Novosadski kantautor Milan Kerezović Keckec je jedan od najzanimljivijih kantautora na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Nedavno je objavio album pod nazivom Pesme iz godina uspavanog razuma, a u intervjuu sa Predragom Đuranom govori o prešućenoj generaciji, ulici, Tomu Waitsu, Đorđu Balaševiću i dva bosanska Damira – Avdiću i Imamoviću
Stara pesma odavno je otpevana, ali neki novi k... nikako da dođu. Autor stare pesme više se i ne bavi muzikom, mislim, ne preterano aktivno, ipak, naslednici nikako da pogode vrata vaših srca i dočepaju se vaše pažnje. A provetravanje scene – i muzičke i svake druge – više je nego neophodno.
Recimo, mladi novosadski kantautor Milan Kerezović Keckec, po mišljenju ne samo potpisnika ovih redova, ima šta da (vam) kaže. Plus, sada ima i zvanično diskografsko izdanje – album pod nazivom Pesme iz godina uspavanog razuma, objavljen pod etiketom Studentskog kulturnog centra Novog Sada.
Album ima 11 uzbudljivih, naizgled šaljivih pesama, kroz koje protrčavaju razočarani ljubavnici, sveži mrtvaci, nervozni slabići, fatalne žene, bekrije, odmetnici... i ostali rashodovani tipovi. Trubadur Keckec (29), nekada ulični svirač a danas lider sastava “Keckec & Acid Folk Orchestra”, svoj iščašeni bluz i kabare-na-brodu-koji-tone stvara, kako sam kaže, inspirisan srpskom i bosanskom narodnom muzikom iz 60-ih godina, kao i paklenim životom novosadske periferije.
Osim pitanja koja slede posle ovog uvoda, pitao sam ga i: Tom Vejts ili Nik Kejv? Arsen Dedić ili Zvonko Bogdan? Bez mnogo razmišljanja, odgovorio mi je: Volim ih sve! Izabraću ipak Toma Vejtsa i Zvonka Bogdana. Zbog sezibiliteta. Ime kultnog sarajevskog sevdalije Himze Polovine nisam mu ponudio kao mogućnost izbora. Mada, vrlo dobro znam da bi se po pitanju senzibiliteta i u njegovom slučaju paralela mogla povući...
Na prvo, površno slušanje albuma “Pesme iz godina uspavanog razuma”, Milan Kerezović Keckec je jedan šaljivi muzičar. Da li se slažeš s onom “starom” da “u svakoj šali ima malo i šale”?
KECKEC: U trenutku kad su pesme s ovog albuma nastajale, iskreno, nisam ni pretpostavljao da ću ih ikada snimiti. Ideja je bila da budu za internu upotrebu, i zato sam se koristio crnim humorom koji je bio prirodan nekom mom užem okruženju. Sad izgleda kao da sam želeo da šokiram publiku tekstovima, ali to je samo zato što bi neko mogao da nasluti da pravac kojim ide moja muzika možda vodi u mejnstrim. Mnogi bendovi imaju luđe, blesavije i mračnije tekstove od mojih, ali dokle god oni budu dovoljno andergraund, niko neće praviti pitanje.
ČIJI JE RAZUM IZ NASLOVA
Na albumu peva i svira brojna ekipa muzičara. Ako znamo da se u Novom Sadu – čast izuzecima – bendovi uglavnom bave “derivatima” panka, da li bi tvoj sastav “Keckec & Acid Folk Orchestra” mogli da shvatimo i kao svojevrsnu promociju nekog drugačijeg muzičkog Novog Sada?
KECKEC: Sadržaj je isti, samo je forma različita. Pank bendovi sviraju jednostavnu gitarsku muziku, dok se ja trudim da zakomplikujem gde god mogu, ali, publika koju priželjkujemo na kocertima – otprilike je ista.
Šta misliš, u odnosu na vreme kad su pesme nastajale, da li je razum iz naslova albuma – bilo tvoj ili naš – konačno razbuđen?
