OPROŠTAJ OD IDOLA: Tako je govorio Vlada Divljan!

O PRVIM BENDOVIMA

Svoj prvi bend sam osnovao s deset godina, revolucionarne 1968., i od tada sam uvijek svirao u nekom, najčešće svom, bendu. Zanimljivo je da su sa mnom, u toj prvoj grupi bili i Zdenko Kolar i Boža Jovanović, kasnija prva ritam sekcija Idola. Dakle imali smo bend, ali nismo znali svirati, pa smo polako učili, uglavnom na beskonačnim probama po raznim podrumima, ložionicama i garažama.

Krajem ljeta 1979.  raspao se bend "Zvuk ulice" u kome su osim mene svirali još dvojica Idola, Zdenko i Kokan, a kako sam se u to vrijeme intenzivno družio sa Srđanom Šaperom, prijateljem iz gimnazije i njegovim prijateljem, studentom medicine Nebojšom Krstićem, više šale radi napravili smo band "Dečaci" koji nikada nije saživio.

Međutim, ispostavilo se da je ta "šala" prilično dobra i da je taj čudni spoj muzičara i ne-muzičara (jer se Šaper i Krstić prije toga nisu bavili muzikom) koji je nastao kada smo, nekoliko mjeseci kasnije, osnovali Idole izrodio neki novi kreativni naboj i mene inspirirao da napišem neke od svojih najboljihpjesama.

(Novi list, 2012.)

O NOVOM VALU

Drago mi je što sam bio dio svega toga, što sam bio u pravo vrijeme na pravom mjestu, tako bar svi kažu. To je sve vjerojatno imalo veze i s nekim krupnijim društvenim događanjima, raspadom jednog sistema koji se tada lagano počeo  urušavati, što je za rezultat imalo popuštanje cenzure i, što je naročito važno, autocenzure kod mnogih. Također, ne smijemo zaboraviti ni novi val kao svjetski pokret koji nas je sve inspirirao i pokrenuo.

(Novi list, 2012.)

O NAJDRAŽIM NOVOVALNIM PJESMAMA

Od bendova su tu Film, Haustor, Idoli, Orgazam, Šarlo, ako je pet, a što se pesama tiče... Kad smo kod Šarla, verovatno je to „Niko kao ja“ ili „Ona se budi“, mada ja volim i pesmu „Mali čovek“. Od Orgazma, recimo, „Krokodili dolaze“, „Nebo“ je isto dobra stvar, a opet ja volim „Vi, što virite iz džepova solitera...“ (peva). „Moderna djevojka“ je pesma koju najviše volim od Filma, a od Haustora ljetnje haljine, „Ena“ je već malo kasnije nastala, pa „Neobičan dan“... Teško mi je da se opredelim za po jednu pesmu.

(Na dlanu, 2012)

O OSAMDESETIM

Vreme je bilo veoma ugodno, pretežno sunčano sa blagim povetarcem koji je veselo ćarlijao donoseći nam povjesne uticaje sa zapada.

Osim toga, bilo je inspirativno u svakom pogledu. Ja sam već godinama pre toga svirao po beogradskim klubovima (u to ubrajam i domove kulture, sale radnièkih univerziteta i mesne zajednice) i bilo je čupavo, polako smo napredovali, bilo je teško snimiti bilo šta u "pravom" studiju - tada još nije bilo ni kasetaša više-kanalaca, profesionalne i poluprofesionalne sprave su bile nedostižne.

A onda se nešto promenilo, moglo se namirisati već krajem '79. Ali je sve počelo da se dešava od samog početka 1980. Četvrtog maja je umro Tito, što nije direktno uticalo na rokenrol, osim što su četrdeset dana puštali samo "zagrobnu" muziku, ali indirektno jeste na razne načine, pre svega zbog određene novonastale smušenosti dotad relativno dobro funkcionišućeg državnog cenzorskog aparata.

Takođe, otvoren je prvi pravi privatni studio u Beogradu: "Druga maca" Enca Lesića, što je bilo od izuzetnog značaja jer bi iz postojećih državnih studija u tom momentu teško izašlo nešto poput "Paket aranžmana". I naravno, uticaji sa tzv. zapada, svetski novi talas, zaista uzbudljivo vreme i istinska bliskost, pre svega sa Zagrebom, van onog zvaničnog bratstva i jedinstva. Prvi put, i verovatno poslednji, da se na celom podruèju nekadašnje SFRJ, i to nekoliko godina, pre svega slušao domaći rokenrol.

