Odlazak oštrog kritičara religija

„Takav sam da ne mogu da budem vernik“

Blez Paskal

Naši izdavači u poslednjih nekoliko godina objavili su tri knjige koje bi se, uopšte uzev, mogle ubrojati u neku vrstu neoprosvetiteljske kritike religije. Među takve knjige spada, svakako, Ateološka rasprava Mišela Onfrea, Zabluda o Bogu Ričarda Dokinsa i, kao potonja, ali nipošto manje važna u tom nizu, bog nije veliki: Kako religija truje sve Kristofera Hičensa. To poslednje delo (čiji podnaslov u britanskom izdanju glasi Slučaj protiv religije) pročitao sam dva puta: prvi put kao redaktor prevoda, a drugi put uoči pisanja ovog pogovora. Moram priznati da sam tokom prvog čitanja, ne videvši odmah originalni naslov knjige, pomislio da je pisanje reči bog malim slovom (bar kada je reč o Bogu Avrama) tipografska greška u prevodu, a da Hičens, uprkos priznanju iz uvodnog poglavlja da sâm poštuje religijske konvencije, nije baš osoba koja će lako skinuti obuću pred ulazak u džamiju ili, bar reda radi, staviti kapu u sinagogi. Kod drugog čitanja ove knjige, setio sam se, pak, Salmana Rušdija, inače Hičensovog dobrog prijatelja, koji je jednom izjavio da se „religije ponašaju izvanredno agresivno, ali žele da se s njima ophodi u svilenim rukavicama“. I odmah sam pomislio: evo jednog Don Kihota, ateiste, u oklopu, s čeličnim rukavicama, opasanog svim mogućim hladnim i vatrenim oružjem, čiji je glavni, možda i jedini cilj da unese dar-mar u taj svileni, ali opasni svet religije.

Hičensovi poznavaoci pre će, dakako, o njemu reći da je on jedan profesionalni provokator, „kontraš“, radikalni levičar, razočarani posttrockista, ali i neokonzervativac koji podržava vojnu intervenciju u Iraku; ljubitelj Orvela i Džefersona, ali i mrzitelj Majke Tereze (ona je za njega „fanatik, fundamentalista i prevarant“), kao i borac protiv „teokratskog fašizma“ u Iranu. O kakvom autoru, o kakvoj kontroverznoj osobi je tu, zapravo, reč?

Osnovna lektira za nevernike

Sam Hičens, koji inače odbija napred navedene političke kvalifikacije – iako oseća izvesnu nostalgiju za vremenima u kojima je levica imala svoju šansu i u Zapadnoj Evropi – tvrdi za sebe da je antiteista koji veruje u vrednosti prosvećenosti kao što su sekularizam, racionalnost i humanizam. Rođen 1949. u Velikoj Britaniji (od 1982. živi i radi u Vašingtonu), Hičens se školovao na Kembridžu i u Oksfordu, a Laburističkoj stranci je pristupio još kao petnaestogodišnjak. Iz nje je izbačen samo dve godine kasnije zbog protivljenja ratu u Vijetnamu. Kao član jedne trockističke organizacije (Međunarodni socijalisti, docnije Socijalistička radnička partija), on započinje profesionalnu karijeru novinara, dopisnika raznih socijalističkih glasila i časopisa. Na svoju političku orijentaciju iz studentskih dana osvrće se duhovito i u ovoj knjizi: „Pripadao sam disidentskoj sekti koja se divila Rozi Luksemburg i Lavu Trockom i pouzdano tvrdim da smo i mi imali svoje proroke. Roza Luksemburg je bila gotovo neka mešavina Kasandre i Jeremije kada je grmela o posledicama Prvog svetskog rata, a velika trotomna biografija Lava Trockog iz pera Isaka Dojčera zaista i jeste nosila naslov Prorok“.

Sedamdesetih godina Hičens redovnije objavljuje političke kolumne za New Statesman, i to uglavnom žestoke kritike upućene na račun Henrija Kisindžera, Vijetnamskog rata i Rimokatoličke crkve. Godine 1981. prelazi u Sjedinjene Države gde piše za Nation, često napadajući Regana, Buša Starijeg i intervencije njihovih vlada u Centralnoj i Južnoj Americi. Ne ostaje dužan ni Bilu Klintonu, koga u knjizi Više nikog ne možeš da lažeš otvoreno naziva silovateljem, lažovom i ratnim zločincem (pre svega zbog raketiranja Sudana). Istina je, s druge strane, da je Hičens, ozlojeđen septembarskim događajima 2001. godine, snažno podržao američke intervencije u Avganistanu i Iraku, kao što je i 2006. pomogao održavanje protesta ispred danske ambasade u Vašingtonu, u znak podrške novinarima iz Jyllands Postena.

