STRADANJE ROMA

Rekli su da ću odmah vidjeti majku i pucali

Zijo Ribić je “olimpijac”. Tako je nazvana generacija dece rođena te 1984. godine. Odrastao je u srećnoj porodici punoj dece. Njegov otac bio je vredan čovek, puno je radio i za život stekao dovoljno

Osam godina posle, 12. jula 1992., paravojna formacija dolazi u Zijino selo Skočić i zavek menja njegov i život svih Roma u ovom selu.

- I nakon toliko godina se sjećam svega... Kao da je jučer bilo. Sećam se kada su došli i kada su nas pokupili. Prvo su nas tukli, tražili su zlato i oružje. Rekli su da žene i djecu neće dirati. Postrojili su nas sve ispred kuće... Moju najstariju sestru Zlatiju su silovali, ja sam to gledao – priseća se Zijo.

Nakon toga su stigla dva kamiona u koje su ih potrpali. Kada su stigli, jednog po jednog su skidali sa kamiona i dovodili pred već iskopane jame. Po Zijinom sećanju, sve se ovo dešavalo u selu Malešići.

- Prvo su izveli moju mater i brata, zatim su mene izveli. Prije toga su ponovo silovali moju sestru... Plakao sam i tražio da vidim majku. Rekli su mi da ću je odmah vidjeti. Došao sam na red. Čuo sam pucanj i dobio udarac nožem u vrat. Napravio sam se mrtav. Onda su me bacili u jamu gde su bili ostali koji su bili poubijeni – govori Zijo.

On je neko vreme bio među leševima, a zatim se preko mrtvih tela popeo na rub jame i pobegao u šumu.

Odatle je pobegao u jednu napuštenu kuću gde je prespavao. Kada je svanulo, ponovo je krenuo da luta. Posle ko zna koliko vremena, Zijo je naišao na kuću. U njoj je bio vojnik obučen u uniformu JNA. Sa još jednim kolegom, pružio je neophodnu pomoć Ziji.

- Odmah su me prihvatili... Dali su mi da se umijem i da jedem... Presvukli su me, a zatim me odveli u Kozluk u ambulantu. Isti ljudi, ista ta garda koja nas je poubijala prethodne noći, bila je u ambulanti. Čvrsto sam se držao za te vojnike koji su me spasili i nisam ih puštao – seća se Zijo.

Devojka koju su zvali Dragana i komandir odreda koji je izvršio smaknuća, a kojeg su zvali Četnik, došli su po njega da ga odvedu, ali vojnici koji su ga spasili nisu to dozvolili. Oni su ga odveli u zvorničku bolnicu gde je boravio do oktobra 1994. godine.

Iste godine, zahvaljujući jednoj humanitarnoj organizaciji, Zijo je prebačen u Igalo u institut “Dr Simo Milošević”. Imao je velike traume.

- Na ovom institutu sam trebao da ostanem možda nekoliko mjeseci, no ostao sam sve do 1996. godine. Morao sam da se liječim. Nakon toga, UNICEF me je preuzeo i prebacio u Dječiji dom “Mladost” u Bijeloj – govori Zijo.

Posle pet godina provedenih u domu u Bijelo, Zijo se vraća u Bosnu i Hercegovinu. Smešten je u Dom za nezbrinutu decu u Tuzli.

- U domu sam vanredno završio Ugostiteljsku školu. Završio sam za kuvara – kaže Zijo.

Negde 2005. Zijo izlazi iz doma i naredne dve godine provodi u tuzlanskoj Amici, kući namenjenoj deci kojoj treba smeštaj i nakon izlaska iz doma. Zahvaljujući dobroj saradnji između škole u Riminiju i Ugostiteljske škole koju je Zijo u Tuzli vanredno završio, provodi jedan period u Italiji gde se usavršio kao kuvar. Tamo je radio je nekoliko sezona, ali se ipak na kraju vratio u Tuzlu.

Zijo je sada sam. Živi u jednoj sobi koju iznamljuje, a za koju duguje već šest kirija.

Potpuno je zaboravljen. Obraćao se za pomoć, ali uvek se završava samo na obećanjima. Zijo ne traži više od posla koji bi mu omogućio da normalno živi.

zijo3Oni od kojih je najviše očekivao u njih se i najviše razočarao – romski lideri.

-Vjerujte mi... Hiljadu puta sam se obraćao za pomoć i niko mi ništa nikada nije pomogao. Iskreno, opština mi je samo jednom pomogla i našla mi posao u hotelu. Radio sam godinu dana i to je to – govori Zijo.

Porodičnu kuću Zijo posećuje s vremena na vreme, ali ne planira da se vrati tamo. Kaže da ljudi koji tamo žive, još uvek misle da je '92. godina.

Suđenje za masakr u Skočiću pred Višim sudom, odeljenje za ratne zločine u Beogradu, nastavlja se šestog septembra. Zijo je bio svedok na jednom od ročišta i tu se ponovo se susreo sa svojim krvnicima.

- Ne znam kako sam se osjećao u onom trenutku kada sam ih ponovo vidio... Susreo sam se ponovo sa tim ljudima nakon 20 godina... Oni su mi ubili porodicu. Ne znam da li ih mrzim... Valjda me niko nije naučio da mrzim, pa zbog toga i nemam taj osjećaj – govori Zijo.

Koliko god se trudio, 12. juil 1992., Zijo ne može zaboraviti. Bez obzira na sve, on ima dovoljno snage da živi. Ima tek 27 godina. Trenutno mu je jedini cilj da nađe posao. Razmišlja i o odlasku u Afganistan.

 

(zurnal.info)