KECKEC: Odmah da kažem, razum iz naslova je i moj i vaš! Sam naslov nagoveštava da je, barem kada sam ja u pitanju, to doba prošlo. Nažalost, mislim da smo kao društvo i dalje u stanju teške hibernacije.
Tvoj prvi bend zvao se “Marš od Bajage”. Ukoliko bi “Pesme iz godina...” nekako ipak uspele da dođu do tzv. šire publike, da li bi ipak rado pošao “u pravcu Bajage”?
KECKEC: Bio bih presretan da je Bajaga mejnstrim u Srbiji. Ali nije. Bajaga je nekada bio mejnstrim, pa na osnovu toga još uvek ima publiku na koncertima... Danas su neki drugi autori mejnstrim, ali koji, naravno, nisu po mom ukusu. Zagrebačka grupa “Hladno pivo” imala je 4.000 ljudi na Sajmu u Novom Sadu. Ako to znači da su oni muzički mejnstrim – onda bih i ja voleo da budem mejnstrim!
Mladi domaći muzičar pod umetničkim imenom Kralj Čačka – složićeš se – ima zaista sjajne kantautorske numere. Ali ko je za njih čuo? Da li imaš osećaj da bi, u današnjoj, ovakvoj Srbiji, i tebi i njemu “najbolje” bilo da postanete učesnici nekog televizijskog realiti-šoua?
KECKEC: Meni se nažalost Kralj Čačka mnogo sviđa! Kažem tako zato što bendovi koji se meni dopadaju uglavom ne nađu put do šire publike. Možda bi trebali i “Buldožeri” da se ponovo okupe pa da zasviraju u televizijskoj emisiji Ja imam talenat? Ali to nije rešenje... S druge strane, kad je domaći rokenrol u pitanju, ne zna se ko danas više beži od koga – da li autori od publike ili publika od autora. Što se mene tiče, stvarno nemam nameru da budem po svaku cenu andergraund. Možda si me zato i pitao ono za Bajagu...
Ko je najveći “krivac” što Milan Kerezović Keckec zvuči upravo ovako – Tom Vejts, Marko Brecelj ili Đorđe Balašević?
KECKEC: Ima tu još imena koja bi se mogla pomenuti, ali mislim da je novosadsko Novo naselje najzaslužnije što zvučim kako zvučim. Jednostavno, hteo sam da se moji drugari prepoznaju u svim ovim pesmama. Znaš, mi smo generacija koja se prećutkuje, i to me uvek nerviralo.
Kako doživljavaš poređenja s Balaševićem, pre svega s njegovim majstorstvom storitelinga?
KECKEC: Ne možemo mi da se poredimo, iz više razloga. Đorđe Balašević je veliki i ostvareni umetnik, i potpuno druga generacija, a ja sam početnik, i kradem od najboljih. To je kao da poredite, recimo, “Stounse” i Haulina Vulfa!
Kažeš da si “inspirisan srpskom i bosanskom narodnom muzikom iz 60-ih godina”. Konkretno kojim izvođačima?
KECKEC: Ma ja volim izvornu muziku uopšte. Himzo Polovina, Nada Mamula, Silvana Armenulić, itd. Trenutno mi je hit ona pesma Znaš li, dragi, onu šljivu ranku... Njena treća strofa ima erotiku kakvu ja volim.
AVDIĆ MI JE REFERENCA
Nedavno je umrla pevačica Ljiljana Batler. Znam da voliš njene albume... Da li bi voleo da te, barem u nekoliko pesama, prati njen “Mostar Sevdah Reunion”, ili misliš da bi tvojoj muzici primerenija bila pratnja (danas nažalost bivše) somborske “Huči kuči bande”?
KECKEC: Često se u gradu vidim sa Onkom, on je svirao flašofon u “Huči kuči bandi”, i baš se dogovaramo da nešto snimimo zajedno. Naravno, mnogo bi se osećao i prirodnije i komotnije u društvu “Huči kuči bande”. Možda i zato što sam na neki apstraktan način povezan s ljudima iz Sombora. A Ljiljana Batler je bila jugoslovenska Bili Holidej!