Dakle, da sažmem: vreme je bilo lepo, mi mladi, izgledalo je da sve to ide nekuda i ima nekakvog smisla, u svetu su se dešavale razne dobre i inspirativne stvari, poèele su neke promene ili je mirisalo tako, društvo se lagano liberalizovalo, barem je tako izgledalo...

Još samo par godina ranije, Maljčiki bi verovatno bili zabranjeni ili barem se nikad ne bi pojavili u medijima. Možda bi neko i bio izbačen iz neke škole zbog takve pesme ili barem iz omladinske organizacije, a 1980. su bili zabranjeni na Radio Beogradu, ali ne i na TV Beogradu, iako su oni bili ista kuća.

(New Immigrants, 2005)

O KRATKOJ KARIJERI IDOLA

Biće da nam je tako bilo pisano. Kratko, ali slatko. U ono doba mi to nije tako izgledalo, ali sam sada uveren da se raspad dogodio u pravom trenutku.

U celu stvar smo ušli kao višegodišnji drugari, dobri, najbolji, odrastali smo zajedno, skupa formirali svoj humor i svoj pogled na svet, a izišli kao drugačiji ljudi, različitih pogleda i interesovanja. Barem kada smo Srđan Šaper i ja u pitanju.VIS Idoli su se sastojali od dve, da tako kažem, frakcije, one sviračke i one druge, recimo više konceptualne. Ja sam jedini bio i u jednoj i u drugoj. Sama činjenica da Šaper i Krstić nisu bili muzičari ni pre, a ni posle Idola, bila je na samom početku dobar reklamni štos, ali je svakako unela određenu svežinu na probe i u sam stvaralački proces.

(Tjednik Novosti, 2008)

O ALBUMU “ODBRANA I POSLEDNJI DANI”

Postojao je jedan šizofren odnos prema religiji i tradiciji; mislim da je kasnije preuveličavanje nacionalnih osećanja i religije, upravo posledica dogmatskih stavova iz prethodnog vremena. U mladom čoveku mora da se javi određena doza cinizma prema licemerju, i to je jedan od mojih intimnih razloga zašto je Odbrana imala taj moment s religijom, ili, kako su to neki nazvali: koketiranje s pravoslavljem. U to vreme je tako nešto smatrano politički nekorektnim, i nismo snimili nijedan televizijski spot za ploču, iako smo za prethodne pesme snimali i po pet spotova.

Dva meseca posle izdavanja Odbrane i pored svih hvalospeva koje smo doživljavali u Džuboksu, na ulici su me zaustavljali ljudi sa pitanjem: Jel ste se raspali, nema vas na televiziji?! Kao što je uglavnom poznato, kasnije je album Odbrana i poslednji dani proglašen za najbolji, prvo u jugoslovenskom rokenrolu, potom i ex-jugoslovenskom.

(Nin, 2003)

O ALBUMU “ČOKOLADA”

Mi smo hteli da napravimo komercijalnu ploču pošto je priča oko "Odbrane i poslednjih dana" bila uzbudljiva i kritičari su nas mahom obožavali, ali nas više nije bilo ni na televiziji ni na radiju. Tako je "Čokolada" bila pravljena kao album za široku publiku, ali smo malo previše otišli u tu širinu, na neki način smo od vina napravili bevandu, ali pomalo tanku, jednim delom i zbog kompromisa s koproducentom Bobom Peinterom, koji je sam naginjao mekšoj pop produkciji.

Osim toga, sama pesma "Čokolada" je previše izbila u prvi plan i progutala druge pesme, originalno je to samo trebalo da bude kratka pošalica na albumu koji je zapravo trebao da se zove "U gradu bez sna".

(Tjednik Novosti, 2008)

O RASPADU GRUPE

Govorio sam o tome da nas je naše prijateljstvo, pogotovo duh koji nas je vezivao, izbacio na javnu scenu, da je to bio preduslov za mnoge naše pesme. Onda se u to umešala ta nazovislava, i polako smo od dobrih prijatelja postajali manje dobri prijatelji. Porasle su sujete, apetiti. Neki od nas su sebe preozbiljno shvatili, po mom dubokom uverenju.