Tokom svoje novinarske i spisateljske karijere Kristofer Hičens je proputovao čak 60 zemalja sveta, a nešto duže je boravio na Kipru i u centralnoj Africi kao dopisnik. Danas redovno piše za Vanity Fair, Atlantic Monthly i New York Times Book Review, a kao predavač poznat je ne samo u Americi, nego i širom sveta. Pored knjige čiji je prevod, zahvaljujući Peščaniku, sada dostupan i našem čitaocu, ovaj autor je objavio monografije o Orvelu, Kisindžeru, Majci Terezi, Tomasu Pejnu i Džefersonu, kao i nekolike druge knjige o zemljama u kojima je boravio. Priredio je nedavno još jedno provokativno delo s temom religije, pod naslovom Portabl- ateista: Osnovna lektira za nevernika (The Portable Atheist: Essential Readings for the Non-Believer, Perseus Publishing, 2007). Pre tri godine, Hičens je, u online-anketi časopisa Foreign Policy imenovan za jednog od sto najistaknutijih intelektualaca, a knjiga bog nije veliki nominovana je 2007. za National Book Award. U samo nedelju dana prodaje, ona je dospela na drugo mesto Amazonove liste najprodavanijih knjiga (odmah iza poslednjeg Harija Potera), dok je u trećoj nedelji dospela i na sam vrh liste bestselera New York Timesa.

Marksističke fanfare

Iako je Hičensov otac bio poreklom baptista, sin tvrdi da mu porodica u detinjstvu nije nametala nikakvo posebno religijsko vaspitanje ili opredeljenje. On sam, međutim, u nekim svojim tekstovima i knjigama ističe majčino, a samim tim i vlastito, jevrejsko poreklo. Prema autobiografskom detalju na koji nailazimo u ovoj knjizi, vidi se da je Hičens, kršteni anglikanac, nekoliko godina pripadao i Grčkoj pravoslavnoj crkvi, kako bi tokom života na Kipru udovoljio roditeljima svoje prve žene od koje se docnije razveo. Svoj drugi brak on je, pak, krunisao u sinagogi. Reč je tu, dakle, o jednom samosvojnom, autentičnom ekumenskom ateisti!

Čitaocu ove knjige, bilo da je reč o religioznoj osobi ili ne, neće dugo biti potrebno da shvati kako njen autor svesno nastoji da isprovocira, skandalizuje, pa čak i uvredi vernike svojim ekstremnim, vrednosno nabijenim formulacijama. Za Hičensa, monoteistička religija je, na primer, „plagijat plagijata nekog rekla-kazala o drugom rekla-kazala, iluzija iluzije, unazad sve do nekoliko potpuno izmišljenih događaja“. Biblija, u skladu s tim, „može da dozvoljava – i ona zaista i dozvoljava – trgovinu ljudima, etničko čišćenje, ropstvo, prodaju nevesti i proizvoljne masakre“.

Jedan od otaca protestantizma, Žan Kalvin, bio je, opet, po ovom autoru, „sadista, mučitelj i ubica“, a svojim bespoštednim cinizmom Hičens ne ostaje dužan ni samim osnivačima velikih religija. Kad god mu se za to pruži prilika, pisac demaskira isključivost, aroganciju, taštinu, fanatizam i seksualnu represiju kao odlike koje često prate religijsku autoritarnost, patrijarhalizam i jednoumlje u ime Boga. Ponekad nam se doista može činiti da autor pokušava da pronađe ono najgore u povesti svake religije (verske ratove, despotizam, teokratiju, rasizam, glupost, seksualno nasilje, inkviziciju i sl.), kako bi je totalno diskreditovao, ne trudeći se pri tom da ukaže i na pozitivne aspekte verskog života. Iako on to često čini na vrlo duhovit, ironičan način, njegov osoben stil pisanja može imati za posledicu čitaočevo nedovoljno ozbiljno sagledavanje i razumevanje samih argumenata protiv religije, koji, uprkos Hičensovom retoričkom egzibicionizmu, imaju i izvesnu filozofsku težinu. Oni se, naime, ne mogu odbaciti tako lako kao Hičensov provokativni, politički krajnje nekorektni, književni stil.