Što se tiče kolega iz najbližeg komšiluka, da li bi radije sarađivao s Tuzlakom Damirom Avdićem ili sa Sarajlijom Damirom Imamovićem?
KECKEC: Obojica su sjajni! Sa Avdićem sam svirao u Zrenjaninu, a Damir Imamović divno peva... Ne znam kako bih se snašao sa Avdićem. I kod Avdića i kod mene se oseti u tekstovima da smo umetnički sazrevali u vremenu nekakvog postvijetnamskog sindroma, ali, onoliko, različito, koliko je različito bilo sazrevati u Bosni ili u Srbiji. Kad Avdić snimi neku lepu, veselu ljubavnu pesmu, možda na ovim prostorima stvari počnu da se menjaju na bolje. On mi je referenca.
Komponovao si muziku i za filmove, televiziju i pozorište. Da li će kantautorstvo ubuduće ipak biti tvoj prioritet?
KECKEC: Rokenrol mi je uvek bio prioritet, a primenjenom muzikom ću se baviti kad god bude prilike. I jedno i drugo je lepo na svoj način. Kada komponujem muziku za svoje pesme, radim po istom principu kao s primenjenom muzikom. Dakle, radim po tekstu.
Koliko ti znanje koje se tiče “tajni” dizajniranja zvuka, stečeno na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, pomaže u stvaranju muzike?
KECKEC: Vrlo malo. Ali mnogo mi pomažu stvari koje sam naučio u srednjoj muzičkoj školi. Išao sam u muzičku na teoretski smer, pa sam naučio ponešto o tome. Zahvaljujući tome, danas se mnogo brže sporazumevam s muzičarima s kojima sarađujem.
Sviraš gitaru na ulici od svoje 15. godine. Da li te objavljivanje albuma automatski briše s jedne takve “pozornice”?
KECKEC: Od svoje 15. godine sviram u centru Novog Sada. Na Novom naselju sam svirao i ranije. Mogu samo reći da se ne gadim ulice ni sad.
(Nova misao/Zurnal.info)
">Novosadski kantautor Milan Kerezović Keckec je jedan od najzanimljivijih kantautora na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Nedavno je objavio album pod nazivom Pesme iz godina uspavanog razuma, a u intervjuu sa Predragom Đuranom govori o prešućenoj generaciji, ulici, Tomu Waitsu, Đorđu Balaševiću i dva bosanska Damira – Avdiću i Imamoviću
Stara pesma odavno je otpevana, ali neki novi k... nikako da dođu. Autor stare pesme više se i ne bavi muzikom, mislim, ne preterano aktivno, ipak, naslednici nikako da pogode vrata vaših srca i dočepaju se vaše pažnje. A provetravanje scene – i muzičke i svake druge – više je nego neophodno.
Recimo, mladi novosadski kantautor Milan Kerezović Keckec, po mišljenju ne samo potpisnika ovih redova, ima šta da (vam) kaže. Plus, sada ima i zvanično diskografsko izdanje – album pod nazivom Pesme iz godina uspavanog razuma, objavljen pod etiketom Studentskog kulturnog centra Novog Sada.
Album ima 11 uzbudljivih, naizgled šaljivih pesama, kroz koje protrčavaju razočarani ljubavnici, sveži mrtvaci, nervozni slabići, fatalne žene, bekrije, odmetnici... i ostali rashodovani tipovi. Trubadur Keckec (29), nekada ulični svirač a danas lider sastava “Keckec & Acid Folk Orchestra”, svoj iščašeni bluz i kabare-na-brodu-koji-tone stvara, kako sam kaže, inspirisan srpskom i bosanskom narodnom muzikom iz 60-ih godina, kao i paklenim životom novosadske periferije.
Osim pitanja koja slede posle ovog uvoda, pitao sam ga i: Tom Vejts ili Nik Kejv? Arsen Dedić ili Zvonko Bogdan? Bez mnogo razmišljanja, odgovorio mi je: Volim ih sve! Izabraću ipak Toma Vejtsa i Zvonka Bogdana. Zbog sezibiliteta. Ime kultnog sarajevskog sevdalije Himze Polovine nisam mu ponudio kao mogućnost izbora. Mada, vrlo dobro znam da bi se po pitanju senzibiliteta i u njegovom slučaju paralela mogla povući...
