Život u kolonijalizmu

U Rumuniji, kao i u Italiji, imamo izobilje banaka i crkava. Gde god se okrenete, videćete case de amanet, zalagaonice, koje se obično nalaze odmah pored neke od brojnih apoteka: to nije dobar znak. Prosečan životni vek u Rumuniji je 74,2 godine, osam godina manje nego u Italiji. U ovoj zemlji ljudi ne vode računa o sebi, i pokušavaju da muke i bolove ublaže lekovima.

Recepti važe tri meseca, i obično prođe neko vreme pre nego što se iskoriste, jer ljudi moraju malo da pritegnu kaiš pre nego što odu u apoteku. Mnogi lekari i medicinske sestre odlučuju da emigriraju. Korupcija je sveprisutna na ulaznom nivou zdravstvenog sektora, koji nudi smešne plate i jadne penzije.

Pacijenti ulaze u bolnicu noseći novac za svakog člana bolničkog osoblja koga sretnu: za recepcionare, medicinske sestre, nosače nosila, lekare, pa čak i anesteziologe. Dok goli na kolicima čekaju ispred operacione sale, moraju da imaju šaku leva za specijalistu koji će ih uspavati.

Korupcija cveta u školama, u policiji, u trgovini, u poreskoj upravi, na državnim ispitima, i pre svega, u politici. Pod pritiskom Evropske unije i Međunarodnog monetarnog fonda, koji nisu odvojili malo vremena da pažljivije pogledaju kako se to može izvesti, naši političari su pokrenuli ogromnu kampanju privatizacija, koja se praktično svodi na stihijsku likvidaciju nacionalnih resursa.

Političke institucije su u potpunom rasulu. Socijaldemokratsku partiju, koja je, ne treba zaboraviti, prava naslednica Komunističke partije bivšeg režima, sada kontroliše 39-godišnji Viktor Ponta, koji je nedavno obezbedio skupštinsku većinu kroz savez sa Nacionalnom liberalnom partijom.

Čim je preuzeo vlast, krenuo je u podrivanje pravosuđa, sa krajnjim ciljem da obori predsednika Trajana Baseskua. Ovaj 61-ogodišnji predsednik, nekadašnji član Demokratske stranke, optužen je da je bio umešan u poslove zloglasne komunističke tajne policije, Sekuritatee, kao i većina pripadnika njegove generacije koji su se nalazili na visokoj funkciji za vreme režima Nikolae Čaušeskua (1965-1989).

Dvadeset devetog jula, o odluci da se opozove Basesku glasalo se na referendumu, kao i pet godina ranije, kada su ga ljudi masovno podržali. Međutim, za reprizu 2007. nije bilo previše izgleda. Baseskuova popularnost bila je na najnižim granama, u kontekstu oštrih ekonomskih mera koje su nametali MMF i EU, nesposobnosti da se stane na kraj korupciji, kao i predsednikovog arogantnog stava i njegove nesposobnosti da održi dijalog među političkim strankama u zemlji.

I pored toga, Viktor Ponta i njegov saveznik Krin Antonesku, koji je proglažen za vršioca dužnosti predsednika pre glasanja, nisu uspeli u svojoj nameri. Samo je 46% birača izašlo na referendum, za čiju je validnost bilo potrebno „50 procenata plus jedan“. Nešto više od 90 procenata birača izjasnilo se protiv Baseskua. Međutim, predsednik nema nameru da podnese ostavku.

Pritisci i manevri za ometanje pravosuđa na svim nivoima, sve do vrhovnog suda i ometanja pokušaja da se krivično goni izborna krađa, svakodnevna su pojava u zemlji gde praktično ne postoji posao niti funkcija koji nisu direktno povezani sa vođom neke političke partije.

Kako stvari stoje, najverovatnije je da će Ponta i njegovi saradnici morati da se zadovolje „kohabitacijom“ do predsedničkih izbora ove jeseni, koji će verovatno potvrditi njihov uspeh na junskim lokalnim izborima. Za obaveštene komentatore, ova strategija se svodi na ponudu Trajanu Baseskuu da se bezbedno izvuče, što će mu omogućiti da se vrati u privatni život i izbegne zatvor.

