FAJRONT U SARAJEVU: Čejeni su otišli, mrtvi su mrtvi

 Dr Nele Karajlić: Fajront u Sarajevu (Laguna, Večernje novosti, Sarajevo, 2014.)

 
Kako god da se uzme, Karajlićevi memoari su jedan od književnih događaja godine. Iako 50, ili još i više hiljada prodatih primeraka nisu sami po sebi dovoljni da bi ova knjiga postala književno-umetnička činjenica, ona u najmanju ruku jeste kulturno-politička činjenica ili fenomen koji je naprosto besmisleno ignorisati. Sve to situaciju pisanja o Fajrontu u Sarajevu čini nešto komplikovanijom u odnosu na 'uobičajene' kritičke tekstove, jer se svaka pohvala može utopiti i obezličiti unutar mase oduševljenih komentara tzv. običnih čitalaca, a pokuda se, sa druge strane, uvek može označiti kao zakeranje onih koji se zalažu za nerazumljivo i beskrvno avangardno eksperimentisanje.

A ako se pođe od imperativa svake kritike: da precizno odredi kontekst jednog dela, a onda njegovo značenje, mesto i, konačno, vrednost u tom kontekstu – pisanje postaje još složeniji zadatak, jer definisati sve književne, kulturne, društvene, istorijske i ideološko-političke koordinate unutar kojih Karajlićev memoarski tekst rasprostire mrežu svojih značenja nije ni najmanje jednostavan posao.

Najpre, radi se o autoru koji, kao nekadašnji frontmen nekada velike i voljene grupe nekada velike i voljene zemlje, nužno privlači pažnju šta god da radi u javnosti, a naročito kada piše knjigu u kojoj pravi rekapitulaciju svog života, i posebno slavnog perioda osamdesetih godina i rada u Zabranjenom pušenju i Top listi nadrealista. To je inače treći književni 'projekat' ove vrste poslednjih godina u Srbiji pod izdavačkom mašinerijom Večernjih novosti, čiji su pisci i istovremeno glavni junaci jedne knjige na razne načine 'problematične' figure iz sveta umetnosti i kulture, koji su svoju veliku slavu doživeli u deceniji koja je neposredno prethodila raspadu zemlje.

Ali, iako je uspeh koji su doživele memoarske knjige Kusturice i Lauševića mogao donekle ponukati Karajlića na sličan posao, čini se da su razlozi za pisanje ipak bili dublji i ličniji. No, bilo kako bilo, uspeh navedene dvojice bio je savršeno marketinški iskorišćen pa je Fajront u Sarajevu na neki način proglašen bestselerom pre nego što se uopšte pojavio. Pored toga, knjizi je išlo na ruku i obeležavanje stogodišnjice od Sarajevskog atentata i početka Prvog svetskog rata, jer su Sarajevo i Bosna i njihova krvava istorija opet u fokusu javnosti i hrpe knjiga, tekstova, analiza, filmova i koječega.
 

BEOGRADSKA PRAVILA IGRE

Zadržavši na koricama knjige svoje umetničko ime iz Zabranjenog pušenja autor je svesno i vešto odaslao emocionalno-psihološki signal ponajpre fanovima nekadašnjeg benda, 'starog Pušenja', jer je među njima verovatno najveći broj onih koji bi za samu priču bili zainteresovani, bilo iz sentimentalnih, bilo iz političkih razloga. Kada ovo kažem, mislim pre svega na one koji su Karajlićev odlazak iz Sarajeva na početku rata u Bosni doživeli kao izdaju njih samih, svako sa svoje strane zaraćenih nacija: za jedne je postao velikosrpski agresor, koji je samim činom odlaska u Beograd postao isto što i Milošević, Mladić i Karadžić, dok unutar nove sredine, uprkos srazmernoj popularnosti koju su uživali njegovi kasniji projekti, on zapravo nikada nije bio suštinski prihvaćen kao 'neko naš'.

Ova potonja distanca, uglavnom vezana za urbane i pseudourbane (beogradske) krugove, koji su, da budem do kraja otvoren, i meni najbliži, zapravo je distanca prema svesti o sopstvenoj krivici i savesti, makar kako maloj i razumljivoj s obzirom na okolnosti devedesetih. I čini se da se ta distanca vremenom nije smanjivala nego se, ako ne povećavala, a ono barem potvrđivala.