U toj opštoj, neoprosvetiteljskoj argumentaciji protiv religije (u kojoj povremeno odzvanja i daleki eho marksističke fanfare), izdvaja se nekoliko važnijih teza: religije pogrešno, čak groteskno, tumače poreklo kosmosa i ljudskog roda; iako predstavljaju ljudski proizvod, one se nerazumno suprotstavljaju ljudskoj prirodi – seksualnosti, mentalnom i fizičkom zdravlju; religije podstiču nasilje, patrijarhalizam i slepo potčinjavanje autoritetu; one su neprijatelji slobodnog mišljenja i istraživanja; etika i moralnost su potpuno nezavisne od religije i ne mogu se iz nje izvoditi; s druge strane, religije su nemoralne kada tvrde da za svoje običaje i verovanja imaju opravdanje u božanskoj izuzetnosti.

Brbljarije božjih ljudi

Za ilustraciju svojih stavova Hičens se katkad poziva na primere iz svetih tekstova ili istorije religija, a nekad, opet, navodi iskustva iz vlastitog života, iz različitih zemalja u kojima je boravio, uključujući i susrete s verskim predstavnicima i poglavarima. Ovako on, na primer, opisuje susret sa unukom pokojnog ajatolaha Homeinija: „U svom domu sam primio Sajeda Huseina Homeinija, unuka ajatolaha i sveštenika iz svetog grada Kum, i oprezno mu pružio svoj primerak Kurana. On ga je poljubio, opširno i s uvažavanjem o njemu govorio, i za moju poduku na zadnjoj klapni knjige napisao stihove koji, po njegovom mišljenju, poriču pravo njegovog dede da bude verski autoritet, a istovremeno i poništavaju zahtev njegovog dede da se Salmanu Ruždiju oduzme život“.

Na udaru Hičensove kritike najčešće se nalaze avramovske (monoteističke) religije, ali od oštrijih prigovora nisu pošteđene ni religije Indije i Dalekog istoka – hinduizam, sikizam, budizam, pa čak ni neopaganizam i novi religijski pokreti. Evo jednog primera njegovog viđenja surovog patrijarhalizma u hinduističkom izdanju: „Mlade hinduističke neveste dobijaju teške batine, a nekad ih i žive spaljuju ukoliko se proceni da je skromni miraz koji su donele isuviše mali“.

A evo i jednog slučaja grotesknog religijskog tumačenja porekla univerzuma, i to u 20. veku: „U svim ovim slučajevima nalazi nauke su mnogo čudesniji od nadmenih brbljarija božjih ljudi. Ukoliko reč 'vreme' uopšte nešto znači, onda istorija kosmosa počinje pre oko dvanaest milijardi godina. (Ukoliko na pogrešan način upotrebljavamo reč 'vreme', završićemo kod detinje računice slavnog nadbiskupa Džejmsa Ašera iz Armaga koji je računao da je Zemlja – obratite pažnju, samo 'Zemlja', a ne ceo kosmos – nastala u nedelju, 22. oktobra 4004. godine pre nove ere, u šest sati popodne. To datiranje je prihvatio Vilijem Dženings Brajan, bivši američki državni sekretar i dva puta demokratski predsednički kandidat, u svom sudskom svedočenju u trećoj dekadi dvadesetog veka.)“

Na Hičensove napade naročito su, međutim, osetljivi pripadnici Rimokatoličke crkve. To nimalo ne iznenađuje ako se uzmu u obzir i ovakvi odlomci: „Vatikan, i njegova razgranata mreža biskupija, bili su u samo poslednjih desetak godina primorani da priznaju umešanost u veliki broj silovanja i zlostavljanja dece, pri čemu su zlostavljanja bila uglavnom, ali nikako i isključivo, homoseksualnog karaktera; pritisnut optužbama, Vatikan je poznate pedofile i sadiste štitio od zakona i premeštao u parohije u kojima ih je obično čekao još bogatiji izbor nevine dece koja ne umeju da se odbrane. Sada se procenjuje da u Irskoj – nekada bespogovornoj sledbenici Svete Majke Crkve – nemaltretirana deca u verskim školama vrlo verovatno čine manjinu“.

