Jedini svjedok masakra u Skočiću: Ne znam da li ih mrzim

(Tekst je napisan u avgustu 2011. godine)

O stradanju Roma u Skočićima danas gotovo da nema ko da svedoči. Većina njih koji su pobegli, sada su u zemljama zapadne Evrope, a oni koji su u BiH, ne žele da govore o tome.

Naš sagovornik koji je želeo da ostane anoniman, rekao nam je tek nekoliko detalja. Govori da njegovu majku više niko ne može da vrati i da mu je dosta da daje izjave i da ga ispituju.

- Ja sam pobjegao na vrijeme... Otišao sam. Moja majka nije htjela da ode iz kuće. Ne znam, stari su to ljudi, valjda je htjela da sačuva kuću i imanje – govori naš sagovornik.

Romi u ovom selu su pre rata bili jako bogati. Imali su ogromne površine plodne zemlje i šume, a i vredno su radili. Lepo su živeli sve dok nije došao rat.

ŠTA HOĆETE DA VAM KAŽEM

Pridružio nam se njegov rođak. Kada je shvatio da razgovaramo o zločinu, razbesneo se i insistirao da prestanemo.

- Zašto smo mi ponovo dužni da bilo kome dajemo izjave i govorimo o tome šta se desilo... Nemoj ništa pisati, niti slikati... Šta hoćete da kažem... Da su mi silovali sestru, jel to da kažem - rekao je ljutito i odmah otišao.

Zločin u Skočićima se desio u 11. jula 1992. Paravojna formacija iz Srbije brutalno je ubila 27 nedužnih civila, među kojima je bila i nerođena beba.

Za ovaj zločin je optuženo pet, odnosno šest pripadnika paravojne formacije, jer je optužnica proširena i na optuženog Zorana Alića, koji je nešto kasnije identifikovan kao jedan od počinilaca zločina u Skočićima.

Po prvobitnoj optužnici, za ovaj zločin su optuženi Sima i Damir Bogdanović, Zoran Stojanović, Tomislav Gavrić i Đorđe Šević.

Prema podacima Udruženja „Romska braća“ iz Skočića, tog jula 1992. godine ubijeno je 27 Roma.

Od tog broja, njih sedam je pronađeno u sekundarnoj grobnici na Crnom vrhu zajedno sa telima ubijenih Bošnjaka. Tog dana ubijeni su: Bisera Ferhatović, Džemila i Zumra Bajrić, Arif i Ziba Nuhanović, Bisera, Mehmed, Šaban, Esad, Zekira, Muradija, Beriz i Šerif (svi Aganović), te Ismet, Sarajka, Šemso, Mehmed, Rahima, Ševka, Biber, Sabrija, Zlatija, Ismeta, Zlata, Suada, Almasa i Zijada.

Ako je Srebrenica pardigma stradanja Bošnjaka u proteklom ratu, za Rome je to zasigurno masakr u Skočićima, selu u okolini Zvornika, gde je brutalno ubijeno 27 civila i silovano nekoliko žena. Između ova dva zločina postoji razlika. Istina o stradanju Bošnjaka u Srebrenici je obišla ceo svet, dok za stradanje Roma u Skočićima zna tek po koji stanovnik Bosne i Hercegovine.

Prema podacima Fonda za humanitarno pravo iz Beograda, pred Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, trenutno se vodi postupak protiv optuženih za zločin u Skočićima. Radi se na saslušanju svedoka, a sam proces će biti nastavljen u septembru ove godine.

Naš sagovornik s početka priče (čija je majka među nabrojanim žrtvama masakra) danas živi u okolini Tuzle. Njegov život nakon skoro dvadeset godina je potpuno drugačiji. Nekada je živeo u Skočićima, vredno radio i imao dovoljno, čak i više od toga. Sada živi u skromnoj kući, ne radi, nije zdravstveno osiguran i sastavlja kraj s krajem.

Negde 2001., on je pokušao da se vrati u Skočiće. Bio je “prijateljski dočekan”.

- Jedva sam živu glavu izvukao... Zapalili su mi kombi i pucali na mene iz automata. Bilo mi je jasno da nisam poželjan. Za mene i moju djecu nema povratka u Skočiće – govori on.

Za ovaj napad i paljenje kombija na našeg sagovornika, osuđen je Zoran Čađo na neverovatnih tri meseca zatvora.

- Odem s vremena na vrijeme, pogledam kuću, imanje... Ali isključivo danju. Od onda nisam proveo noć tamo – govori nam on.

DETALJI UBIJAJU

Pored brojnih problema koje danas ima, govori i o problemu koji ga možda najviše boli.

- Svi govore da su u ratu poginuli Muslimani, Hrvati i Srbi. A gde su Romi? Na kraju će ispasti da niti jedan Rom nije stradao, a to nije pravedno. Istina mora da se zna. Naša imena i prezimena su slična bošnjačkim, pa stradale Rome negde beleže kao stradale muslimane. I mi Romi smo žrtve prošlog rata – govori on.

Jedan gotovo neverovatan detalj iz ove priče, vezan je i za jedinog preživelog iz skočićkog masakra. Sticajem nekakvih srećnih okolnosti, on je preživeo streljanje i jedini je koji može posvedočiti o danima užasa skočićkih Roma.

Zijo Ribić tada je imao samo devet godina, ali pamti svaki detalj. On je u ovom masakru izgubio celu porodicu, pa čak i nerođenu bebu koja je bila u stomaku njegove majke.