Isti ovi komentatori tvrde da je to jedan od povoda nedavne posete američkog pomoćnika državnog sekretara za evropske poslove, Filipa Gordona. Amerikanci su bili Baseskuovi prijatelji, i još uvek žele da igraju ulogu protivteže u vezama njegovih protivnika sa Rusijom.

Ovo je jedina konkretna razlika između desnice i levice u Rumuniji, gde se političke razlike godinama zamagljuju. Iza Ponte i njegovih partnera krije se zagonetni lik 82-godišnjeg Jona Ilijeskua, nekadašnjeg Čaušeskuovog saborca. Iako možda nije vukao sve konce 1989, Ilijesku je sigurno odigrao ključnu ulogu u nasilnom manipulisanju revolucijom, što je onemogućilo potpunu transformaciju države.

Ilijesku će pored toga ostati upamćen kao čovek koji je 1990. poslao rudare da prebiju studente, i glavni promoter duha kontinuiteta koji je obeležio rumunsku „tranziciju“.

Sudbina Adrijana Nastasea, bivšeg socijaldemokratskog premijera i Baseskuovog protivkandidata na predsedničkim izborima 2004, svedoči o igrama koje karakterišu rumunsku politiku. Osuđen 2012. na dve godine zatvora zbog nezakonitog korišćenja partijskog izbornog novca, u junu je upućen na izdržavanje kazne. Možda su optužbe protiv njega legitimne, ali svakako su pružile Baseskuu još jedan izgovor da demonstrira svoju moć. U drugoj epizodi ove tragične farse, Viktor Ponta je odgovorio na dokaze da je plagirao trećinu svoje doktorske teze tako što je raspustio komisiju za potvrdu univerzitetskih kvalifikacija, tvrdeći da upotreba navodnika nije bila obavezna 2003, kada je on predao tezu.

Nije ni čudo što su, u takvom političkom kontekstu, stavovi Rumuna jednako ekstremni koliko su i međusobno zamenjivi. Nije neobično čuti iste optužbe protiv Baseskua i protiv Ponte (ili Ilijeskua), a obojica su često mete rezigniranosti i ogorčenja.

Neki tvrde da ćemo morati da sačekamo mlađu generaciju da počisti staru gardu. Ali još češće se može čuti da već godinama čekamo, i da mlada generacija nije promenila ništa. Najviše što se od mladih može očekivati jeste da napuste zemlju, ili da makar žele da je napuste. A većina njih jednostavno kaže: „Ništa se tu ne može, takvi smo mi Rumuni.“

Usred svega toga, bezbrojne case de amanet, zalagaonice, jedina su konstanta. Postale su deo pejzaža, bar nam tako kažu, nakon pada Čaušeskua, kada su prvo Turci, a zatim Arapi i bogati Romi došli ovde da kupuju zlato. Rumuni daju u zalog svakakve stvari, pa zalagaonice, kao i apoteke, banke i crkve, sasvim solidno posluju u ovoj siromašnoj državi.

U nekim case de amanet visi tabla: „Otvoreno sedam dana u nedelji 00-24“. Dešava se da ljudi moraju da založe verenički prsten u 3 ujutru, pre nego što pokucaju na vrata apoteke. Međutim, 65-godišnji preduzetnik Sergiu Šlomo Stapler, kaže mi da ne smem da donosim ishitrene zaključke. Za 20 godina, Rumunija će biti balkanska Švajcarska.

U zemlji ima mnogo pametnih i obrazovanih ljudi, kao i resursa koje ćemo naučiti da pametno koristimo – pre svega naftnih rezervi, trenutno u rukama kazahstanskih, ruskih, francuskih, italijanskih i američkih kompanija, dok su Rumuni primorani da se zadovolje mrvicama. Kao da još uvek živimo u kolonijalizmu.

(Preneseno sa stranice pescanik.net)