Na prvo, površno slušanje albuma “Pesme iz godina uspavanog razuma”, Milan Kerezović Keckec je jedan šaljivi muzičar. Da li se slažeš s onom “starom” da “u svakoj šali ima malo i šale”?
KECKEC: U trenutku kad su pesme s ovog albuma nastajale, iskreno, nisam ni pretpostavljao da ću ih ikada snimiti. Ideja je bila da budu za internu upotrebu, i zato sam se koristio crnim humorom koji je bio prirodan nekom mom užem okruženju. Sad izgleda kao da sam želeo da šokiram publiku tekstovima, ali to je samo zato što bi neko mogao da nasluti da pravac kojim ide moja muzika možda vodi u mejnstrim. Mnogi bendovi imaju luđe, blesavije i mračnije tekstove od mojih, ali dokle god oni budu dovoljno andergraund, niko neće praviti pitanje.
ČIJI JE RAZUM IZ NASLOVA
Na albumu peva i svira brojna ekipa muzičara. Ako znamo da se u Novom Sadu – čast izuzecima – bendovi uglavnom bave “derivatima” panka, da li bi tvoj sastav “Keckec & Acid Folk Orchestra” mogli da shvatimo i kao svojevrsnu promociju nekog drugačijeg muzičkog Novog Sada?
KECKEC: Sadržaj je isti, samo je forma različita. Pank bendovi sviraju jednostavnu gitarsku muziku, dok se ja trudim da zakomplikujem gde god mogu, ali, publika koju priželjkujemo na kocertima – otprilike je ista.
Šta misliš, u odnosu na vreme kad su pesme nastajale, da li je razum iz naslova albuma – bilo tvoj ili naš – konačno razbuđen?
KECKEC: Odmah da kažem, razum iz naslova je i moj i vaš! Sam naslov nagoveštava da je, barem kada sam ja u pitanju, to doba prošlo. Nažalost, mislim da smo kao društvo i dalje u stanju teške hibernacije.
Tvoj prvi bend zvao se “Marš od Bajage”. Ukoliko bi “Pesme iz godina...” nekako ipak uspele da dođu do tzv. šire publike, da li bi ipak rado pošao “u pravcu Bajage”?
KECKEC: Bio bih presretan da je Bajaga mejnstrim u Srbiji. Ali nije. Bajaga je nekada bio mejnstrim, pa na osnovu toga još uvek ima publiku na koncertima... Danas su neki drugi autori mejnstrim, ali koji, naravno, nisu po mom ukusu. Zagrebačka grupa “Hladno pivo” imala je 4.000 ljudi na Sajmu u Novom Sadu. Ako to znači da su oni muzički mejnstrim – onda bih i ja voleo da budem mejnstrim!
Mladi domaći muzičar pod umetničkim imenom Kralj Čačka – složićeš se – ima zaista sjajne kantautorske numere. Ali ko je za njih čuo? Da li imaš osećaj da bi, u današnjoj, ovakvoj Srbiji, i tebi i njemu “najbolje” bilo da postanete učesnici nekog televizijskog realiti-šoua?
KECKEC: Meni se nažalost Kralj Čačka mnogo sviđa! Kažem tako zato što bendovi koji se meni dopadaju uglavom ne nađu put do šire publike. Možda bi trebali i “Buldožeri” da se ponovo okupe pa da zasviraju u televizijskoj emisiji Ja imam talenat? Ali to nije rešenje... S druge strane, kad je domaći rokenrol u pitanju, ne zna se ko danas više beži od koga – da li autori od publike ili publika od autora. Što se mene tiče, stvarno nemam nameru da budem po svaku cenu andergraund. Možda si me zato i pitao ono za Bajagu...
