Zaboravljeno stratište Roma

Naš sagovornik koji je želeo da ostane anoniman, rekao nam je tek nekoliko detalja o ovom zločinu. Govori da njegovu majku više niko ne može da vrati i da mu je dosta da daje izjave i da ga ispituju.

- Ja sam pobjegao na vrijeme... Otišao sam. Moja majka nije htjela da ode iz kuće. Ne znam, stari su to ljudi, valjda je htjela da sačuva kuću i imanje – govori naš sagovornik.

Romi u ovom selu su pre rata bili jako bogati. Imali su ogromne površine plodne zemlje i šume, a i vredno su radili. Lepo su živeli sve dok nije došao rat.

U trenutku dok sam razgovarao s našim sagovornikom, pridružio nam se njegov rođak. Kada je shvatio da razgovaramo o zločinu, razbesneo se i insistirao da prestanemo.

- Zašto smo mi ponovo dužni da bilo kome dajemo izjave i govorimo o tome šta se desilo... Nemoj ništa pisati, niti slikati... Šta hoćete da kažem... Da su mi silovali sestru, jel to da kažem - rekao je ljutito i odmah otišao.

Zločin u Skočićima se desio u 11. jula 1992. Paravojna formacija iz Srbije, brutalno je ubila 27 nedužnih civila, među kojima je bila i nerođena beba.

Za ovaj zločin je optuženo pet, odnosno šest pripadnika paravojne formacije, jer je optužnica proširena i na optuženog Zorana Alića, koji je nešto kasnije identifikovan kao jedan od počinilaca zločina u Skočićima.

Po prvobitnoj optužnici, za ovaj zločin su optuženi Sima i Damir Bogdanović, Zoran Stojanović, Tomislav Gavrić i Đorđe Šević.

Ovi pripadnici paravojne formacije, čiji je komandant bio Sima Bogdanović se terete, između ostalog, za brutalno ubistvo, silovanja i druge oblike mučenja Roma iz Skočića.

Prema podacima Udruženja „Romska braća“ iz Skočića, tog jula 1992. godine ubijeno je 27 Roma. Od tog broja, njih sedam je pronađeno u sekundarnoj grobnici na Crnom vrhu zajedno sa telima ubijenih Bošnjaka. Tog dana ubijeni su: Bisera Ferhatović, Džemila i Zumra Bajrić, Arif i Ziba Nuhanović, Bisera, Mehmed, Šaban, Esad, Zekira, Muradija, Beriz i Šerif (svi Aganović), te Ismet, Sarajka, Šemso, Mehmed, Rahima, Ševka, Biber, Sabrija, Zlatija, Ismeta, Zlata, Suada, Almasa i Zijada.

Ako je Srebrenica pardigma stradanja Bošnjaka u proteklom ratu, za Rome je to zasigurno masakr u Skočićima, selu u okolini Zvornika, gde je brutalno ubijeno 27 civila i silovano nekoliko žena. Između ova dva zločina postoji razlika. Istina o stradanju Bošnjaka u Srebrenici je obišla ceo svet, dok za stradanje Roma u Skočićima zna tek po koji stanovnik Bosne i Hercegovine.

Prema podacima Fonda za humanitarno pravo iz Beograda, pred Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, trenutno se vodi postupak protiv optuženih za zločin u Skočićima. Radi se na saslušanju svedoka, a sam proces će biti nastavljen u septembru ove godine.

Naš sagovornik s početka priče (čija je majka među nabrojanim žrtvama masakra) danas živi u okolini Tuzle. Njegov život nakon skoro dvadeset godina je potpuno drugačiji. Nekada je živeo u Skočićima, vredno radio i imao dovoljno, čak i više od toga. Sada živi u skromnoj kući, ne radi, nije zdravstveno osiguran i sastavlja kraj s krajem.

Negde 2001., on je pokušao da se vrati u Skočiće. Bio je “prijateljski dočekan”.

- Jedva sam živu glavu izvukao... Zapalili su mi kombi i pucali na mene iz automata. Bilo mi je jasno da nisam poželjan. Za mene i moju djecu nema povratka u Skočiće – govori on.

Za ovaj napad i paljenje kombija na našeg sagovornika, osuđen je Zoran Čađo na neverovatnih tri meseca zatvora.

- Odem s vremena na vrijeme, pogledam kuću, imanje... Ali isključivo danju. Od onda nisam proveo noć tamo – govori nam on.

Pored brojnih problema koje danas ima, naš sagovornik govori i o problemu koji ga možda najviše boli.

- Svi govore da su u ratu poginuli Muslimani, Hrvati i Srbi. A gde su Romi? Na kraju će ispasti da niti jedan Rom nije stradao, a to nije pravedno. Istina mora da se zna. Naša imena i prezimena su slična bošnjačkim, pa stradale Rome negde beleže kao stradale muslimane. I mi Romi smo žrtve prošlog rata – govori on.

Jedan gotovo neverovatan detalj iz ove priče, vezan je i za jedinog preživelog iz skočićkog masakra. Sticajem nekakvih srećnih okolnosti, on je preživeo streljanje i jedini je koji može posvedočiti o danima užasa skočićkih Roma.

Zijo Ribić, tada je imao samo devet godina, ali pamti svaki detalj. On je u ovom masakru izgubio celu porodicu, pa čak i nerođenu bebu koja je bila u stomaku njegove majke.

Ispovest i svedočenje Zije Ribića, objavićemo u drugom delu priče o stradanju Roma u Skočićima.

Nastaviće se...

(zurnal.info)