Iz ovakvih citata vidi se, mislim, jasno da je za pisanje ove knjige autor morao biti upoznat s mnoštvom podataka i činjenica iz različitih sfera religije, nauke, politike, svakodnevnog života – od kosmologije i teorije evolucije, preko genetike, etnologije i antropologije, do istorije religija i poznavanja svetih spisa velikih svetskih religija. U tom smislu, bog nije veliki jeste i prava riznica primera, ne samo argumenata, koje ne mali broj ateista, agnostika i sekularista u današnjem svetu (prema podacima iz 2005. godine oni čine oko 16% svetske populacije) može, bez mnogo dvojbe, koristiti u dijalozima i raspravama sa svojim religioznim neistomišljenicima.

S druge strane, u knjizi koja pokriva toliko široko područje znanja, a koju, ipak, nije pisao neki naučnik, enciklopedista (bilo da je reč o religiologu, filozofu ili evolucionom biologu kao što je, na primer, Ričard Dokins), mogu se lako pronaći i brojna pojednostavljenja, učitavanja, pa i greške u argumentaciji. Ako i zanemarimo političku nekorektnost ove knjige u celini – okolnost da će ona mnoge religiozne čitaoce uvrediti, a možda i povrediti – ostaje sporno, pre svega, to što je ovaj polemički spis upao u zamku većine primeraka svoga žanra. On, naime, jedan određeni fenomen (u ovom slučaju to je istorija religija, ali bi lako mogla biti i povest nauke, umetnosti, književnosti, ili bilo koje druge oblasti ljudskog stvaralaštva) posmatra krajnje selektivno, uzimajući u obzir uglavnom samo one elemente koji ga predstavljaju u najcrnjem svetlu.

Evo samo jednog primera. Na početku devetog poglavlja, koje se bavi Kuranom i islamom, Hičens pravi neke paralele s judaizmom i hrišćanstvom, pa zaključuje: „I ovde nalazimo veliku zbirku sumnjivih anegdota o tome šta je prorok činio i govorio, zbirku nazvanu hadis“. Da, to je tačno, i to je odavno, još u srednjem veku, utvrdila islamska teologija. Ali potvrđeno je, isto tako, da postoje i zbirke hadisa koje su od nesporne vrednosti kao izvori za proučavanje ranog islama. Hičens, međutim, ili to ne zna, ili – što će pre biti slučaj – o tome ne želi ništa da kaže. Prema tome, deo nije isto što i celina (pars pro toto), a ni mapa nije teritorija, i tu bih, možda, najviše zamerio Hičensu u izgradnji njegove logičke konstrukcije i argumentacije za ovu knjigu.

Neka bukvalna tumačenja događaja iz prošlosti pojedinih religija koje on navodi teško da bi bila održiva u savremenoj teologiji i hermeneutici (da ne govorimo o komparativnoj religiologiji), a pojedini primeri iz živog sveta religija mogli bi se, opet, odbaciti ili bar ignorisati kao suviše ekstremni i stoga nedovoljno reprezentativni u jednom širem, opštijem smislu. Hičens, recimo, pridaje suviše veliki religijski značaj terorističkim napadima od 11. septembra 2001, iako sâm, verovatno, ne bi prenaglasio ulogu Dejvida Koreša i njegove teksaške fundamentalističke zajednice – spremne na rat do smrti s američkim federalcima – u povesti hrišćanstva 20. veka. I to ne zato što je sam Hičens bio ili ostao hrišćanin, već stoga što takvi primeri nipošto ne potvrđuju pravilo, bar kada je reč o svetskim religijama: naime, to da su one en gros nasilne, netolerantne, sklone sukobima i sl.

Uostalom, nisu ni svi događaji u istoriji nauke, politike, sporta imali sretan završetak, pa ni religijska povest ni po čemu tu nije posebna, izuzetna. Nauka je, recimo, zloupotrebljena u svrhe pravljenja oružja za masovno uništenje (isprobano 1945), minhenska olimpijada u svrhe terorizma, o politici da i ne govorimo. Ne sećam se da je 1974. godine, bar u međunarodnom kontekstu, neko religiju dovodio u vezu s terorizmom, iako su glavni akteri minhenske drame bili Izraelci i Palestinci.