Ko je najveći “krivac” što Milan Kerezović Keckec zvuči upravo ovako – Tom Vejts, Marko Brecelj ili Đorđe Balašević?
KECKEC: Ima tu još imena koja bi se mogla pomenuti, ali mislim da je novosadsko Novo naselje najzaslužnije što zvučim kako zvučim. Jednostavno, hteo sam da se moji drugari prepoznaju u svim ovim pesmama. Znaš, mi smo generacija koja se prećutkuje, i to me uvek nerviralo.
Kako doživljavaš poređenja s Balaševićem, pre svega s njegovim majstorstvom storitelinga?
KECKEC: Ne možemo mi da se poredimo, iz više razloga. Đorđe Balašević je veliki i ostvareni umetnik, i potpuno druga generacija, a ja sam početnik, i kradem od najboljih. To je kao da poredite, recimo, “Stounse” i Haulina Vulfa!
Kažeš da si “inspirisan srpskom i bosanskom narodnom muzikom iz 60-ih godina”. Konkretno kojim izvođačima?
KECKEC: Ma ja volim izvornu muziku uopšte. Himzo Polovina, Nada Mamula, Silvana Armenulić, itd. Trenutno mi je hit ona pesma Znaš li, dragi, onu šljivu ranku... Njena treća strofa ima erotiku kakvu ja volim.
AVDIĆ MI JE REFERENCA
Nedavno je umrla pevačica Ljiljana Batler. Znam da voliš njene albume... Da li bi voleo da te, barem u nekoliko pesama, prati njen “Mostar Sevdah Reunion”, ili misliš da bi tvojoj muzici primerenija bila pratnja (danas nažalost bivše) somborske “Huči kuči bande”?
KECKEC: Često se u gradu vidim sa Onkom, on je svirao flašofon u “Huči kuči bandi”, i baš se dogovaramo da nešto snimimo zajedno. Naravno, mnogo bi se osećao i prirodnije i komotnije u društvu “Huči kuči bande”. Možda i zato što sam na neki apstraktan način povezan s ljudima iz Sombora. A Ljiljana Batler je bila jugoslovenska Bili Holidej!
Što se tiče kolega iz najbližeg komšiluka, da li bi radije sarađivao s Tuzlakom Damirom Avdićem ili sa Sarajlijom Damirom Imamovićem?
KECKEC: Obojica su sjajni! Sa Avdićem sam svirao u Zrenjaninu, a Damir Imamović divno peva... Ne znam kako bih se snašao sa Avdićem. I kod Avdića i kod mene se oseti u tekstovima da smo umetnički sazrevali u vremenu nekakvog postvijetnamskog sindroma, ali, onoliko, različito, koliko je različito bilo sazrevati u Bosni ili u Srbiji. Kad Avdić snimi neku lepu, veselu ljubavnu pesmu, možda na ovim prostorima stvari počnu da se menjaju na bolje. On mi je referenca.
Komponovao si muziku i za filmove, televiziju i pozorište. Da li će kantautorstvo ubuduće ipak biti tvoj prioritet?
KECKEC: Rokenrol mi je uvek bio prioritet, a primenjenom muzikom ću se baviti kad god bude prilike. I jedno i drugo je lepo na svoj način. Kada komponujem muziku za svoje pesme, radim po istom principu kao s primenjenom muzikom. Dakle, radim po tekstu.
Koliko ti znanje koje se tiče “tajni” dizajniranja zvuka, stečeno na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, pomaže u stvaranju muzike?
KECKEC: Vrlo malo. Ali mnogo mi pomažu stvari koje sam naučio u srednjoj muzičkoj školi. Išao sam u muzičku na teoretski smer, pa sam naučio ponešto o tome. Zahvaljujući tome, danas se mnogo brže sporazumevam s muzičarima s kojima sarađujem.
Sviraš gitaru na ulici od svoje 15. godine. Da li te objavljivanje albuma automatski briše s jedne takve “pozornice”?
KECKEC: Od svoje 15. godine sviram u centru Novog Sada. Na Novom naselju sam svirao i ranije. Mogu samo reći da se ne gadim ulice ni sad.