Ona ima i svoje drugo objašnjenje, koje se nalazi u činjenici da je Karajlić dobegao u Beograd kao slavan i formiran umetnik, kome je odjednom nestao ceo kontekst koji ga je formirao i učinio slavnim. I zapravo svi njegovi kasniji pokušaji svodili su se, makar i nehotično, makar i protiv njegove volje, na održavanje na aparatima tog sarajevsko-nadrealističkog konteksta, što je naprosto unapred bio jalov pokušaj, jer Beograd je imao i ima svoj kontekst i svoja, kako reče veliki Renoar u onom mudrom filmu – pravila igre.

Drugim rečima, Karajlić se i u Beogradu obraćao nekom svom Sarajevu i nekoj svojoj raji zbog čega, ponavljam, uprkos varljivoj popularnosti, koja uostalom danas kudikamo prevazilazi granice Srbije i nekadašnje Jugoslavije, nikada nije mogao da postane deo glavnog kulturnog toka, niti da stvori ono nezamenljivo delo, nego tek da bude manje ili više uspešan hroničar društva.
 
U izvesnom smislu, Karajlić i u svojoj prvoj knjizi to ostaje, on dakle ne postaje pisac-umetnik, nego biograf jednog, čini se najznačajnijeg, dela sopstvenog života. Hoću da kažem da Fajront u Sarajevu u književnoumetničkom smislu nije nikakvo remek-delo, i to prevashodno iz razloga što je osnovni Karajlićev medij pop kultura i umetničke forme novijeg datuma. To se najočiglednije vidi u tonu pripovedanja, koji nije takav da se obraća jednom čitaocu, što je osnovni ton svake dobre književnosti, već čitaocima kao nekoj zamišljenoj skupini raspoloženoj da sluša ono što pisac ima da kaže.

Zato je pripovedna situacija Fajronta u Sarajevu koncertna, ili možda tačnije – situacija televizijskog studija i emisije u kojoj pripovedač odgovara na pitanja voditelja. Utoliko su i početničke stilske nezgrapnosti očekivane: poput neveštih, ponekad sasvim banalnih poređenja, ili trivijalnih retoričkih trikova, kao što su fraze tipa 'gde sam ono stao? ah da!' koje se koriste posle digresija u priči. Uopšte, tehnika pripovedanja je jednostavan i sveden skaz, bez finijih nijansiranja i složenijih analiza, kao da se teme i događaji podrazumevaju, kao da između pisca i čitaoca unapred postoji dogovor o čemu će se pripovedati i na koji način. Samo pripovedanje je feljtonističko i više vodi računa o pojedinim poglavljima, nego o celini teksta, zbog čega se dešava da se određeni iskazi i analize povremeno gotovo od reči do reči ponavljaju.

Takođe, scenski narcizam, bez koga nema velikog benda, u književnosti naprosto ne funkcioniše. Naime, odnos sa nekolicinom aktera i prijatelja koji su važni i samom autoru i za razumevanje jedne scene i jedne epohe, nije predstavljen kao proces, ti likovi ulaze i izlaze iz priče hirovito i uvek prevashodno u funkciji osvetljavanja pojedinih epizoda iz autorovog života, kao kada se pesma sluša na preskok. Ruku na srce, borba sa sopstvenim egom i jeste jedna od ključnih tema knjige i autor se u više navrata osvrće na ovo, što donekle, ali samo donekle opravdava postupak.

Što se tiče onog što je najintrigantnije u knjizi, a to je sam sadržaj i priča koju Karajlić priča, ona je svakako vredna čitanja i pažnje onih koji su voleli ili vole staro Zabranjeno pušenje, i uopšte ju-scenu osamdesetih. Inicijalni trenutak pričanja je infarkt koji autor doživljava u proleće 2011. godine, i cela priča je film o prošlosti koji se odmotava pred njegovim očima dok putuje kolima hitne pomoći i kasnije dok leži u bolničkoj postelji i oporavlja se.

