Bezbrižan film može se snimiti i u Kabulu

Pola godine nakon sarajevske premijere „Tilva roš“ je prikazan i u Srbiji ali i ostalim republikama jugo naroda i narodnosti i onda se shvatilo. To je film o mladalačkoj razigranosti, o nadama, prijateljstvu, ljubavi...“Tilva roš“ je film koji u potpunosti odudara od aktuelne scene kojom vladaju teške teme. „Tilva roš“ je nada.

O filmu i životu nakon SFF za Žurnal govori Nikola Ležaić, reditelj filma i jedan od osnivača mlade produkcijske kuće „Kiselo dete“.

SARAJEVO NAS JE GURNULO

Koliko festivala i koliko gledalaca je do sada videlo film?

Za sada je film bio na tridesetak festivala i nastavlja svoj put. Što se tiče gledanosti stvarno ne znam tačnu cifru, ali jako je slaba gledanost u domaćoj distribuciji iako je film doživeo više pohvala nego pokuda, ali prosto nismo ni očekivali bogzna šta, ljudi realno ne idu u bioskope, niti se preterano interesuju. Mi nismo imali para za ozbiljnu kampanju tako da smo dolazili u situacije da nas naši prijatelji pitaju kad će film u bioskope i to u vreme kada je igrao u svim bioskopima u Beogradu. „Montevideo“ je fenomen koji je imao baš ozbiljnu medijsku kampanju, pa nisi ni mogao da ne znaš za njega, to je baš za pohvalu, ali opet kažem, mi nismo iz iste priče.

Koliki je značaj nagrade koju ste dobili u Sarajevu za sam film?

Pa mislim da je značilo više nego bilo šta kasnije. Mislim da nas je to Sarajevo gurnulo pravo u centar zbivanja jer je realno postao jako ozbiljan festival na evropskom planu pa su onda svi selektori svih festivala znali da treba da obrate pažnju na naš film. To je ono čemu nagrade služe, da promoviše film koji nema drugi način da se eksponira.

Film se u Srbiji pojavio pola godine nakon SFF. Da li je to bila taktika, da se udari čežnja ljubiteljima filma?

Ispostavilo se da je bilo tako ali realno nije bilo nikakve taktike. Trebalo nam je još vremena i sredstava da napravimo filmske kopije. To nismo imali u Sarajevu. Problem smo rešili u novembru ali je onda krenulo nekoliko domaćih filmova, između ostalih i „Beli, beli svet“, još jedan film o Boru pa smo odlučili da sačekamo, da kasnije uđemo u distribuciju.

Koliko film realno prikazuje sliku Bora odakle uglavnom stižu mučne vesti o protestima, štrajkovima, i o gradu bez budućnosti? Klinci u filmu time nisu zaokupljeni.

Meni slika o Boru iz filma nije bilo ništa novo. Novi su bili klinci i hteo sam da to bude film o njima. Oni su svuda takvi. Možda je najzanimljivija stvar ono što je rekao naš američki distributer kad je video prvi put film. Gledao je iz Amerike nešto što je potpuno njegova kultura, nešto što funkcioniše svuda. Sad se sličan film pojavio u Grčkoj, u Egiptu...Ta kultura sad postoji u celom svetu. Sad klinac ako ga neko ne razume ode na internet gde ima još 300.000 istih klinaca i vidi da nije sam. Oni govore sami za sebe, totalno se suprotno ponašaju od depresije koja tamo vlada.

Ti mi nisi reper. Suviše si subjektivan. Ne možemo istim očima da gledamo Bor. Šta su saradnici na filmu mislili o Boru?

Snimali smo u topionici drugi, ili treći dan i svi su se pojavili sa nekim maskama misleći da će da umru. Kasnije su svi poskidali maske. Jeste strašno koliko ti ljudi nemaju posla, kako je sve usmereno na tu industriju, na taj rudnik... Tamo ne cvetaju ruže, ali ne skaču ljudi sa zgrade svaki dan. Ima jako puno kreativnih ljudi. To je karakteristika Bora. Možda te okolnosti navode da provociraju život.

Kako je bilo na premijeri u Boru?

Bilo je potpuno ludački. Imali smo dve prepune projekcije. Bioskop je ogroman, ima 750 mesta. To je bilo strava. Ti ljudi su došli da gledaju svoju decu, klinci su doveli drugare... Jedina loša stvar je da je u bioskopu, koliko god bio lep ozvučenje iz ’61. i tokom projekcije su crkavali zvučnici. Nama je zvuk bitan pa je inače komplikovano da ih razumeš.

Film je igrao svuda. Osim u Makedoniji i Sloveniji. Kakva mu je bila prolaznost?

U Zagrebu su bile ovacije, bilo je neviđeno. Ljudi su plakali. Film je prikazivan i na Kosovu, a pored premijere na SFF film je imao i distribuciju u BiH. Zanimljivo je za ovogodišnji festival da smo nakon nagrade shvatili da su bili osvojeni filmom, nije bilo nikakvih pritisaka. Sarajevo se kao festival otvorio.

Koliko znam "glumačka" ekipa nema nameru da nastavi da se bavi glumom. Koliko vam je film izmenio život?

