Čuvajte se lažljivog marta

Mart je, sunce sija i proleće je tik iza ugla, a Velika Britanija ponovo bombarduje neku stranu zemlju. Ukoliko ste imali neki snažan utisak deja vu-a ovog vikenda, nemojte se previše iznenaditi.

Te 1999., Velika Britanija je imala vodeću ulogu u bombardovanju bivše SR Jugoslavije.
Takođe, 2003. Britanci su bili vodeća sila koja je izvršila bombardovanje i invaziju na Irak.

Sada smo ponovo tu- u Libiji.

Dakle, rekli su nam da moramo da intervenišemo u Libiji kako bi “zaštitili libijski narod” od brutalnih ubistava Gadafijevih snaga. Rekli su da postoji deklaracija o prekidu vatre, a Gadafi je nastavio da puca po civilima. A na kraju krajeva, nije fazon da ništa ne uradimo protiv diktatora.

Naše iskustvo u vezi sa ostalim martovskim vojnim akcijama u kojim je učestvovala Velika Britanija, u najmanju ruku nam sugeriše da uradimo jedan veliki test o trenutnim namerama zbog kojih idemo u rat?

No, hajde da se vratimo u mart 1999-te. Tada su nam rekli da moramo da intervenišemo zbog lidera tadašnje SR Jugoslavije, jer je “vršio genocid koji je bio ekvivalent Hitlerovog genocida u nameri da istrebi Jevreje”. To nije bila istina.

Irak 2003. Tada su rekli da moramo da izvršimo invaziju, jer je Sadam Husein imao oružje za masovno uništenje, koje je mogao aktivirati za`45 minuta.

Ni to nije tačno.

Ono što se dešavalo na Kosovu je daleko od genocida koji je Milošević počinio u “Hitlerovom stilu”. Bio je to sukob jugoslovenske vojske i Oslobodilačke vojske Kosova koja je imala jaku podršku Zapada. A što se zločina tiče- bilo ih je na obe strane.

A tvrdnja o iračkom oružju za masovno uništenje, bila je samo opravdanje za vojnu invaziju na režim koji je Zapad podržao 1980-te, a onda ga odjednom poželeo svrgnuti.

U oba slučaja, 1999. i 2003. naši lideri su nas lagali o pravim razlozima za učešće  naše zemlje u vojnim intervencijama. Kako sada možemo biti sigurni da je ono što se dešava u 2011-oj, nešto drugačije?

Ako su SAD, Francuska i Velika Britanija delovale iz prave humanitarne brige za civile u Libij, postavlja se pitanje, zašto nije bilo rasprave za pokretanje slične akcije protiv Bahreina, ili Jemena gde je prošle nedelje poginulo 45 civila u protivvladinim protestima?

Pouka koja se može izvući iz drugih martovskih vojnih operacija je da se intervencija javnosti prodaje kao opravdana i razumna, te da je ona isključivo uperena protiv diktatora.

NATO je smatrao da će nekoliko dana snažnog bombardovanja SR Jugoslavije, Miloševića oterati u pećinu – pogrešna procena. Bombardovanje je trajalo 78 dana, a na kraju jugoslovenska vojska je ostala neporažena.

Irak... Nećemo da govorimo.

I danas, pristalice libijske akcije, kao što su torijevac, pukovnik Bob Stewart, predviđaju da su Gadafijeve snage verovatno negde u pustinji. Ali, šta ako se on zalaže za vojnu akciju kao što su bile 1999. i 2003.? Šta ako je podrška Gaddafiju u Libiji veća nego što smo mogli da predvidimo?

Ništa...Onda bismo mogli biti u još jednom bliskoistočnom blatu.

Intervencija u Libiji je svakako drugačija od onih u Iraku i SR Jugoslaviji. Libija je bila zvanično sankcionisana od Veća sigurnosti UN-a, ali to nas ne sprečava da ponovo budemo cinični i pitamo se koji su pravi razlozi vojne intervencije.

Priče o “oslobađanju” ljudi i zaštiti civila ostaju priče. Ratovi u Iraku i SR Jugoslaviji su bili klasični imperijalistički poduhvati, čiji je pravi cilj bio proširenje Zapadne ekonomske i vojne hegemonije.

Malo je verovatno da je najnovija akcija u MARTU nešto drugačija i sa nešto drugačijim namerama.

(guardian.co.uk)