Obuhvatajući period počev od ranog detinjstva i prvih doživljaja sopstvenog grada i njegovog složenog tkiva, međukvartovskih i međunacionalnih i međuljudskih odnosa, pa preko perioda odrastanja i početka bavljenja muzikom u podrumu Zaborav, sve do velikih uspeha, trzavica unutar benda i, konačno, raspada i benda i zemlje u kojoj je živeo – dr Nele Karajlić priča svoju priču sa toplinom, melanholijom, humorom i ironijom, ali i sa dozom gorčine i cinično-sarkastičnim opaskama na događaje i ljude.

Veliki fanovi benda verovatno neće čuti mnogo toga što prethodno već ne znaju, jer se Karajlić bavi mahom onim momentima sopstvenog života i karijere sa Pušenjem koji i danas privlače najveću pažnju i spadaju u uobičajenu pop triviju vezanu za ovaj bend, poput neočekivanog uspeha prvog albuma, afere sa crkavanjem Maršala, kvartovskim pričama i pričicama i nastankom pojedinih pesama, snimanjem Top liste nadrealista i odnosom sa drugim bendovima novog primitivizma.

Ipak, sada su sve te priče na jednom mestu, posložene hronološki i priča ih onaj ko je bio njihov glavni učesnik, i takođe, što je zapravo najvažnije, neko ko pokušava da u svemu tome pronađe nekakav dublji smisao i izvuče određene pouke o ljudima i događajima. Karajlić, dakle, pokušava da u onome što su pop trivija i mitologija pronađe određene emocionalno-(etno)psihološke, društveno-istorijske i ideološko-političke obrasce i konstante i da ispriča jednu od mogućih priča jednog vremena.

JA SAM SVE SMATRAO BRAĆOM
 
U toj priči se povremeno, svakako, javi i resantiman, i višak ambicije, i nehotična želja da se bude i sociolog, i istoričar, ali ti momenti su relativno retki i u suštini, za pažljivog čitaoca, dragoceni i poučni, budući da su svedočanstvo sasvim konkretnog, ljudskog nesnalaženja i tumaranja kroz život i sopstvena uverenja sa kojima se stvarnost i naročito politika očas posla poigraju.

Karajlićeva knjiga zapravo najviše pada onda kada pisac sebe pokušava da predstavi kao principijelnog čoveka koga su drugi, kojima je verovao, izigrali: "Ja sam sve koji su rođeni od Vardara pa do Triglava smatrao braćom. Tako sam vaspitan i danas mislim je to ispravno. Kakva sam ja budala! Jer, niko od njih mene nije smatrao bratom." U dve susedne rečenice pisac daje dva potpuno oprečna iskaza koji su najbolja ilustracija pomenute nemoći da se bude dosledan, a odsustvo makar blage i dostojanstvene ironije samo pojačava utisak jednodimenzionalne banalnosti uvida, koji međutim šalju poruke koje nisu nimalo banalne.

Ne manje važno, posle ovakvih iskaza, ali i posle cele knjige ostaje nejasno da li danas smatra sve te Jugoslovene svojom braćom ili ne, da li je bio u pravu što ih je smatrao takvima ili nije? Jer knjiga pruža pregršt 'dokaza' i za jednu i za drugu tvrdnju, i za jugoslovenstvo i jugonostalgiju, kao i za nacionalizam, i svi ti 'dokazi' izrečeni su nesumnjivo krajnje iskreno, ali to nije dovoljno. Reč je o istoj vrsti pometnje koju je moguće pronaći i u skorašnjim izjavama Seje Saxona, kada, kritikujući Neletove primedbe da Sarajevo danas nije multietnički grad, prvo kaže da jeste, a u sledećoj rečenici dodaje da bi bilo multietnički grad kada bi se vratili oni koji su iz njega otišli i danas se dodvoravaju sredinama koje su ih prihvatile.
 
