MICHAEL MOORE: Zašto sam platio Assangeovu kauciju

U ponedeljak 13. decembra, u vestminsterskom Osnovnom sudu u Londonu, advokati suosnivača WikiLeaksa, Džulijana Asanža, podneli su sudiji moju pismenu izjavu da dajem 20.000 dolara u prilog kauciji za puštanje g. Asanža iz zatvora.

Pored toga, javno nudim pomoć svog sajta, svojih servera, domena i svega ostalog što će održati WikiLeaks u životu, kako bi ta organizacija nastavila da razotkriva zločine koji su tajno isplanirani i počinjeni u naše ime i od našeg novca.

Uvučeni smo u rat u Iraku pod lažnim izgovorom. Do sada je na stotine hiljada ljudi poginulo. Zamislite samo da su ljudi koji su isplanirali ovaj ratni zločin 2002. morali da se nose sa nekim sajtom poput WikiLeaksa. Možda im to ne bi uspelo. Mislili su da će se izvući samo zato što su radili pod zagarantovanim velom tajnosti. Sada su lišeni te garancije i nadam se da više nikada neće moći da rade ispod žita.

Zašto je onda WikiLeaks, nakon što je odigrao tako važnu ulogu, sada na meti tako brutalnih napada? Zato što su razotkrili i osramotili one koji zataškavaju istinu. Napadi na njih su prevršili svaku meru:

• Senator Džo Liberman kaže da je WikLeaks „prekršio zakon o špijunaži“.

• Džordž Paker iz New Yorkera kaže da je Asanž „supertajnoviti, preosetljivi megaloman“.

• Sara Pejlin tvrdi da je on „antiamerički operativac krvavih ruku“, i koga treba progoniti „jednako žestoko kao i vođe Al Kaide i Talibana“.

• Demokrata Bob Bekel (šef izborne kampanje Voltera Mondejla 1984.) izjavio je na televiziji Fox: „Mrtav čovek ne može da objavljuje tajne... Postoji samo jedno rešenje – da smaknemo tog skota.“

• Republikanka Meri Matalin kaže: „On je psihopata, sociopata... On je terorista.“

• Kogresmen Piter A. King naziva WikiLeaks „terorističkom organizacijom“.

I jesu teroristi! Njihov je posao da terorišu lažljivce i ratne huškače koji su ojadili našu i druge države. Možda sledeći rat neće biti tako lak jer su se stvari preokrenule – sada mi posmatramo Velikog Brata!

WikiLeaksu dugujemo zahvalnost jer je sve ovo rasvetlio. Ali pojedinci u korporativnim medijima osporavaju značaj WikiLeaksa („malo je tu novih informacija!“) ili ih predstavljaju kao obične anarhiste („WikiLeaks objavljuje sve bez ikakve uređivačke kontrole!“). WikiLeaks delimično postoji i zbog toga što veliki mediji ne ispunjavaju svoju dužnost. Njihovi korporativni vlasnici su desetkovali redakcije i onemogućili dobrim novinarima da rade svoj posao. Više nema ni vremena ni novca za istraživačko novinarstvo. Jednostavno rečeno, investitori ne žele da se te priče otkriju. Oni žele da njihove tajne ostanu skrivene.

Zamislite koliko bi naš svet bio drugačiji da je WikiLeaks postojao pre deset godina. Pogledajte ovu fotografiju. To je g. Buš kome predaju „tajni“ dokument 6. avgusta 2001. Naslov tog dokumenta glasio je: „Bin Laden rešen da napadne SAD“. U dokumentu je pisalo da je FBI otkrio „sumnjive aktivnosti u ovoj zemlji koje ukazuju na pripremanje otmice“. G. Buš je odlučio da to ignoriše i naredne četiri nedelje proveo na pecanju.

Ali da je taj dokument procureo, kako bismo vi ili ja reagovali? Šta bi preduzeli Kongres i Federalna vazduhoplovna uprava? Zar ne bi postojala veća šansa da neko negde nešto uradi da smo svi znali za Bin Ladenov plan napada i otmice aviona?

Ali tada je samo šačica ljudi imala pristup tom dokumentu. Pošto je tajna sačuvana, instruktor letenja u San Dijegu koji je primetio da se dvojica polaznika kursa iz Saudijske Arabije ne zanimaju za poletanje i sletanje, nije uradio ništa. Da je u novinama pročitao nešto o Bin Ladenovoj pretnji, da li bi pozvao FBI. (Pročitajte ovaj članak bivše službenice FBI, Kolin Rauli, koju je Time proglasio za ličnost godine 2002, koja veruje da bi septembarski napadi možda bili sprečeni da je 2001. postojao WikiLeaks.)

Ili, šta bi se desilo da je javnost mogla da pročita „tajne“ dopise Dika Čejnija, koji je pritiskao CIA da mu obezbedi „činjenice“ koje su mu bile potrebne da bi odbranio svoju lažnu argumentaciju za rat? Da je neki WikiLeaks tada otkrio da, u stvari, ne postoji nikakvo oružje za masovno uništenje, mislite li da bi bio objavljen rat – ili bi se, pak, pozivalo na hapšenje Čejnija?

Otvorenost, transparentnost – to su neka od malobrojnih oružja koje građani koriste kako bi se zaštitili od moćnih i korumpiranih. Šta bi bilo da je nekoliko dana nakon 4. avgusta 1964. godine – nakon što je Pentagon izmislio laž da su Vijetnamci napali naš brod u zalivu Tonkin – postojao WikiLeaks da američkom narodu otkrije da je čitava ova stvar obična izmišljotina? Možda bi 58.000 naših vojnika (i dva miliona Vijetnamaca) danas bilo živo.

Međutim, tajne su ih ubile.

Onima koji misle da ne treba podržavati Džulijana Asanža, zbog optužbi za seksualno napastvovanje, savetujem da ne budete naivni u vezi sa tim kako država postupa kad se na nekog ostrvi. Molim vas – nikad, ali nikad ne verujte u „zvaničnu priču“. Bez obzira na Asanžovu krivicu ili nevinost (pročitajte čudne detalje optužbe ovde), ovaj čovek ima pravo na kauciju i na odbranu. Ja sam se pridružio rediteljima Kenu Louču i Džonu Pildžeru i književnici Džemajmi Kan, i zajedno smo položili novac.

Da li bi WikiLeaks mogao da nenamerno nanese štetu diplomatskim pregovorima i američkim interesima u svetu? Možda. Ali to je cena koja se plaća kada nas vi i vaša vlada uvedete u rat zasnovan na lažima. Kazna za vaš bezobrazluk je to što će neko upaliti svetlo u sobi, pa ćemo svi moći da vidimo šta radite. Jednostavno, ne može vam se verovati. Zato su sada svaka depeša i svaki mejl koji napišete legitiman plen. Žao mi je, sami ste krivi. Sada niko ne može da sakrije istinu. Niko ne može da izmisli narednu Veliku Laž, kada zna da može biti otkriven.

I to je najbolje što je WikiLeaks uradio. WikiLeaks će, da ih bog sačuva, svojim radom spasavati živote. I svi vi koji mi se pridružite u njihovoj zaštiti, postupićete kao pravi patrioti. Tačka.

Huffington Post, 14.12.2010.

Preveo Ivica Pavlović

(Preneseno sa Peščanik.net)