Pa nisu nam se životi nešto promenili, naputovali smo se, to je glavno, ostalo je isto kao što je i bilo, Toda i dalje radi u skejt šopu, Stefan i dalje studira, tj završava studije, ja i dalje živim u iznajmljenom stanu. Nemam pojma, meni lično se promenila pozicija, u smislu da nisam više klinac koji hoće da snimi prvi film, nego sam "mladi perspektivni reditelj" koji je uradio prvi film koji je dosta zapaženo prošao po svetu, ali sve to u praksi nije donelo mnogo promene.

NEMAM PROBLEM S RATNIM FILMOVIMA

Da li su konačno teške ratne teme za nama? Smatraš li da su se dovoljno eksploatisale i da su dovoljno poruka pružile?

Pa ne znam, Ameri su i devedesetih znali da naprave film o Vijetnamu, Tarantino je dvehiljaditih pravio film o Drugom svetskom ratu. Nemam ja problem sa ratnim filmovima, samo imam problem sa nedostatkom ideja, pa se iz tog nedostatka ideja rodi generička ideja "Ajmo ratni film da napravimo, to je bitna tema". „Underground“ i „Lepa sela“ su imala smisla jer su pravljena u vreme kada je rat još trajao, kao „Mash“ u SAD, pa čak i sirota „Apokalipsa danas“ koja je počela sa snimanjem samo par godina nakon Vijetnama pa se snimanje malo oteglo. Što se poruka tiče, mislim da nam ni jedan film neće dati bilo kakvu smislenu poruku ili pouku o ratu.

Film nema ni politički kontekst, iako su gotovo svi fimovi koji se proizvedu u ovim krajevima takvi?

Nisam imao takvih namera. Mislim da smo svi umorni pod politike i ne treba da je ubacujemo svuda. Neko mi je jednom rekao da time što bežim od politike da je i to politički statement. Dobro, ako je to politički statement onda mi se više sviđa. Ako ima nešto od politike onda taj film beži od politike. Nemoguće je ovde pogotovo pobeći od politike, ali ako neko neće da napravi nešto politički onda i ne mora da napravi.

Da li si zamišljao kakav bi film bio u devedesetima, godinama koje su obeležili ratovi? Koliko bi bio bezbrižan?

Realno, kao klinac si klinac. Možeš da napraviš bezbrižan film u Kabulu. Bilo je moguće napraviti film tada baš kao i sada. Nije danas ništa bolje u Boru nego što je bilo devedesetih. U Boru nije bilo rata, nekako nismo osetili to osim saznanja da postoji. Bili smo pod sankcijama ali ni sad nam ne cvetaju ruže. Čak mi je naš montažer zvuka rekao da je ovaj film skroz retro, skroz nineties.

Kako ste uspeli da sačuvate film od share-ovanja na internetu? Primetio sam da ga nigde nema.

Što je najluđe nismo uspeli. Film se pojavio na internetu dan pre premijere ali se pojavila neka krš verzija od pre nekih godinu dana. Još smo nedelju dana nakon filma dosnimavali. Ni muzika nije bila ta i to su ljudi mahom skidali sa neta i gledali pa sam morao da uđem u direktnu komunikaciju sa piratima i da ih zamolim da skinu tu verziju. Gomila ljudi je verovatno gledala neku pogrešnu verziju. Ja bi bio poslednji koji bi trebao da kaže nešto protiv piraterije. 95 % filmova koje sam gledao su piratizovani. Bilo bi glupo da kažem da ne gledaju moj film.

Znači ako ga neko bude postavio na internet postavićeš ga ti?

Ne, ne... Ako ga neko postavi onda neću imati šta da se bunim. Ovako sam se bunio jer film nije bio gotov.

Na čemu trenutno radiš?

Imam nekoliko ideja ali iz nekog razloga to sve ide u neke osamdesete, pedesete pa ćemo da vidimo kako ću uspeti da pobegnem i da li ću imati sredstava. Hoćemo da radimo filmove koji nam se rade i ne želimo da potrošimo godine svog života za nešto što nas ne interesuje, da posle ne možeš da se gledaš u ogledalo. Što god radili treba da bude nešto do čega nam je stalo.

Koji su autori koji su ti zapali za oko u Srbiji, ali i regionu?

Nemam pojma, potpuno me drugačije stvari interesuju od onih koje su se snimale kod nas i u regionu u poslednje vreme a i moram da priznam da baš puno toga nisam ni pogledao pa ne mogu da dam bilo kakav sud. Znam samo da se sada akumulirao baš ozbiljan broj mladih ljudi koji jako dobro kapiraju film i jako su filmski pismeni a još nisu imali priliku da to pokažu u celovečernjem filmu. Neki su završili akademije, neki tek treba da završe a već bolje barataju filmom od svih nas koji smo već nešto snimili zajedno. Samo da bude malo sluha za njih i da se ti fondovi i zakon o filmu dovedu u red i mislim da postoji dobra šansa da vrlo brzo imamo neviđeno kvalitetnu kinematografiju čije će glavne zvezde biti ljudi u dvadesetim. Ozbiljno.

(zurnal.info)