I upravo u ovim i ovakvim delovima piščeva neveština je najupadljivija: budući da suštinski pripada pop kulturi, on nije u stanju da napravi most između ovih iskaza, da izmiri i opravda njihovu protivrečnost. A ona je zapravo sasvim razumljiva, jer svaki život je pun nedoslednosti, nelogičnosti i protivrečnosti, doslednosti ima samo u bajkama. Dakle, nisu problem same nedoslednosti, niti u knjizi, niti u životu, koliko problem predstavlja pokušaj da se one previde, zbog čega likovi neretko deluju odveć dvodimenzionalno i ne dobijaju priliku da se razviju, sami predstave i opravdaju svoje nedoslednosti. Drugim rečima, ono što funkcioniše u pop pesmi, ne prolazi i u književnosti, pa Fajront u Sarajevu još jednom potvrđuje onu slavnu Kišovu rečenicu da piscu za pisanje nisu dovoljna samo muda.
 
Najemotivniji, najpotresniji, ali i najproblematičniji deo u knjizi je nekoliko završnih poglavlja koja obuhvataju početak devedesetih godina i govore o raspadu prijateljstava, gradova i cele zemlje. To su zapravo i one godine i događaji koji verovatno najviše interesuju širu publiku. Nesumnjivo jedan od ključnih trenutaka jeste razlaz sa Sejom iz benda.

Evocirajući taj trenutak Karajlić kaže: "Prvo sam se osjetio nevjerovatno slobodan. Kao da sam pun helijuma, pa je neko odvezao kanap kojim sam pričvršćen za sidro koje me je držalo na zemlji. Odletih od silne slobode. Zatim osjetih utučenost. Ode komad mog života, surva se u provaliju, bez izgleda da se iz tog ambisa ikada izvuče. Onda me opet obuze neka radost, što ostadoh dobar sa čovjekom s kim podijelih tolike dragocjene godine i iskustva, pa me zatim savlada osjećanje tuge i beznađa kad shvatih da se on i ja više ne možemo vidjeti tamo gdje smo obojica rođeni, na pozornici", i odmah nakon toga: „Raspad Zabranjenog pušenja vječno je ostao kao sjena na mojoj duši i sigurno je jedan od razloga što me sada stavljaju na aparate za potpunu kontrolu rada srca. Nisam uspio ni da se oslobodim sjena svih onih koje sam volio i koji su zajedno sa mnom gradili moj život, i čije riječi, poglede, smijeh, vidim toliko čisto i jasno da mi ponekad njihovo fizičko prisustvo nije ni potrebno. Nisam uspio da se oslobodim ničega što me veže za mladost, što me podsjeća na vrijeme kad sam imao krila ali ne i mozga, kada sam letio visoko i tamo negdje, sagorio kao meteor."    
 
Ali, ako su lični razlazi opisani uverljivo i dirljivo, i ako se u njima može videti ruka prijateljstva i pomirenja sa svetom, poglavlja koja se tiču hronologije odlaska iz grada u kome upravo počinje rat, jesu u svakom slučaju problematična. I to ne toliko zbog onoga što je izrečeno, koliko zbog onoga što nije. Radi se o različitim pseudoistorijskim konstrukcijama i objašnjenjima razloga za rat koja su posejana kroz čitav tekst ali se na kraju zgušnjavaju i idu i do sasvim banalnih i besmislenih uvida tipa: svi drugi su Jugoslaviju smatrali samo stepenicom ka nacionalnim zaokruživanjima i samostalnim državama, jedino su Srbi u nju verovali; ili samorazumljiv prelazak sa jugoslovenskih na srpske pozicije u sopstvenom slučaju, a nerazumevanje istog takvog prestrojavanja kad su drugi u pitanju, itd.

Jedna od takvih epizoda je i ona sa prijateljem Coberom, muslimanom, koja na bitan način senči celinu ovih memoara, jer se tiče neposrednog povoda za Karajlićev odlazak iz grada, u danima pretnji, velike napetosti i početka sukoba u gradu. Prijatelj Cober, sada blizak novim muslimanskim vlastima, javlja Karajlićevoj ženi da će te večeri biti frka i da neće biti vode, ne bi li se, pošto imaju malo dete, na vreme opskrbili. Žena tada kaže Neletu da ona to više ne može da izdrži i da treba da se pakuju i odu u Beograd, što oni istog dana i čine.