(Nova misao/Zurnal.info)
">
:MILAN KEREZOVIĆ KECKEC: Mi smo generacija koja se prećutkuje
Prijavite se na newsletter Žurnala potpuno besplatno! Odabrali smo za Vas istraživačke tekstove objavljene proteklih 7 dana.
Arhiva
MILAN KEREZOVIĆ KECKEC: Mi smo generacija koja se prećutkuje
Novosadski kantautor Milan Kerezović Keckec je jedan od najzanimljivijih kantautora na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Nedavno je objavio album pod nazivom Pesme iz godina uspavanog razuma, a u intervjuu sa Predragom Đuranom govori o prešućenoj generaciji, ulici, Tomu Waitsu, Đorđu Balaševiću i dva bosanska Damira – Avdiću i Imamoviću
Stara pesma odavno je otpevana, ali neki novi k... nikako da dođu. Autor stare pesme više se i ne bavi muzikom, mislim, ne preterano aktivno, ipak, naslednici nikako da pogode vrata vaših srca i dočepaju se vaše pažnje. A provetravanje scene – i muzičke i svake druge – više je nego neophodno.
Recimo, mladi novosadski kantautor Milan Kerezović Keckec, po mišljenju ne samo potpisnika ovih redova, ima šta da (vam) kaže. Plus, sada ima i zvanično diskografsko izdanje – album pod nazivom Pesme iz godina uspavanog razuma, objavljen pod etiketom Studentskog kulturnog centra Novog Sada.
Album ima 11 uzbudljivih, naizgled šaljivih pesama, kroz koje protrčavaju razočarani ljubavnici, sveži mrtvaci, nervozni slabići, fatalne žene, bekrije, odmetnici... i ostali rashodovani tipovi. Trubadur Keckec (29), nekada ulični svirač a danas lider sastava “Keckec & Acid Folk Orchestra”, svoj iščašeni bluz i kabare-na-brodu-koji-tone stvara, kako sam kaže, inspirisan srpskom i bosanskom narodnom muzikom iz 60-ih godina, kao i paklenim životom novosadske periferije.
Osim pitanja koja slede posle ovog uvoda, pitao sam ga i: Tom Vejts ili Nik Kejv? Arsen Dedić ili Zvonko Bogdan? Bez mnogo razmišljanja, odgovorio mi je: Volim ih sve! Izabraću ipak Toma Vejtsa i Zvonka Bogdana. Zbog sezibiliteta. Ime kultnog sarajevskog sevdalije Himze Polovine nisam mu ponudio kao mogućnost izbora. Mada, vrlo dobro znam da bi se po pitanju senzibiliteta i u njegovom slučaju paralela mogla povući...
Na prvo, površno slušanje albuma “Pesme iz godina uspavanog razuma”, Milan Kerezović Keckec je jedan šaljivi muzičar. Da li se slažeš s onom “starom” da “u svakoj šali ima malo i šale”?
KECKEC: U trenutku kad su pesme s ovog albuma nastajale, iskreno, nisam ni pretpostavljao da ću ih ikada snimiti. Ideja je bila da budu za internu upotrebu, i zato sam se koristio crnim humorom koji je bio prirodan nekom mom užem okruženju. Sad izgleda kao da sam želeo da šokiram publiku tekstovima, ali to je samo zato što bi neko mogao da nasluti da pravac kojim ide moja muzika možda vodi u mejnstrim. Mnogi bendovi imaju luđe, blesavije i mračnije tekstove od mojih, ali dokle god oni budu dovoljno andergraund, niko neće praviti pitanje.
ČIJI JE RAZUM IZ NASLOVA
Na albumu peva i svira brojna ekipa muzičara. Ako znamo da se u Novom Sadu – čast izuzecima – bendovi uglavnom bave “derivatima” panka, da li bi tvoj sastav “Keckec & Acid Folk Orchestra” mogli da shvatimo i kao svojevrsnu promociju nekog drugačijeg muzičkog Novog Sada?
