ova teza bi se mogla tumačiti na milion načina, ali nema sumnje da je ovom društvu itekako potrebno “resetovanje” u celosti, počev od političkog, kulturnog i naravno ličnog.

Kada govorimo o političkom, prema rečima Emira Suljagića, razgovori koji se vode između SDP-a i SNSD-a se može tumačiti kao početak “restartovanja” društva.

Dok se to ne desi, preporučujemo da pogledate “Belvedere” i sami donesete odluku o njegovom kvalitetu, kao i da prepoznate poruke koje šalje.

(zurnal.info)