Kako je Angelina izgubila bitku sa vladarima srpskih zemalja

Predizborna kampanja je počela usred mrtve sezone između Nove godine i pravoslavnog Božića, tačnije 5. januara kada je Press objavio intervju sa predsednikom reformisane SPS – Ivicom Dačićem. Tom prilikom je Dačić izjavio nešto („U tom smislu mogli bismo da se izvinimo građanima zbog problema koji su nastajali u to vreme, zbog kojih smo možda delom bili krivi mi, delom opšta situacija u kojoj smo se tada nalazili.”), što je Press kao ovlašćeni tumač ministrovih želja i namera odmah lansirao kao istorijsko izvinjenje Ivice Dačića za devedesete.

Svako iole pismen, a takvih je izgleda malo u ovoj zemlji, jasno može da pročita da Dačićev kondicional, sličan onom koji je koristio Nikolaidis u svom tekstu, niti predstavlja izvinjenje niti izvinjenje nagoveštava. Potom se dogodila proslava dvadeset godina RS, pa afera Borik, potom slučaj Nikolaidis-Ugričić, zatim je Dačić otputovao na Molitveni doručak i pritom predao pasoš Žarku Lauševiću, da bi naposletku bila proglašena vanredna situacija (ne i vanredno stanje jer ono je odavno na snazi) zbog zime i snega.

Ovih dana je ministar Mrkonjić, ojačan ovakvim Dačićevim govorom i delanjem, pozvao bivše lidere DOS-a na izvinjenje zbog protekle decenije. Naravno, čitava ova kampanja sa tobožnjim izvinjenjima, koju je otpočeo Press, a prihvatili ostali mediji, osobito Politika, ide samo u prilog ideološkoj homogenizaciji pred izbore. S druge strane, retroaktivno ova medijska laž ima funkciju stabilizacije kada je u pitanju nedavna prošlost, a naročito genocid u Srebrenici, čiji je tabu sticajem okolnosti narušen tokom januarskog zahuktavanja. Na udaru su se našli svi oni koji su išli protiv struje. Najpre Nikolaidis, potom Ugričić sa Forumom pisaca i naposletku Anđelina Džoli sa svojim filmom U zemlji krvi i meda.

TOLSTOJ I OSTER

Da su sve srećne porodice slične, dok su sve nesrećne zapravo „nesrećne na svoj način“, svet je naučio od Tolstoja. Ta se rečenica često citira i prihvata kao neka poetska istina, gotovo aksiom. Budući da stoji na početku jednog velikog romana o porodičnoj nesreći, ova rečenica ima funkciju da čitaoca odmah ubedi u jedinstvenost nesreće o kojoj se pripoveda. No ako se u ovu rečenicu posumnja, sudbina Ane Karenjine i svih ostalih nesretnih fabula mogu se podvesti pod zajednički imenitelj. Nesreće, reklo bi se, i nisu tako različite. Slično je i sa zemljama. Niti su sve srećne zemlje slične, niti su one nesrećne tako različite. Nedavne reakcije vlasti u Srbiji i Turskoj, koje imaju toliko zajedničkih stvari u prošlosti, a kako vidimo i u sadašnjosti, upućuju na to da je Tolstoj izgleda bio u krivu. Naime, na izjavu američkog pisca Pola Ostera „da ne namerava da poseti Tursku ili Kinu u znak protesta zbog načina na koji se novinari tretiraju u tim zemljama”, žestoko je reagovao premijer Turske, Redžep Tajip Erdogan, poručivši Osteru doslovno sledeće: “Kao da nekom trebaš ovde! Koga briga hoćeš li doći ili ne? Da li bi time Turska izgubila od svoje veličine?”

