Disco & afroblues & ksenofobija

Dvanaesti novosadski Exit počeo je u četvrtak uvečer. Petrovaradinsku tvrđavu, tri veka staru kamenu lepoticu na obali Dunava, festivalska publika neće ostaviti na miru sve do jutarnjih časova ponedeljka, 11. jula. Organizatori očekuju da će nastupe više od 600 muzičara i didžejeva na dvadesetak festivalskih pozornica svake večeri pratiti, u proseku, 40.000 posetilaca.

PULP, USHIT I BUKA

Prema proceni policije, prve večeri je na Tvrđavi bilo oko 35.000 ljudi. Najveća poseta, očekivano, zabeležena je u vreme nastupa grupe Pulp, velikog britanskog sastava, nakon 10 godina ponovo okupljenog. Do You Remember The First Time? beše prva pesma koju smo od Jarvisa Cockera i prateće mu petorke čuli u vreloj noći između četvrtka i petka. Njihov i naš prvi put, po svoj prilici, još dugo će pamtiti svi oni koji su tokom ludih devedesetih voleli Jarvisov perfektni gorko-slatki pop-rok.

Vitki, britanski, 48 godina stari šoumen, podjednako elegantan i smotan, sledeću numeru (Pink Glove) najavio je na srpskom jeziku, da bi se pet minuta kasnije setio da je 7. jula rođen Ringo Starr (godišnjice, i to sedamdesete, antifašističkog ustanka u Srbiji, naravno, nije se setio), tako da smo čuli i nekoliko taktova Žute podmornice, iza koje je izronila prelepa Mis-Shapes. Osim nje, do kraja koncerta bili smo počašćeni s još čak osam numera s cenjenog im albuma Different Class (1995)! Publika je podivljala uz evergrin Disco 2000, dok je Something Changed, Sorted For E's & Wizz, Underwear i Bar Italia horski pevala. Mnogobrojni Britanci u publici znali su svaku reč, ali se ni ostali nisu brukali – jer, znate kako to već biva, ponesu vas i ushit i buka, i, jednostavno... progovorite.

Bogato nagrađivan aplauzima, Jarvis je još nekoliko puta na srpskom progovarao. Frontmen prve klase, taj naizgled knjiški, vispreni nestaško, koji se rado i vešto penje po kutijama razglasa i lascivno uvija i dahće, vladao je scenom i u vreme ePOPeičnih brojeva I Spy, This Is Hardcore, Sunrise, F.E.E.L.I.N.G.C.A.L.L.E.D... Teatar na daskama koje rok... zRače. I još kad su na sve to legle koncertne razbijačice Babies i Common People – ne treba da čudi mišljenje da je ovogodišnji nastup Pulpa jedan od najlepših trenutaka koje pamte dosadašnji Exit festivali.

ARCADE FIRE, AAAAA, OOOOO

Pre Pulpa, također na velikoj festivalskoj bini, nastupila je belosvetski nagrađivana i hvaljena kanadska art-rok osmorka Arcade Fire. Krenuli su sa Ready To Start, spremni da počnu da nas ubeđuju da su svirački izvrsno uigrani i da, s tri albuma iza sebe, već imaju bogat koncertni repertoar. Mene su ubedili, ali i dodatno oduševili činjenicom da su bend koji ima članove koji od pesme do pesme menjaju instrumente – tako da gitarista/basista postaje bubnjar a bubnjar zatim seda za klavijature (što reče M, kao, takođe kanadski, The Band). Keep The Car Running i No Cars Go dodale su još uglja na sviračku im vatru, da bi The Suburbs, savršeni pop broj, malo spustio loptu, ali samo do trenutka kad se krenulo s furioznom Month Of May.