U drugoj polovini 1983. mnogo tih lepih i pozitivnih osećanja, jednostavno je nestalo. Trebalo nam je i po pet dana da bismo se okupili. Malo-pomalo nestajali su svi razlozi koji su nas činili bendom, činili prijateljima i onim što smo bili - idolima.

Konkretan povod za naš rastanak bila je međusobna svađa na koncertu u Ljubljani. Naravno, bio je to samo povod. Ostao sam još nekoliko dana u Ljubljani, kad sam se vratio shvatio sam da se nešto čudno dešava u bendu. Posle dva meseca saznao sam da Nebojša organizuje probe bez mene. Bio je to definitivni kraj Idola.

(Nin, 2003)

O PONOVNOM OKUPLJANJU IDOLA

Zaključno sa 1995. godinom kada sam prestao da razmišljam o tome. Tada sam se vratio iz Australije i shvatio kako smo izrasli u drugačije ljude i da kao bend nemamo zajedno više šta da kažemo. Ono što nas je u početku spajalo, sada nas je isuviše razdvojilo i samo bismo pokvarili uspomenu na ono što je bilo ranije.
(Story, 2013)

O BIVŠIM DRUGOVIMA

Da smo bili prije svega glazbenici, vjerojatno bismo prije ili poslije morali zasvirati ponovno, ali bit benda je doista bila prijateljska ljubav i veselje. A kako ja sa Šaperom i Krstićem više od 15-16 godina ne razgovaram, zašto bih radio nešto s ljudima s kojima nemam nikakav kontakt? Ne želim biti ni na sceni s njima. Sigurno bismo lijepo zaradili, ali drugih razloga ne vidim. Mislim da bismo jako razvodnili cijelu atmosferu.

(Večernji list, 2012)

O POROCIMA

Mislim da je to najviše do čoveka, ali pored sreće važno je i u kakvoj porodici i okruženju sazrevaš. Nisam ni ja svetac, daleko od toga, ali nikada nisam istinski tražio tu zamenu stvarnosti. Zato je važno biti u kontaktu sa samim sobom. Inače, uvek sam se užasavao igala, bilo mi je dovoljno mučno i kada sam morao da vadim krv, ne zato što sam se bojao, nego što mi je to bilo neprirodno probijanje nekog zaštitnog omotača. Nije mi bilo neophodno da zaronim u nešto te vrste jer sam intuitivno shvatio da taj put nije dugačak.

(Story, 2013)

O NARODNJACIMA

U pjesmi "Zaljubljen sam u svoga jarana" se prije svega zezam, ne s gay pokretom, nego s tom macho kulturom koja je u turbo-folku jako izražena, tu se uvijek zna da je to strasna, isključivo heteroseksualna ljubav, ali opet računam, mora i da među ljubiteljima tog zvuka ima ljubitelja istog spola…

S Jahijom Gračanićem se nisam zezao, nego sam radio svoj posao po narudžbi, htio sam napraviti narodnjak, onakav kakvi su se pjevali krajem šezdesetih (radnja filma se događa 1968). Iako po opredjeljenju definitivno nisam narodnjak, volim izvornu narodnu muziku, a kao klinac sam usporedno sa Black Sabbath slušao i Zvonka Bogdana, mama mi je iz Sombora, pa su mi te ploče bile na dohvat ruke. Kao dijete nemaš predrasude, ne znaš šta je cool, slušaš ono što voliš, ali netko ti to mora i ponuditi.

Nekada se i radio mnogo više slušao, a i programi su bili pažljivije i stručnije pripremani, tako da sam praktično odrastao u tom vrlo eklektičnom suzvučju, ako tako može reći, od samog početka sam bio izložen svim vrstama muzike, dobar dio te muzike je bila i narodna muzika, ali kvalitetna i dobro izvedena.

(Muzika.hr, 2010)

O ALBUMIMA ZA PUSTI OTOK

Jedan album Beatlesa i Rolling Stonesa te kompilaciju narodne glazbe s područja bivše Jugoslavije.
(Gloria, 2013)

O ODLASKU IZ SRBIJE

Nigde nije lako, dugo traju promene, prođe život dok se neke stvari ne reše, stalno se nešto čeka, otuda nije ni čudo da ljudi hoće da odu odavde. Mada da li je to pravo rešenje? Svi misle da napolju cvetaju ruže, ali zapravo nije tako. Voleo bih da su se neke stvari drugačije odigrale i da mi je ovde krenulo.