Osam godina posle, 12. jula 1992., paravojna formacija dolazi u Zijino selo Skočić i zauvek menja njegov i život svih Roma u ovom selu.

- I nakon toliko godina se sjećam svega... Kao da je jučer bilo. Sećam se kada su došli i kada su nas pokupili. Prvo su nas tukli, tražili su zlato i oružje. Rekli su da žene i djecu neće dirati. Postrojili su nas sve ispred kuće... Moju najstariju sestru Zlatiju su silovali, ja sam to gledao – priseća se Zijo.

Nakon toga su stigla dva kamiona u koje su ih potrpali. Kada su stigli, jednog po jednog su skidali sa kamiona i dovodili pred već iskopane jame. Po Zijinom sećanju, sve se ovo dešavalo u selu Malešići.

- Prvo su izveli moju mater i brata, zatim su mene izveli. Prije toga su ponovo silovali moju sestru... Plakao sam i tražio da vidim majku. Rekli su mi da ću je odmah vidjeti. Došao sam na red. Čuo sam pucanj i dobio udarac nožem u vrat. Napravio sam se mrtav. Onda su me bacili u jamu gde su bili ostali koji su bili poubijeni – govori Zijo.

On je neko vreme bio među leševima, a zatim se preko mrtvih tela popeo na rub jame i pobegao u šumu.

Odatle je pobegao u jednu napuštenu kuću gde je prespavao. Kada je svanulo, ponovo je krenuo da luta. Posle ko zna koliko vremena, Zijo je naišao na kuću. U njoj je bio vojnik obučen u uniformu JNA. Sa još jednim kolegom, pružio je pomoć Ziji.

- Odmah su me prihvatili... Dali su mi da se umijem i da jedem... Presvukli su me, a zatim me odveli u Kozluk u ambulantu. Isti ljudi, ista ta garda koja nas je poubijala prethodne noći, bila je u ambulanti. Čvrsto sam se držao za te vojnike koji su me spasili i nisam ih puštao – seća se Zijo.

Devojka koju su zvali Dragana i komandir odreda koji je izvršio smaknuća, a kojeg su zvali Četnik, došli su po njega da ga odvedu, ali vojnici koji su ga spasili nisu to dozvolili. Oni su ga odveli u zvorničku bolnicu gde je boravio do oktobra 1994. godine.

NIKO MI NIJE POMOGAO

Iste godine, zahvaljujući jednoj humanitarnoj organizaciji, Zijo je prebačen u Igalo u institut “Dr Simo Milošević”. Imao je velike traume.

- Na ovom institutu sam trebao da ostanem možda nekoliko mjeseci, no ostao sam sve do 1996. godine. Morao sam da se liječim. Nakon toga, UNICEF me je preuzeo i prebacio u Dječiji dom “Mladost” u Bijeloj – govori Zijo.

Posle pet godina provedenih u domu u Bijelo, Zijo se vraća u Bosnu i Hercegovinu. Smešten je u Dom za nezbrinutu decu u Tuzli.

- U domu sam vanredno završio Ugostiteljsku školu. Završio sam za kuvara – kaže Zijo.

Negde 2005. Zijo izlazi iz doma i naredne dve godine provodi u tuzlanskoj Amici, kući namenjenoj deci kojoj treba smeštaj i nakon izlaska iz doma. Zahvaljujući dobroj saradnji između škole u Riminiju i Ugostiteljske škole koju je Zijo u Tuzli vanredno završio, provodi jedan period u Italiji gde se usavršio kao kuvar. Tamo je radio je nekoliko sezona, ali se ipak na kraju vratio u Tuzlu.

Zijo je sada sam. Živi u jednoj sobi koju iznamljuje, a za koju duguje već šest kirija.

Potpuno je zaboravljen. Obraćao se za pomoć, ali uvek se završava samo na obećanjima. Zijo ne traži više od posla koji bi mu omogućio da normalno živi.
Oni od kojih je najviše očekivao u njih se i najviše razočarao – romski lideri.

- Vjerujte mi... Hiljadu puta sam se obraćao za pomoć i niko mi ništa nikada nije pomogao. Iskreno, opština mi je samo jednom pomogla i našla mi posao u hotelu. Radio sam godinu dana i to je to – govori Zijo.

Porodičnu kuću Zijo posećuje s vremena na vreme, ali ne planira da se vrati tamo. Kaže da ljudi koji tamo žive, još uvek misle da je '92. godina.

Suđenje za masakr u Skočiću pred Višim sudom, odeljenje za ratne zločine u Beogradu, nastavlja se šestog septembra. Zijo je bio svedok na jednom od ročišta i tu se ponovo se susreo sa svojim krvnicima.

- Ne znam kako sam se osjećao u onom trenutku kada sam ih ponovo vidio... Susreo sam se ponovo sa tim ljudima nakon 20 godina... Oni su mi ubili porodicu. Ne znam da li ih mrzim... Valjda me niko nije naučio da mrzim, pa zbog toga i nemam taj osjećaj – govori Zijo.

Koliko god se trudio, 12. juil 1992. Zijo ne može zaboraviti. Bez obzira na sve, on ima dovoljno snage da živi. Ima tek 27 godina. Trenutno mu je jedini cilj da nađe posao. Razmišlja i o odlasku u Afganistan.

(zurnal.info)