I u bendu i na bini naravno da glavnu reč vode supružnici Regine i Win, ali daleko od toga da su samo oni Arcade Fire. Iako Haiti i Sprawl II zvuče gotovo kao njene solo tačke, a pesma We Used To Wait kao samo njegova, prava snaga benda stiže tek sa Neighborhood #3 i Wake Up. Fudbalsko-navijački štimung ove poslednje, znate već, s mnogo onog aaaaa i ooooo, lepo je finiširao bendov prvi nastup u ovom delu Evrope. E sad, da li su primetili jednu kanadsku zastavu u publici, to ne znam, a ne znam i da li ista, balkanski promišljajući, još uvek važi u tom njihovom Kvebeku.

BEIRUT, ĐURĐEVDAN, NEMA SPASA

I kad smo kod Balkana, zabeležiću koju i o festivalskom nastupu američkog alter-folk sastava Beirut. Na njihovu svirku na Fusion bini, zahvaljujući odugovlačenju početka nastupa Pulpa, debelo sam zakasnio. Ali dovoljno na vreme da čujem kako Zach Condon i ekipa izvode varijaciju na Bogdanovu zec, lisica, jarebica... divlja patka, prepelica... pa i golub i grlica..., da bi zatim krenuli u pravcu Bregovićevog Đurđevdana (po mišljenju mnogih, svojevrsne himne naše propasti) – ih, trebalo je to čuti na jednom Exitu!?! Prošle godine Hajde, Jano, a ove Ederlezi. He-he-he... nema spasa.

MARIAM, AMADOU, KISS ME, FEMI KUTI

World muzike još više je bilo juče, drugog festivalskog dana. Prvo su odmah posle 20 časova, pred malobrojnom ali dobro raspoloženom publikom, na glavnoj festivalskoj pozornici nastupili Amadou & Mariam, popularni afrobluz umetnici iz Malija. Slepi supružnici, praćeni sedmorkom neumornih svirača, pevača i plesača, ponudili su pravu eksploziju ritmova. Uz rege veselicu Djama i poskočicu La Realite plesao je u publici, čini mi se, i onaj poslednji mračnjak, melanholik koji Exit 2011. prati valjda samo zbog najavljenog dolaska sastava Portishead.

Pevačica Mariam Doumbia posebno je bila simpatična dok je u vreme zapaljive numere Sebeke voljenog mužića milovala po glave i pevala baby, kiss me... I love you... (jedine reči koje sam tokom koncerta razumeo). Inače, on, punog imena Amadou Bagayoko, pokazao se juče i kao zaista odličan gitarista, raspoložen da, dok ritam sekcija bez greške pumpa, solira virtuozno kao kakav afrički Stevie Ray Vaughan. Sličnu world music feštu upriličio je nekoliko sati kasnije Femi Kuti, ali na Fusion bini, uz pomoć pratećeg benda The Positive Force i atraktivnih plesačica.

EDITORS, TOM ILI CHRIS

Mada totalno drugačiji (frigidniji), i članovi britanskog indie-rock sastava Editors uspeli su juče da podignu publiku. Ne baš odmah, već posle sedme ili osme numere, tj. nakon što su na red došle bendove novije, mnogo više klavijaturama obojene pesme. Samouvereni frontmen Editorsa Tom Smith nije se štedeo, pevao je, skakao i prebirao po ritam gitari, a kad bi seo za pijanino – sličnost između njega i Chrisa Martina iz benda Coldplay, što se mene tiče, nezadrživo se nametala. Ali, ima vremena, doći će na Exit i Coldplay. Jer...

HM...

Hm...

“Exit više nije ni domaći ni novosadski festival. Britanci u publici, Britanci na bini”, kritikuju ovih dana dežurni novosadski (i šire) hejteri i ksenofobi. I još kažu da je Festival svake godine sve gori! Hm... Ne bih se baš složio. Pogotovo ne u susret atraktivnim koncertima koji nas večeras (Jamiroquai) i sutra uveče (Messer Chups, Laibach, Portishead, Grinderman) očekuju na Petrovaradinskoj tvrđavi.

Nastaviće se...

(zurnal.info)