KECKEC: Sadržaj je isti, samo je forma različita. Pank bendovi sviraju jednostavnu gitarsku muziku, dok se ja trudim da zakomplikujem gde god mogu, ali, publika koju priželjkujemo na kocertima – otprilike je ista.
Šta misliš, u odnosu na vreme kad su pesme nastajale, da li je razum iz naslova albuma – bilo tvoj ili naš – konačno razbuđen?
KECKEC: Odmah da kažem, razum iz naslova je i moj i vaš! Sam naslov nagoveštava da je, barem kada sam ja u pitanju, to doba prošlo. Nažalost, mislim da smo kao društvo i dalje u stanju teške hibernacije.
Tvoj prvi bend zvao se “Marš od Bajage”. Ukoliko bi “Pesme iz godina...” nekako ipak uspele da dođu do tzv. šire publike, da li bi ipak rado pošao “u pravcu Bajage”?
KECKEC: Bio bih presretan da je Bajaga mejnstrim u Srbiji. Ali nije. Bajaga je nekada bio mejnstrim, pa na osnovu toga još uvek ima publiku na koncertima... Danas su neki drugi autori mejnstrim, ali koji, naravno, nisu po mom ukusu. Zagrebačka grupa “Hladno pivo” imala je 4.000 ljudi na Sajmu u Novom Sadu. Ako to znači da su oni muzički mejnstrim – onda bih i ja voleo da budem mejnstrim!
Mladi domaći muzičar pod umetničkim imenom Kralj Čačka – složićeš se – ima zaista sjajne kantautorske numere. Ali ko je za njih čuo? Da li imaš osećaj da bi, u današnjoj, ovakvoj Srbiji, i tebi i njemu “najbolje” bilo da postanete učesnici nekog televizijskog realiti-šoua?
KECKEC: Meni se nažalost Kralj Čačka mnogo sviđa! Kažem tako zato što bendovi koji se meni dopadaju uglavom ne nađu put do šire publike. Možda bi trebali i “Buldožeri” da se ponovo okupe pa da zasviraju u televizijskoj emisiji Ja imam talenat? Ali to nije rešenje... S druge strane, kad je domaći rokenrol u pitanju, ne zna se ko danas više beži od koga – da li autori od publike ili publika od autora. Što se mene tiče, stvarno nemam nameru da budem po svaku cenu andergraund. Možda si me zato i pitao ono za Bajagu...
Ko je najveći “krivac” što Milan Kerezović Keckec zvuči upravo ovako – Tom Vejts, Marko Brecelj ili Đorđe Balašević?
KECKEC: Ima tu još imena koja bi se mogla pomenuti, ali mislim da je novosadsko Novo naselje najzaslužnije što zvučim kako zvučim. Jednostavno, hteo sam da se moji drugari prepoznaju u svim ovim pesmama. Znaš, mi smo generacija koja se prećutkuje, i to me uvek nerviralo.
Kako doživljavaš poređenja s Balaševićem, pre svega s njegovim majstorstvom storitelinga?
KECKEC: Ne možemo mi da se poredimo, iz više razloga. Đorđe Balašević je veliki i ostvareni umetnik, i potpuno druga generacija, a ja sam početnik, i kradem od najboljih. To je kao da poredite, recimo, “Stounse” i Haulina Vulfa!
Kažeš da si “inspirisan srpskom i bosanskom narodnom muzikom iz 60-ih godina”. Konkretno kojim izvođačima?
KECKEC: Ma ja volim izvornu muziku uopšte. Himzo Polovina, Nada Mamula, Silvana Armenulić, itd. Trenutno mi je hit ona pesma Znaš li, dragi, onu šljivu ranku... Njena treća strofa ima erotiku kakvu ja volim.
AVDIĆ MI JE REFERENCA
Nedavno je umrla pevačica Ljiljana Batler. Znam da voliš njene albume... Da li bi voleo da te, barem u nekoliko pesama, prati njen “Mostar Sevdah Reunion”, ili misliš da bi tvojoj muzici primerenija bila pratnja (danas nažalost bivše) somborske “Huči kuči bande”?