Fašizam u ime religija

Religija se dosta često, kao što je znano, povezuje sa sukobima. Koliko je to opravdano? Kada se makar i letimično osvrnemo na karakter konflikata u savremenom svetu, vidi se prilično jasno da verske zajednice nisu nužno, ili po pravilu, u sukobu kao verske zajednice. One, štaviše, mogu posredovati u sukobima drugih aktera i neposrednije doprineti pomirenju. Ali ko je onda tu u sukobu? To su, pre svega, ljudi, grupe, zajednice s određenim kolektivnim identitetima, uključujući i njihov religijski, verski identitet. Razlozi za konflikt su, po pravilu, vanreligijski (politički, socijalni, ekonomski, kulturni), a ne teološki, metafizički, iako je religijska dimenzija tu bar posredno uključena i to nije bez izvesnog značaja za pitanje kojim se ovde bavimo. Kao i u drugim sferama života, primeri se mogu naći i za jedno i za drugo. Uostalom, sam Hičens priznaje da jedan isti religijski tekst može različitim ljudima dati sasvim drukčije zapovesti.

Ako bismo se još samo nakratko zadržali na islamu, iz Hičensove knjige se ne vidi dovoljno jasno šta je, na primer, islamsko, šta muslimansko, a šta arapsko? Arapske kulture Severne Afrike se, svakako, prilično razlikuju od arapskih kultura Bliskog Istoka, a još više od Irana, južnoazijskih i jugoistočnoazijskih kultura u kojima je islam takođe dominantna religija. Ako tome još dodamo i muslimane u Evropi i Americi, slika o muslimanskoj praksi i kulturnom kontekstu postaje, svakako, daleko složenija. Ili, još važnije, šta je religijsko, šta kulturno, a šta političko? Hičens, na primer, bez ikakve ograde, u nekim svojim javnim nastupima govori o „fašizmu s islamskim licem“. Bez obzira na polemički kontekst njegovih rasprava, daleko veća opreznost bi se tu očekivala od autora i novinara koji je još poznat i kao iskusni svetski putnik.

Položaj žene u Saudijskoj Arabiji je, na primer, daleko teži nego u Turskoj ili Pakistanu. Iako je u sva tri slučaja reč o muslimanskim društvima, gde je islam dominantna religija, u prvom od njih ženi nije dozvoljeno da vozi automobil, dok je u druge dve države žena bila i premijer. I kada su bivšu premijerku Pakistana, Benazir Buto, nedavno ubili njeni sunarodnici, oni to nisu učinili u ime islama, ili zbog toga što je ona bila žena, već pre svega zato što su u njoj videli opasnu političku protivnicu.

U današnjem svetu treba, dakle, razlikovati globalne fenomene, regionalne varijetete i lokalne raznolikosti. Prema empirijskim istraživanjima globalnog opsega, većina ljudi u svetu danas smatra da su glavni povodi za sukobe politička moć i interes, a ne religija i kultura. Prema istraživanju Svetskog servisa BBC, firme GlobScan i Univerziteta Merilend iz 2006/2007. godine, koje je obuhvatilo čak 27 zemalja i 28.000 ljudi, ukupno 56% ispitanika vidi zajedničku osnovu između islama i Zapada, a samo 28% neizbežnost konflikta11. Ne postoji, doista, čista religija van vremena i prostora: možda u teoriji, ali ne i u stvarnom životu. Tu se ne smeju zanemariti drugi, nereligijski faktori, kao što su sekularni nacionalizam i druge političke ideologije. Kada je reč o konkretnim religijama, suočavamo se, dakako, s još jednom, ne manje važnom dilemom. Nju možemo ukratko formulisati pomoću jednostavnog pitanja: koji islam, koje hrišćanstvo, koji judaizam, koji budizam? I unutar samih svetskih religija postoji puno različitih interpretacija, varijeteta. S druge strane, ni odnos između religije i politike nipošto nije jednostran.