Ali onda stiže Coberova pesma u novinama, u kojoj se on, eufemistički rečeno ne baš primerenim rečima oprašta od svog sada bivšeg prijatelja i u kojoj kaže da su Karajliću "braća javila" da napusti grad, onda kada ga je trebalo braniti. Karajlića ta laž sa braćom posebno pogađa, a još i više činjenica da pesmu piše neko s kim je bio vrlo blizak celog života. Ono što nedostaje u ovom mozaiku, međutim, a o čemu u knjizi nema niti jedne reči, jesu piščeve izjave u tih 5 meseci koje samoj pesmi prethode, jer kada se ona pročita, vidi se da pomenuti Cober referira na njih, da su Karajlićeve reči zapravo povod za pesmu. Utoliko i ruka pomirenja koju Karajlić pruža svom prijatelju posle svega kao da dopire samo do pola.
 
Ovakve epizode nehotice podrivaju onu istinu do koje je Karajliću posebno stalo, a koja se tiče iseljavanja, ili proterivanja Srba iz Sarajeva. Sasvim izvesno da pune istine o ratu ne može biti dok se i o tome ne bude govorilo, ili dok se, još gore, laže, ili se, što je najgore, oni listom izjednačavaju sa onim Srbima koji su taj grad zverski ubijali tri godine. Sa druge strane, primedbe koje su izrečene u nekim tekstovima povodom knjige, koje doduše, kako to već biva, sa samom knjigom nemaju neposredne veze, a tiču se Karajlićevog odveć elegantnog obrazlaganja saradnje sa likovima poput Vučelića, koji su u velikoj meri doprineli da taj rat bude tako krvav i strašan, te primedbe se ne mogu tek tako prenebregnuti.

Ipak, treba primetiti da se te primedbe u kulturnoj javnosti bivše Jugoslavije ne navode kada se govori o Bregoviću, Štuliću ili Čoliću, koji su isto tako i u isto vreme sa pomenutim Vučelićem sarađivali. Što se Karajlića tiče, on te primedbe, makar u ovoj knjizi, prenebregava, i time zapravo izbegava suočavanje sa politikom u čije je ime i on sam žrtvovan.

Bilo bi, međutim, pogrešno izvući na osnovu ovoga zaključak da u Karajlićevim memoarima nema kritike nacionalizama, rata, ratnog profiterstva i svih ostalih pošasti devedesetih godina (kritika turbo-folka je npr. potpuno razorna), a još pogrešnije da je njihova osnovna namera nekakvo pranje biografije. To što pojedine epizode, poput navedenih, kvare konačan utisak o knjizi i što će upravo one biti i već jesu povod nastavka rata po forumima i portalima širom internetske Jugoslavije, samo je potvrda činjenice da ni Karajlić nije do kraja usvojio nauk babe Atifa, ili pak da ga usvojio preko svake mere.

Drugim rečima, ovi memoari su 'stilizovani' i istorijski korigovani upravo na isti način na koji su dinari u onoj Stublićevoj pesmi postali u međuvremenu (probušeni) dolari. Sve je, dakle, isto, samo što ništa nije isto.
 
Ukupno uzev, Karajlić je uspeo da svoju spisateljsku neveštinu u izvesnoj meri nadomesti zanosom, naivnošću i 'scenskom energijom' sa kojom je ušao u pripovedanje, ali Fajront u Sarajevu su tek memoari jedne (pomalo ocvale) rok zvezde, i ni slovce preko toga. Oni su najbolji i najuspeliji u delovima u kojima se govori o ekipi sa Koševa i usponu novog primitivizma, a padaju kada pisac pokušava da bude istoričar, antropolog i ideolog, i to obrnuto proporcionalno: što je poučitelni zamah manji, to je štivo uspelije. Drugim rečima: kao i u slučaju drugih besteselera, čitalac će tokom čitanja osetiti (veliko) uzbuđenje, ali nakon čitanja neće doživeti nikakvo estetsko zadovoljstvo, niti će biti i za zrnce pametniji.
 
Čejeni su otišli, Valter se, ipak, neće vratiti, a mrtvi su mrtvi.

Preuzeto sa booksa.hr

Oprema teksta redakcijska

(zurnal.info)