Međutim, počeo je rat, koji nije bio moj rat. Nisam imao šta ovde da radim, jer nisam hteo da pišem neke rodoljubive pesme. Filmovi se nisu snimali, obrazovni program se ugasio…A ja sam sa svoje 33 godine, u tom trenutku, preležao sve dečje bolesti (nadanja, neuspehe), shvatio čime hoću da se bavim, a ovde to nisam mogao. Ponavljam, onda se dogodio rat i u tom momentu sam rešio da odem. Plan je bio da odem na mesec dana, a ostao sam šest godina, prvo sam otišao u Australiju, a onda u Austriju. Možda ću i knjigu da napišem o tome, samo da nađem vremena, jer možda nekom moje iskustvo pomogne.

(Mondo, 2013)

O POVRATKU U SRBIJU

Sa porodicom sam došao 2003. godine i plan je bio da vidimo šta se događa. Posle nekoliko dana ubili su premijera Đinđića i to mi je dalo odgovor da li je vreme da se vratimo.

(Mondo, 2013)

O SAVREMENOJ ROCK SCENI

Rekao bih da je ta scena možda i bolja nego što zaslužujemo. Ne možeš ti rokenrol, urbanu kulturu da neguješ u staklenoj bašti, tako što ćeš neki bend finansirati očekujući da bude dobar, ali pitanje je šta bi i od nas svih bilo ranih osamdesetih da nam SKC nije otvorio vrata i omogućio makar da sviramo u profi uslovima. Da mi je neko pričao da ću danas hvaliti kulturnu politiku sedamdesetih, nasmejao bih mu se, ali, došlo je, zaista, do toga.

(Na dlanu, 2012)

O FILMSKOJ MUZICI

Volim da komponujem muziku za ekran, kako se to kaže na engleskom, volim ponekad da radim i nešto što je između muzike i sound designa, uzbudljiva mi je ideja da svojom muzikom mogu da utičem na svest i na podsvest gledaoca. Tu uvek ima mogućnosti da se proba nešto novo, istovremeno je i solo i kolektivni rad, a sa napretkom najnovije digitalne tehnologije, mogućnosti se šire, samo mašta je granica...

Počeo sam rano, čim sam mogao, još '81. pišući songove za emisije TV Beograd, već '84. sam radio muziku za prvi igrani film, "Šest dana juna", pre toga pesme za "Dečka koji obećava", pa zatim za prvu priču iz "Kako je propao rokenrol", pa za "Crni bombarder". U Australiji sam najviše radio muziku za dokumentarne i kratke filmove, naročito za vreme i nakon filmske škole (AFTRS) koju sam tamo pohađao. Poslednjih godina najčešće uglazbljujem dokumentarce, a ponovo sve češće i igrane filmove

(Tjednik Novosti, 2008)

O GRAĐANSKIM PRAVIMA

U Srbiji bi trebalo raditi na osvešćivanju kad je reč o građanskim pravima uopšte, jer smo mi, mislim, zaboravili na muke koje su nam se dešavale u poslednjih 20 godina. Zaboravili smo svoja osnovna prava, a ostale su samo dužnosti. Kao što vidimo, država je efikasna u naplaćivanju.

Iako mi je mesto stanovanja u Beču, ovde sam bar jednom mesečno, imam svoju adresu u Beogradu i osećam se kompetentnim da o tome govorim. Danas se ljudi bore da zadrže posao i prežive, tako da borba za građanska prava deluje kao neka vrsta da ne kažem luksuza. U borbi za preživljavanje nema vremena za aktivizam i borbu za prosperitet. Vreme je da shvatimo da je vlast tu da nam služi, a ne da je idealizujemo ili po ko zna koji put doživljavamo kroz kult ličnosti.

(Yellow Cab, 2011)

O DANAŠNJIM IDOLIMA

Nisam siguran koje bi grupe danas mogle da budu idoli za mlade naraštaje. Kada sam sa svojim drugarima “pravio” muziku pre otprilike trideset godina, nama su idoli bili Stonsi. Mada, u današnje vreme sve se promenilo. Ispade da su idoli političari, iako na muzičkoj sceni ima sjanih mladića koji dobro muziciraju, kao što su članovi grupe “Nežni Dalibor”. U javnosti se uglavnom  ”vrte” političari i druge estradne zvezde, koji, nažalost, imaju svoje brojne poklonike.

(Wannabe, 2002)

(zurnal.info)