Kada je, pak, reč o religiji u jednini, u nekakvom teorijskom smislu, onda nije na odmet praviti i jasniju razliku između religijskog diskursa (mita, doktrine), prakse (rituala), zajednice i institucije. Na koji aspekt religije se, onda, u konkretnom slučaju, misli? Odnos između ovih aspekata je, kao što bi se i moglo očekivati, dosta složen, naročito ako se uzme u obzir bogatstvo i raznovrsnost religijskog života u sinhronijskoj („žive“ religije), ali još više dijahronijskoj perspektivi (istorijske religije). Religijska praksa može, na primer, imati osnova u diskursu – mitu ili doktrini, ali može biti i istorijski dosta udaljena od te svoje osnove, tako da učesnici u ritualu, poštujući ortopraksiju, nemaju baš nikakva saznanja o ortodoksiji koja toj praksi prethodi. Ili, opet, zajednica i institucija mogu imati harmoničan odnos, ali može se, isto tako, dogoditi da institucija sebe zatvori u hermetičke okvire svojih vlastitih struktura religijsko-političke moći i donekle, ili čak sasvim, izgubi kontakt s matičnom zajednicom. Ako tome dodamo i složenost religijskih varijeteta u istorijskoj perspektivi, njihovu fragmentaciju kao rezultat različitih raskola, sukoba i denominacijskih razdvajanja (pri čemu svaka od tih zasebnih „crkava“, „frakcija“ i „denominacija“ istorijski prolazi kroz svoje osobene i složene transformacije i evolucije), postaje jasno koliko je svaki teorijski pokušaj da se uopštenim govorom o religiji obuhvate sva ta odstupanja, kao i kompleksnost konstituisanja i razvoja religija na istorijskom, ali i sinhronijskom planu, suočen s gotovo nepremostivim teškoćama.

Antiteista i teista po potrebi

Piscu ovog pogovora najubedljiviji su oni delovi Hičensove knjige u kojima se naučni argumenti (bilo da je reč o kosmologiji, biologiji, medicini ili fizici) suprotstavljaju površnim, pojednostavljenim religijskim koncepcijama, pri čemu treba imati u vidu da te pojednostavljene koncepcije nisu i jedine koje su se istorijski razvijale unutar pojedinih religija. Prisetimo se samo istorije hrišćanstva u periodu humanizma, renesanse i prosvećenosti, kada je veliki broj naučnih otkrića došao baš iz redova religioznih naučnika, mislilaca i filozofa. Istorijski gledano, islam koji se negovao u Andaluziji u 10. i 11. veku bio je daleko prefinjenija verzija te religije od onog islama koji se danas propoveda u Avganistanu ili Saudijskoj Arabiji. Dovoljno ubedljiva su, dakako, i ona Hičensova po glavlja u kojima se religije kritikuju sa institucionalnog aspekta, pri čemu se pokazuje u kojoj meri su okoštale, dogmatske institucije tokom istorije načinile velike nepravde pojedincima, pa i čitavim narodima i zajednicama, kao, na primer, u doba inkvizicije, kolonijalizma i terora u ime religije.

Na kraju, koliko je Hičens u stanju da pomiri svoj normativni, gotovo manihejski stav prema religiji s nedoslednošću vlastitog političkog opredeljenja, bar u slučaju rata u Iraku i Avganistanu? Ima li ipak nekakvog licemerja u činjenici da ovaj pisac istovremeno podržava golemu tragediju nedužnih ljudi u spomenute dve muslimanske države, i to u 21. veku, u ime borbe protiv terorizma i „proizvodnje oružja za masovno uništenje“? To je, u najmanju ruku, teško razumljivo za jednog levičara humanistu, a osobito za autora ovakve knjige. Hičens je, doduše, kritički pisao i o Reganu, Bušu Starijem i Klintonu. Da li bi se on, međutim, odvažio da sastavi delo poput bog nije veliki o istoriji SAD, u kojem bi bili navedeni samo negativni primeri američkog intervencionizma u svetu, kao i kolonijalne, etničke, rasne i religijske isključivosti u odnosu na domorodno stanovništvo u Severnoj Americi i Africi? Jer zemlja u kojoj on danas živi još je, uprkos svemu tome, kao i drugim negativnim primerima koji se ponekad navode i u ovoj knjizi, uzor religijskog pluralizma i vladavine prava u svetu. Kakav je to oportunizam, najzad, prevladao kod Hičensa, okorelog antiteiste, da je svoje brakove morao sklapati u religijskim, a ne samo građanskim ustanovama, menjajući veroispovest prema potrebi? O kakvoj ličnoj (ne)doslednosti je tu, onda, reč? U takve zamke, potvrdilo se to puno puta, najlakše upadaju oni Don Kihoti koji svom protivniku pristupaju s nedovoljno mere, opreznosti i poštenja.

Milan Vukomanović

Beograd, leto 2009.

(Prenijeto s www.peščanik.net)