KECKEC: Često se u gradu vidim sa Onkom, on je svirao flašofon u “Huči kuči bandi”, i baš se dogovaramo da nešto snimimo zajedno. Naravno, mnogo bi se osećao i prirodnije i komotnije u društvu “Huči kuči bande”. Možda i zato što sam na neki apstraktan način povezan s ljudima iz Sombora. A Ljiljana Batler je bila jugoslovenska Bili Holidej!
Što se tiče kolega iz najbližeg komšiluka, da li bi radije sarađivao s Tuzlakom Damirom Avdićem ili sa Sarajlijom Damirom Imamovićem?
KECKEC: Obojica su sjajni! Sa Avdićem sam svirao u Zrenjaninu, a Damir Imamović divno peva... Ne znam kako bih se snašao sa Avdićem. I kod Avdića i kod mene se oseti u tekstovima da smo umetnički sazrevali u vremenu nekakvog postvijetnamskog sindroma, ali, onoliko, različito, koliko je različito bilo sazrevati u Bosni ili u Srbiji. Kad Avdić snimi neku lepu, veselu ljubavnu pesmu, možda na ovim prostorima stvari počnu da se menjaju na bolje. On mi je referenca.
Komponovao si muziku i za filmove, televiziju i pozorište. Da li će kantautorstvo ubuduće ipak biti tvoj prioritet?
KECKEC: Rokenrol mi je uvek bio prioritet, a primenjenom muzikom ću se baviti kad god bude prilike. I jedno i drugo je lepo na svoj način. Kada komponujem muziku za svoje pesme, radim po istom principu kao s primenjenom muzikom. Dakle, radim po tekstu.
Koliko ti znanje koje se tiče “tajni” dizajniranja zvuka, stečeno na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, pomaže u stvaranju muzike?
KECKEC: Vrlo malo. Ali mnogo mi pomažu stvari koje sam naučio u srednjoj muzičkoj školi. Išao sam u muzičku na teoretski smer, pa sam naučio ponešto o tome. Zahvaljujući tome, danas se mnogo brže sporazumevam s muzičarima s kojima sarađujem.
Sviraš gitaru na ulici od svoje 15. godine. Da li te objavljivanje albuma automatski briše s jedne takve “pozornice”?
KECKEC: Od svoje 15. godine sviram u centru Novog Sada. Na Novom naselju sam svirao i ranije. Mogu samo reći da se ne gadim ulice ni sad.
(Nova misao/Zurnal.info)
Predrag Đuran
Novosadski kantautor Milan Kerezović Keckec je jedan od najzanimljivijih kantautora na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Nedavno je objavio album pod nazivom Pesme iz godina uspavanog razuma, a u intervjuu sa Predragom Đuranom govori o prešućenoj generaciji, razumu, ulici, Tomu Waitsu, Đorđu Balaševiću i dva bosanska Damira – Avdiću i Imamoviću
Stara pesma odavno je otpevana, ali neki novi k... nikako da dođu. Autor stare pesme više se i ne bavi muzikom, mislim, ne preterano aktivno, ipak, naslednici nikako da pogode vrata vaših srca i dočepaju se vaše pažnje. A provetravanje scene – i muzičke i svake druge – više je nego neophodno.
Na albumu peva i svira brojna ekipa muzičara. Ako znamo da se u Novom Sadu – čast izuzecima – bendovi uglavnom bave “derivatima” panka, da li bi tvoj sastav “Keckec & Acid Folk Orchestra” mogli da shvatimo i kao svojevrsnu promociju nekog drugačijeg muzičkog Novog Sada?
KECKEC: Često se u gradu vidim sa Onkom, on je svirao flašofon u “Huči kuči bandi”, i baš se dogovaramo da nešto snimimo zajedno. Naravno, mnogo bi se osećao i prirodnije i komotnije u društvu “Huči kuči bande”. Možda i zato što sam na neki apstraktan način povezan s ljudima iz Sombora. A Ljiljana Batler je bila jugoslovenska Bili Holidej!