Ovakva arogancija svakako će sablazniti gotovo sve demokratski orijentisane građane Srbije. Jer, mi Ostera volimo i rado ga čitamo, no Tursku baš nešto i ne volimo i smatramo da je ovakva reakcija nedemokratska i neevropska. Na stranu ta priča sa novinarima koje su turske vlasti zatvorile pod optužbom “da su kovali zaveru protiv vlade ili da su bili u dosluhu sa kurdskim pobunjenicima”. Sigurno tu nisu čista posla. Pa i mi smo nedavno imali sličnu zaveru grupe pisaca protiv svetovnog i duhovnog vrha naše države. Na kraju krajeva, nama takvi pisci nisu ni potrebni i ne verujemo da će bez njih Srbija izgubiti nešto od svoje veličine.

BRIGA O VELIČINI

Turske vlasti su svakako prethodno bile isprovocirane zakonom koji je izglasan u Francuskoj, po kome se kažnjava svako osporavanje genocida nad Jermenima, koji je počinjen u Turskoj 1915. godine. Zbog toga je proteklih godina imao problema turski pisac Orhan Pamuk, zbog toga je stradao novinar Hrant Dink u Istambulu 2007. Srbija će se svakako pridružiti osudi genocida nad Jermenima. Uostalom, Milorad Dodik je to već učinio.

Međutim, kada je u pitanju počinjen genocid na domaćem terenu, aršini su potpuno drugačiji. U tom smislu Srbija i RS primenjuju mnogo represivnije mere zabrana, proganjanja, anatemisanja i lustriranja onih koji su se drznuli da naruše srebrenički tabu. Primer takve združene akcije imali smo tokom poslednjih dana januara u slučaju Ugričić. On je proglašen za teroristu i smenjen sa mesta upravnika NBS. Njegova dokumentacija je sada na Vladi koja ne može da se dogovori kako ga dalje treba procesuirati, dok je za njegovu smenu bilo dovoljno nekoliko telefonskih poziva. Anđelina Džoli nedeljama već prolazi kroz špalir srpskih medija. Iako niko još nije pogledao film, utvrđeno je mišljenje da njen film operiše „nedopustivim brojkama“ i to medijsko spinovanje proželo je gotovo sve medije kao i u prethodnoj aferi. Politika je naravno pozvala stručnjake, orijentaliste, poput dr Darka Tanaskovića ne bi li objasnili pučanstvu da ta etimološka veza između krvi i meda ne postoji.

Jovan Ćirilov se dao u stilističku analizu Desanke Maksimović, objašnjavajući da je sintagma Desanke Maksimović („na brdovitom Balkanu“) zapravo puka tautologija. Najnoviji prilog u Politici govori o negativnoj kritici Anđelininog filma pred njegovo prikazivanja na Berlinalu i o potpunom fijasku u Americi, gde je film pogledalo jedva 30 000 gledalaca. Sličan odnos se može uočiti i u reakcijama srpske javnosti povodom hiljadu potpisnika peticije za Sretena Ugričića. Sve je to ništavno i zanemarljivo.

I dok se intelektualci u Srbiji bave stilistikom i brojevima, operativci u RS rade vrlo konkretne stvari. Budući da RS funkcioniše kao Dodikov feud, manji oblasni gospodari drže monopole nad pojedinim oblastima. Tako je javnost nakon Božidara Stanišljevića, penzionera Službe i vlasnika oružja iz Borika, sada upoznala Vladimira Ljevara, vlasnika i direktora banjalučkog multipleksa „Palas“. Ljevar je Anđelinin film nazvao „smećem“ dodajući kako on neće igrati u „Palasu“. Ali to nije sve, ispostavilo se da onaj ko odlučuje o repertoaru u „Palasu“ odlučuje o celoj RS, jer je između ostalog i jedini filmski distributer za RS. Tako je Anđelina Džoli, reklo bi se, izgubila bitku sa vladarima srpskih zemalja, koje zbog toga neće izgubiti ništa od svoje veličine. Ovo je ogoljeni primer kako funkcioniše sistem osporavanja genocida i traumatične prošlosti. U Srbiji, Turskoj i ostalim nesrećnim zemljama, u kojima krv i med, smiješani najlakše se piju.

(preneseno sa pescanik.net)

(zurnal.info)